Bombardovanje 1999: O strepnji, strahu i tuzi prve večeri NATO kampanje

Tek što se noć nadvila nad Prokuplje, a ulična buka postajala tiša, spokojno veče pred televizijom prekinuo je prasak bombe i vatreni bljesak na nebu.

Nekoliko minuta pre osam uveče, u sredu 24. marta 1999, NATO projektili pogodili su kasarnu u ovom gradu na jugu Srbije i odneli prvu žrtvu.

Stefan Nedeljković ne pamti zvuk detonacije i eksploziju, ali se dobro seća trenutka kada su sledećeg dana doneli telo njegovog oca Bobana, stradalog u napadu.

„Dolazile su do nas razne informacije, ali se nisam mnogo raspitivao posle toga, niti sam želeo da znam šta se desilo – njega nema, pa nema“, govori smirenim glasom tada sedmogodišnji Nedeljković, za BBC na srpskom.

Pored Prokuplja, prve večeri NATO bombardovanja gađani su vojni i infrastrukturni ciljevi u Kuršumliji, Prištini, Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Pančevu, Danilovgradu i drugim mestima širom zemlje.

Pričinjena je značajna materijalna šteta, a stradalo je više vojnika i oficira.

Uznemirujući zvuci sirena za vazdušnu opasnost, zaglušujuća buka aviona i odjeci palih bombi, najavili su 78 dana strepnje, straha i tuge, zajedničkog osećaja mnogih stanovnika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Kod nekih, ni četvrt veka kasnije, ova emocija nije izbledela.

„I dalje postoji ona jeza, pa i neki revolt, možda čak i više nego tada“, govori Dragana Zečević, novinarka iz Kuršumlije, za BBC na srpskom.

• Dve decenije od završetka NATO bombardovanja
• Zašto Srbija još nema tačan broj civilnih žrtava NATO bombardovanja
• Kosovska sećanja povezana strahom

NATO bombardovanje države koju su činile Srbija i Crna Gora usledilo je posle propalih pregovora Srba i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu i Parizu, februara i ranije tokom marta iste godine.

Povod za intervenciju, prema zvaničnim obaveštenjima Alijanse, bio je progon Albanaca na Kosovu koji su sprovodile srpske bezbednosne snage.

Akcija je sprovedena bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Rat je završen potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999, da bi narednog dana usvojena rezolucija 1244 UN-a, a jugoslovenska vojska se povukla sa Kosova.

‘Posle nismo ni marili šta će da bude’

Među prvim NATO ciljevima bila je prokupačka kasarna „Ratko Pavlović – Ćićko“ i njihov centar veze, gde je radio Boban Nedeljković.

Prema navodima njegovog kolege, prva raketa je pogodila objekat, dok je druga usmrtila tridesetogodišnjeg vezistu u 19.53.

Njegov sin Stefan bio je kod kuće sa majkom, malom sestrom, babom i dedom.

Nisu znali šta se dešava, niti su mogli da stupe u kontakt.

„A onda se pretpostavilo da se desio taj nesrećni slučaj, kad nismo došli do informacije da li je sa vojskom“, priča Nedeljković.

„Posle toga, više nismo ni marili šta će i kako će da bude“, dodaje.

Za oca kaže da je važio za „dobrog čoveka i primerenog građanina“, o čemu neretko i danas sluša kada se vidi sa njegovim kolegama iz vojske.

Detinjstvo opisuje kao „srećno“, posebno se sećajući zajedničkih trenutaka igranja fudbala u ulici.

„Bili smo kao svaka normalna porodica, sad što je to kratko trajalo…“, navodi 32-godišnji Nedeljković staloženo.

Kada je s jeseni krenuo u prvi razred, Stefanu su najteže padala pitanja na času – čime mu se bave roditelji?

Da taj stres prenebregne, pomagali su mu školski psiholozi.

„Prvo sam se stideo da kažem šta se desilo, da nemam roditelja, tada nisam shvatao šta je on, a posle kada sam razumeo, onda sam se ponosio time ko je bio moj otac“, dodaje.

Sećanje na njegovog oca u Prokuplju danas živi kroz spomen-ploču unutar kasarne i spomenik poginulim vojnicima u ratovima od 1990. do 1999. u centru grada.

Kako se bliži 24. mart, tako emocije nadiru kod članova porodice.

„Čak su možda, kako sam stariji, i jače, ali sa tim mora da se živi.

„Ali to je bilo tako i nema nazad, samo mora da se ide napred, i zbog njega, i zbog nas“, zaključuje.

Kako je bilo u Prištini?

Jilber Aslanaj, muzičar

Grad je bio jako uznemiren, u nekakvom strahu i neizvesnosti.

Veoma sumoran i pust, u nemogućnosti da komuniciramo među nama jer su prekinute telefonske linije.

Svi mi, govorim o Albancima, imali smo nekako pomešana osećanja, nešto između radosti i verovanja da se odmazda Miloševićevog režima i rat bliži kraju i straha da će se svetiti nama, nenaoružanim civilima.

Lično sam verovao da će trajati kratko, dva, tri dana.

