Rusko-ukrajinski rat je uneo radikalne promene u živote Belorusa koji su izbegli iz zemlje posle represije 2020. godine, kako u Ukrajinu, tako i u zemlje Evropske unije.
Za njih su nastali problemi s vlastima i poslom u novim zemljama, susreli su se sa svakodnevnom agresijom.
Uvereni su da je razlog u tome što je beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko podržao rusku invaziju na Ukrajinu, a evropske vlasti su prestale da vide razliku između njegove politike i aktivista koji su od njega pobegli.
- Ko je Aleksandar Lukašenko – „poslednji diktator u Evropi“
- Lukašenko „uzvraća udarac” – šta se krije iza ekonomskih sankcija Srbiji
- „Pakao na Zemlji“ – pritvor u Belorusiji
„Zbog takvih kao što sam ja je počeo rat“
Beloruska borkinja za ljudska prava Anisija Kozljuk je 24. juna došla vozom iz Lavova, sa zapada Ukrajine, u glavni grad Kijev.
Pri izlasku iz voza proverili su joj pasoš.
Posle pet minuta došli su policajci, odveli je stanicu, a zatim u migracioni centar.
Tamo su je obavestili da je dužna da napusti Ukrajinu u roku od 10 dana.
„Kada sam zamolila da mi se dodeli advokat kako bih podnela dokumentaciju za politički azil u kancelariju je ušao muškarac“, ispričala je Anisija Kozljuk za BBC.
„Počeo je da viče na mene, optužujući da je zbog takvih kao što sam ja počeo rat, što sa teritorije Belorusije lete rakete.“
Kozljuk je radila u centru za ljudska prava „Proleće“.
Zbog brige za ličnu bezbednost napustila je Belorusiju avgusta 2021. godine i od tada živi u Ukrajini, radi u organizaciji za borbu za ljudska prava Free Belarus centre (Centar slobodna Belorusija) i uporedo se bavi volontiranjem.
Njen legalni boravak u Ukrajini je istekao.
Kako tvrdi, to se desilo zato što migraciona služba nije primala dokumenta neko vreme posle početka ruske invazije.
Pritom, na stranici službe na Fejsbuku piše da se onima koji zakasne da predaju dokumenata ništa neće desiti, jer istek boravka nije usledio njihovom krivicom, navodi Kozljuk.
„Bila sam uverena da ću moći da objasnim vlastiti slučaj. Uplašila sam se onda kad sam shvatila da mene niko ne sluša“, kaže ona.
Kozljuk nije jedina Beloruskinja koja je pobegla od represije 2020. godine i koja je bila nlizu toga da opet postane izbeglica.
Beloruska državljanka Karina Potemkina je takođe bila umalo deportovana iz Ukrajine.
Rok njenog zakonskog boravka u zemlji se završio, a migraciona služba je odbila da primi dokumenta za boravišpnu dozvolu.
Ona je i dobitnik priznanja za volontersku delatnost u Buči, u Kijevskoj oblasti, gde je čistila ruševine i ukazivala pomoć lokalnom stanovništvu, ali ovo nije uverilo osoblje migracione službe.
„Bila sam ubeđena da mi se na teritoriji Ukrajine neće desiti ništa loše“, objavila je na Fejsbuku Potemkina.
„Rat me je zatekao u Buči i donela sam odluku da pomognem ovoj državi. Ali sada imam pečat o prinudnoj deportaciji.“
Karini Potemkinoj je uspelo da ostane u Ukrajini zahvaljujući publicitetu i zahtevu Rade (Savetu poslanika) Buče migracionoj službi.
Za Anisiju Kozljuk sve se uspešno završilo tek nakon što su borci za ljudska prava i kancelarija vođe beloruske opozicije Svetlane Tihanovske intervenisali.
BBC je upoznat i sa slučajuvima u kojima su Belorusi morali da napuste teritoriju Ukrajine i kasnije im nije bilo dozvoljeno da se vrate.
Kako primećuje Kozljuk, obični građani Belorusije koji su izbegli zbog represije 2020. godine se i dalje suočavaju s tim rizikom.
„Naročita pažnja je usmerena na građane agresorskih država. To je normalno za Ukrajinu koja je pod ratnim stanjem“, kaže ona.