To veče smo proveli u stanu, jer nismo imali pristup skloništima.

‘Brzo će proći svi se nadaju’

Zeleno-crvena svetlost pale rakete obasjala je 24. marta 1999. i jednu dečiju sobu u centru Prokuplja.

Tamo je Ivana Đurković, učenica drugog razreda osnovne škole, sa drugaricom pripremala sto za previjanje njene sestre, bebe.

„Odjednom se čuo snažan i prodoran zvuk koji je promenio naše odrastanje u trenutku“, priseća se danas radnica u kulturi i pesnikinja.

Pamti da je vrisnula i istrčala iz sobe, uplašeno upitavši majku u kuhinji gde je otac, koji je tada, kako će kasnije saznati, prolazio pored pogođene kasarne.

Neopranih ruku od sapunice, majka ih je sve zgrabila i odvela u podrum gde su već sedele komšije.

„Nije mogla da dobije tatu, svi smo počeli da plačemo, nismo znali da li je živ. Sva sreća, pa je stigao posle desetak minuta“, kaže Đurković, dok nervozno dodiruje istetovirani prst.

Sutradan su se sklonili u obližnje selo njenih roditelja, gde su ostali do kraja bombardovanja.

Seća se „palačinki, uštipaka i ostalih seoskih mirisnih babinih jela“, „ležanja na livadi i čekanja da avioni prolete“, kao i „penjanja po drveću, padova u reku, povređivanja i branja ljubičica“.

„Gajila se i umetnost na detinjasti način, kao izduvni ventil, pa je bilo i dramskih delova, gde smo mi devojčice bile Kasandre, a pala su i prva zaljubljivanja.

„Nikad selo nije bilo življe i punije“, govori Đurković, za BBC na srpskom.

Kaže da je kasnije tokom detinjstva sanjala bombe i avione, kao i da se budila noću mokra.

Ipak, doživljeni stres i strah odveli su je, dodaje, u umetnost, te je prvu pesmu, inspirisanu događajima od 24. marta 1999, napisala nekoliko dana posle.

Objavila ju je kasnije u školskom časopisu, a primerak otkucan na pisaćoj mašini i dalje čuva.

Ponosna je što je „izvukla umetničku liniju iz rata“, ali se plaši da njena dvojica sinova „ne dožive istu takvu noć“.

„Posle te noći, došli su neki drugačiji strahovi, od jakog vetra, ali, kako god, preživeli smo rat spolja, a iznutra, mislim da će zauvek da živi sećanje na NATO agresora“, zaključuje.

Sklonište pod stolom i temperaturom

Na meti NATO bombi 24. marta 1999. našla se i fabrika aviona „Utva“ u Pančevu.

Bojana Milovanović, tada osmogodišnjakinja, napad je provela pod stolom, sedeći na jastucima sa starog kauča, dok se nije oglasila sirena za prestanak vazdušne opasnosti.

Ne pamti mnogo detalja od te večeri, verovatno zbog visoke temperature koju je imala, ali se seća da su deda i otac izašli na prugu da probaju da vide pogođenu fabriku, dok su ona, majka, baba i mlađi brat ostali u kući.

„Kad su se sirene oglašavale, imali smo kombi kojim su deca odvožena van naselja. Napolju bombardovanje, a mi u njemu“, govori Milovanović za BBC na srpskom.

Zbog blizine vojnih ciljeva i čestog bombardovanja ovog banatskog grada na Tamišu, popucali su im prozori, a neretko su im i vojnici boravili pod krovom.

Iako je vreme uglavnom provodila igrajući se sa vršnjacima i ne doživljavajući situaciju toliko ozbiljno, jedna stresna slika joj se posebno urezala u sećanje.

„Jedne večeri, kad su krenule sirene, tata je uleteo u kuću i kao kiflu pokupio mog brata sa sve jorganom, kao burito, i morali smo da izađemo iz kuće.

„Nikada ga nisam videla tako uzrujanog i tada sam shvatila da nije baš naivno šta se dešava“, zaključuje.

• Rođeni uz prve sirene
• Rezolucija 1244 – dvadeset godina kasnije
• Od „nirnberškog procesa“ do „farse“: Nedelja kada su u Beogradu osuđeni lideri NATO alijanse

Reakcije, posledice i okidači

Zavisno od uzrasta, reakcije ljudi na bombardovanje bile su različite.

Klinička psihološkinja Tamara Klikovac kaže da su starije generacije, koje su možda preživele vazdušne udare iz Drugog svetskog rata, „dobro znale kako to izgleda“, a drugačije su reagovala deca, tinejdžeri, mladi i zreli ljudi.

„Ogroman strah od nepoznatog, neizvesnosti za lični i život bližnjih, imovinu, šta će se dalje dešavati, da li će se normalizovati, hoće li biti dovoljno hrane, vode, struje.

„Osnovni egzistencijalni strah, jer je velika pretnja životu“, govori profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

Klikovac kaže da su posle bombardovanja rađena razna istraživanja i praćenja.

Značajno viši nivo anksioznosti i kasnije depresivnosti, odnosno posttraumatski stresni poremećaj (PTSD) koji nastaje zbog izloženosti traumatskom događaju, zabeležen je kod ljudi koji su bili u epicentru najvećih dejstava i najdirektnije ugroženi.

To su ljudi koji su često slušali sirene, doživeli detonacije, materijalne gubitke i smrt članova porodice ili bliske osobe, kao i vojska na položajima i u rezervnim sastavima.

Kako bi se to „prevladalo“, u godinama posle NATO bombardovanja organizovane su radionice, psihijatrijska podrška i SOS telefoni.

Ali, neki okidači su i dalje prisutni, poput „snažnog, uznemirujućeg zvuka na pripremama za vojne vežbe i parade ili ratovi u drugim zemljama – Ukrajina, Izrael i Palestina“.

„Svima nam to negde pokrene onaj grozan i neprijatan osećaj šta zapravo bombardovanje i ratna dejstva znače: prekid normalnog, uobičajenog života, i koliko su pretnje goloj egzistenciji“, zaključuje profesorka.

‘Gotovo, ugušismo se’

Krstareće rakete NATO pakta prve večeri pogodile su i kasarnu „Borovnjak“, danas „Toplički ustanak“ u Kuršumliji.

Tri projektila su pali na podzemno sklonište unutar kasarne, usmrtivši 11 pripadnika rezervnog sastava vojske i oficira, dok je 27 lakše i teže ranjeno.

U skloništu dugom više desetina metara, sa nekoliko prostorija, klupama i stolicama, našao se i Radoš Radosavljević, rezervni kapetan prve klase.

„Je l’ pušiš? Ja sam tada propušio“, govori penzionisani ekonomista iz Kuršumlije, grada nadomak granice sa Kosovom, za BBC na srpskom.

„Nisam pušio do 40. i tada sam propušio, pa u šali nekad kažem da ću da tužim Bila Klintona, pošto je onda bio predsednik Amerike.“

Od „nervoze i sekiracije“ dobio je povišeni pritisak, a od posledica napada delimično je ogluveo.

Pre 25 godina, u skloništu, sedeo je kraj vrata.

Kaže da je hteo da izađe, ali mu je potpukovnik rekao da se vrati, da bi posle par minuta ustao da prošeta sa dvojicom drugova niz hodnik.

„I u tom trenutku bije. Tu onda nastupa vriska, galama, gužva, krkljanac – hoće svi da izađu“, priseća se Radosavljević, dok mu živac ispod levog oka treperi.

Par sekundi potom je udarila druga raketa, te je dim počeo da se širi skloništem.

„A mi ne možemo da izađemo, vrata od skloništa debela pola metra i ispala iz ležišta.

„Ja rek’o: ‘Gotovo, nema vajde, ugušismo se'“, tiho priča Kuršumljanin.

Naposletku su nekako uspeli da ih otvore i istrče napolje.

Treća raketa je, kaže, udarila u centar veze, da bi onda avioni krenuli da gađaju ostale objekte po kasarni.

Radosavljević je po izlasku odjurio do stana u centru grada da vidi kako su žena i deca, dok su ga drugovi tražili u kući njegovih roditelja.

„Majka se presekla i zaradila šećer, od koga je posle i preminula“, dodaje potpredsednik kuršumlijske boračke organizacije SUBNOR.

Među poginulima je bilo više njegovih sugrađana, ljudi koje je viđao svakodnevno.

Na mestu pada ovih bombi u kompleksu kasarne danas se nalazi krater iz koga viri armatura i komadi betona, dok je nedaleko odatle postavljena spomen-ploča ubijenima.

U centru Kuršumlije je i spomenik „žrtvama NATO agresije“.

„Uzbudim se uvek kako se primakne 24. mart, pošto ga svake godine obeležavamo odajući počast drugovima.

„Jesu godine učinile svoje, ali ne može čovek da ostane imun na te stvari“, zaključuje.

Presudna tatina odlučnost

Malo je falilo da se u vojnom skloništu kuršumlijske kasarne nađe i Dragana Zečević sa porodicom i izbeglim rođacima sa Kosova.

Tamo je, kao stomatološka sestra, radila njena drugarica, koja je ponudila da ih skloni u ovaj podzemni objekat.

„Pokojni tata, koji je bio bolestan, rekao je: ‘Ja ne idem iz svoje kuće, ako treba, nek me ubiju ovde’.

„Pošto sam bila jako vezana za njega, nisam htela ni ja da idem i onda svi su odustali“, prepričava novinarka, trljajući zacaklele oči.

U međuvremenu je nestala struja, ali su telefonske linije radile.

Kada su pale bombe na kasarnu, prozori na kući su popucali, a „sprat je krenuo da leluja“.

Videli su, kaže, i plamen koji je buknuo.

„Svima je prošlo kroz glavu da srećom nismo otišli gore.

„Tatina odlučnost je bila presudna, bila sam mu zahvalna jer nas je spasio“, ističe Zečević.

Kaže da je to bio „težak period u njenom životu i karijeri“.

„U mom slučaju ne važi da vreme leči sve, naprotiv, ne jenjava.

„Posebno činjenica da smo mi mogli da budemo među tih jedanaest“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]