„Međutim, u nekim strukturama svi Belorusi su podjednako krivi, dok u drugima zaposleni nemaju vremena i strpljenja da odrede šta za Ukrajinu čini ovaj ili onaj Belorus i da li ga treba deportovati.“
Uprkos teškoćama pri dobijanju dokumenata Anisija Kozljuk kaže da se susrela sa ogromnom podrškom od strane samih Ukrajinaca.
„Kažu da su pratili razvoj moje priče i da im je važno da njihova država ne deportuje ljude koji u svojoj otadžbini mogu biti žrtve represije“ – kaže ona.
„Nijednom nisam bila osuđena samo zato što sam iz Belorusije.
„Ljudi vide da se Belorusi bore na strani Ukrajine, da dovoze tovare humanitarne pomoći, da se priključuju pomoći Ukrajini.“
- Nemilosrdni sud u Belorusiji: Dugogodišnje kazne zatvora opozicionarima
- Beloruskali – Lukašenkova „zlatna koka“ i priče o mučenju radnika
- Belorusija: „Uhapšen sam i pretučen zato što sam delio ruže“
„Belorusi su naši najbolji bivši prijatelji“
„Novembra 2020. godine došla sam na predstavu u Viljnus. Ceo grad je bio ukrašen [opozicionim] belo-crveno-belim zastavama, svuda su bili izlepljeni natpisi ‘Belorusi su naši najbolji prijatelji.’
„Sada se odnos prema nama radikalno izmenio“, kaže Anastasija Špakovska.
Špakovska je vodeći vokal beloruske rok grupe Naka.
U avgustu 2020. godine počele su da joj pristižu pretnje („Ljudi su me zvali i pitali da li sam uverena da su mi deca bezbedna“) i odlučita da ode u Ukrajinu, gde je naposletku i ostala do početka rata.
Odatle je Špakovska otišla u Poljsku, pa zatim u Litvaniju.
Anastasija Špakovska u Viljnusu, glavnom gradu Litvanije, ima posao.
Došla je na poziv da nastupa u pozorištu.
- Beloruskali – Lukašenkova „zlatna koka“ i priče o mučenju radnika
- Belorusija: Pet stvari koje možda ne znate o ovoj zemlji
- Kako Belorusija pomaže „turistima“ da uđu u EU
Prema njenim rečima, nema svako toliko sreće: Belorusi se stalno susreću sa poteškoćama zbog državljanstva.
„Dođeš u migracionu službu, kažu ti: Iz Belorusije ste? S plavim pasošem idite na kraj reda, i tako svuda“, priča Špakovska.
„Mogu da razumem Ukrajince kada sa susedne, ranije bratske teritorije, doleće takvo mnoštvo raketa.
„Međutim, mnogi u Evropi ne vide razliku između Lukašenkovog režima i onima koji su se protiv tog režima borili, i to je velika muka“, kaže ona.
Violeta Belicka, rukovoditeljka fonda Razam za pomoć beloruskim žrtvama represije u Litvaniji, smatra da je od početka rata u Ukrajini građani Belorusije zbilja morali da čekaju duže na dokumenta, ali ovo se nije dešavalo usled diskriminacije, već povećanja broja izbeglica u Litvaniju, među kojima su bili i Ukrajinci i Rusi.
„Često čujemo od Belorusa da ovde vlada birokratija, da sve traje dugo“, izjavljuje Belicka.
„Ljudi to kažu zato što ne poznaju zakone i procedure. Kako ja to vidim, upravo zbog toga nastaje utisak da se prema Belorusima odnose sa predrasudama.“
No, takođe Voleta Belicka primećuje da slučajevi diskriminacije mogu postojati na nivou svakodnevnice.
„Poslodavci češću zapošljavaju Ukrajince nego Beloruse“, kaže ona.
„To može biti povezano sa ličnim odnosom prema Belorusiji ili s činjenicom da je za Ukrajince jako uprošćena procedura za zapošljavanje.
„Često čujem od Belorusa da odbijaju da im daju stan pod zakup ‘samo zato što su Belorusi'“.
- „Tukli su me, nije im bilo važno šta ću da kažem“ – glavni urednik ugašenog beloruskog lista iz pritvora
- Ruska studentkinja uhapšena u avionu osuđena na šest godina zatvora
- Putin brani Lukašenka i optužuje EU za dvostruke standarde
Razbijena stakla na kolima sa beloruskim tablicama
Sekretar za štampu Centra beloruske solidarnosti u Poljskoj Anton Žukov kaže da se situacija za Beloruse u Poljskoj zaoštrila najviše na društvenom nivou.
„Primili smo stotine žalbi, počev od diskriminacije u školi, u kojima belorusku decu pitaju zašto je njihova zemlja napala Ukrajinu, do odbijanja banaka da otvore račune Belorusima“, kaže Žukov.
„Dešavalo se i da na kolima sa beloruskim tablicama razbiju prozore.“
Anton Žukov dodaje da se Poljska odnosi najlojalnije prema Belorusima od svih susednih zemalja.
On tvrdi da je Belorusima koji su dolazili iz Ukrajine bilo najteže da regulišu svoj status na početku rata, kada je pomoć bila usmerena prevashodno na ukrajinske izbeglice.
„Belorusi su se našli u neodređenom položaju: većina nije imala vize (građanima Belorusije je potrebna šengenska viza za ulazak u Evropsku Uniju), a bilo im je dozvoljeno da uđu u zemlju na 15 dana uz saglasnost komandanta graničnog prelaza“, navodi Žukov.
„Tokom tog perioda su morali da legalizuju svoj boravak: tokom previranja prvih dana rata i ogromnog naleta izbeglica nije bilo jednostavno to učiniti.“
Anton Žukov primećuje da su Belorusi koji su tada došli iz Ukrajine mogli da se „prime“ u Poljskoj tako što bi zatražili međunarodnu zaštitu (to je bila jedna od malobrojnih mogućnosti). A to bi značilo u većini slučajeva pola godine čekanja s minimalnom novčanom pomoći i bez mogućnosti zaposlenja.
Mnogim Belorusima su zamrznuti računi i činilo se teškim preživeti tih šest meseci.
Čitavo vreme Centar beloruske solidarnosti je bio u kontaktu s Ministarstvom unutrašnjih poslova Poljske i Kancelarijom Svetlane Tihanovske. Za neke značajne promene „bila je potrebna politička volja“, kaže Žukov.
„Kada je Svetlana Tihanovska došla i porazgovarala sa višim predstavnicima vlasti, premijerom Moravjeckim, Dudom, proces se pokrenuo i sačinjena je radna grupa pri MUP-u“, dodaje Žukov.
„Kao rezultat aktovnosti radne grupe 9. jula je počela prijava za humanitarne oblike stalnog boravka za Beloruse, što je značilo da smo se pokrenuli s mrtve tačke.“
- Belorusija: Ruskinja osuđena na godinu i po dana zatvora zbog tvita protiv Lukašenka
- Desetine hiljada ljudi na protestu opozicije u Belorusiji
- Počelo suđenje predvodnicima protesta u Belorusiji
Koliko Belorusa je napustilo državu
Nemoguće je tačno odrediti koliko Belorusa je napustilo zemlju od početka 2020. godine.
Prema podacima poljskih vlasti, Belorusima je izdato 90.000 viza tokom prve godine od početka protesta.
Devet hiljada od toga si humanitarne.
Litvanija je izdala 20.000 nacionalnih viza (s kojim je moguće raditi i živeti u državi) za sličan period.
Prema podacima Centra beloruske solidarnosti, u martu 2022. godine u Poljskoj je živelo više od 44.000 Belorusa koji imaju stalni boravak.
O progonu Belorusa u Evropi ne pričaju samo aktivisti koji su napustili zemlju, već i beloruske vlasti.
Stalni predstavnik Belorusije u UN Larisa Beljska je u julu govorila o masovnoj diskriminaciji Rusa i Belorusa u raznim životnim sferama, pozivajući organizaciju da „proceni te procese nepristrasno“.
Anastasija Špakovska je uverena da, bez obzira na to da li je neko izbeglica, političkoj osnovi i kakvu je vrstu represije preživeo, ako je Belorus mora ići okolnim putem i na kraj reda.
„Ljudi ne mogu da se vrate domovima, a ne mogu ni da ostanu ovde legalno. Prosto su skrajnuti.
„Belorusi nisu nikome potrebni. Ljudi bez otadžbine, bez podrške, prepušteni samovolji sudbine.“
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
