King's Memphis speech on the Memphis Civil Rights Museum

Getty Images

Martin Luter King je pre pedeset godina održao svoj poslednji govor. Da li je u zaključku govora predvideo atentat koji je na njega izvršen?

U nedelji u kojoj je ubijen, Martin Luter King je stigao u Memfis đubretarskim kamionom.

Dva meseca ranije, dvojica crnaca đubretara, Ehol Koul i Robert Voker, sklonili su se od oluje u đubretarski kamion.

Došlo je do kvara na prekidaču i zdrobljeni su unutar kamiona. Stotine zaposlenih crnaca pokrenulo je štrajk zbog njihove smrti, načina na koji je gradska uprava reagovala, kao i zbog uslova rada.

Martin Luter King je olujne aprilske noći u Hramu Mejson u Memfisu govorio pred 2.000 ljudi da bi israzio podršku preživelim kolegama Koula i Vokera.

Zbog onoga što se potom dogodilo, ta noć ostala je zapamćena zbog mnogo razloga.

Govor doktora Kinga se zapravo nije odnosio na štrajk, koji je pomenuo tek nakon 11 minuta, već na borbu za građanska prava i slobodu i na njegovu ulogu u njoj. Poslednji deo govora nalik je proročanstvu.

Tiago: „Ja sam svuda pomalo stranac“

Priča o ženskom fudbalu kroz 10 muzejskih eksponata

„Očekuju nas teški dani“, King je rekao masi. „Ali meni to sada nije važno, jer bio sam na vrhu planine i ništa mi više ne smeta“.

„Kao i svi i ja bih želeo dugo da živim – dugovečnost ima svoju ulogu i značaj. Ali ne brinem sada o tome.“

Narednog dana, King je pogođen metkom u desni obraz, dok je stajao na balkonu svoje hotelske sobe. Metak mu je slomio vilicu, prošao kroz kičmenu moždinu i ubio ga.

Motel u kome je ubijen Martin Luter King pretvoren je u muzej

Getty Images
Motel u kome je ubijen Martin Luter King pretvoren je u muzej

Da li je Martin Luter King znao šta mu se sprema?

Iz Atlante u Džordžiji je došao u Memfis avionom, ujutro na dan održavanja govora. Let je kasnio u polasku.

„Izvinjavamo se zbog kašnjenja“, pilot je rekao putnicima. „Ali Martin Luter King je sa nama u avionu.“

Trebalo je pretražiti prtljag, za slučaj da je u njemu ostavljena bomba. Sve je moralo dodatno da se proverava.

„Držali smo avion pod obezbeđenjem i zaštitom cele noći“, objasnio je pilot.

U životu velikog aktiviste za ljudska prava smrt nikada nije bila daleko. Pratila ga je, uhodila, čekala iza ugla.

„King je dugo bio svestan da ga uhode beli rasisti i lokalne grupe Kju kluks klana“, kaže profesor Džonatan Rider, autor knjige „Jevađelje slobode“ i dobar poznavalac Kinga.

„Znao je da je bilo mnogo onih koji su želeli da ga smaknu. Snage bele suprematista ubile su veliki broj boraca za građanska prava, a on je bio najvidljiviji među njima.“

Na Kingovu kuću je bačena bomba 1956. godine tokom bojkota autobuskog saobraćaja u Montgomeriju u Alabami.

Zamalo je poginuo kada ga je 1958. godine u Njujorku mentalno obolela crnkinja ubola nožem, a 1963. godine ga je napao beli suprematista na bini, u Birmingemu u Alabami.

Godinu dana kasnije vratio se u taj grad da bi se pridružio tamošnjoj kampanji za građanska prava. Na osnovu razgovora sa njegovim prijateljima, Endrjuom Jangom i Vajatom Vokerom, profesor Rider tvrdi da ih je King upozorio pre putovanja.

„Krenuli smo u grad Bula Konora“, rekao je (Bul Konor je bio lokalni političar i protivnik pokreta za građanska prava).

„A Bul Konor ne igra fino. Dobra je šansa da se neki od nas ne vrate živi.“

Ali nisu samo on i njegove kolege živeli u opasnosti. Šezdesete godine dvadesetog veka u Sjedinjenim Američkim Državama bile su grozničava i opasna decenija.

Bilo je to doba nereda (u Harlemu, Filadelfiji, Los Anđelesu, Detroitu i drugim mestima), rata (u Vijetnamu) i atentata (Džon F. Kenedi, Malkom Iks, sam King, Robert F. Kenedi).

„Ovo će se i meni dogoditi“, rekao je King svojoj supruzi Koreti kada je predsednik Kenedi ubijen 1963. „Stalno ti govorim da je ovo društvo bolesno“.

U mesecima koji su prethodili putovanju u Memfis, King je bio u „veoma osetljivom emotivnom stanju“, kaže Rider.

„Na političkom planu je osećao da Amerika postaje suprotnost voljene zajednice za koju se borio“, objašnjava ovaj profesor.

„Povratni udarac bilo je širenje rasizma na severu zemlje. A Kingov neprijatelj sa juga, Džordž Volas (guverner Alabame), kandidovao se za predsednika.“

„Mlađe generacije crnaca i aktivista za građanska prava okretale su leđa njegovoj omiljenoj doktrini hrišćanske nenasilnosti. Počeo je da se pita da li pokret i dalje ima značaja.“

Njegove sumnje, pa čak i očajanje, ispoljili su se u hotelskoj sobi u Virdžiniji, sedam meseci pre smrti. King je nakon sastanka sa kolegama pio sam, a potom ih je probudio vičući.

Martin Luter King drži govor u Njujorku 1968.

Getty Images
Martin Luter King u januaru 1968.

„Ne želim više ovo da radim!“, vikao je. „Hoću da se vratim u svoju malu crkvu!“

Naravno, nije se vratio.

Nastavio je da istrajava, da se bori, da zahteva prava. Tako se i našao u Hramu Mejson u Memfisu po olujnoj aprilskoj noći, boreći se za prava zaposlenih. Imao je 39 godina.

„Nije zapravo ni bitno da li je u govoru predvideo svoju smrt u narednih nekoliko dana, radilo se o čoveku koji zna da je smrt veoma blizu“, kaže profesor Rider.

„Shvatao je da se njegov život može svakog trenutka završiti i razmišljao je o njegovom značenju.“

Pred kraj govora u Memfisu, King se osvrnuo na dan kada je u Njujorku uboden nožem, deset godina ranije.

Da je tada samo kinuo, bio bi mrtav – rekao je i tako bi propustio Zakon o građanskim pravima, govor „Ja imam san…“, pokret u gradu Selma u Alabami i mnoge druge velike trenutke.

„Večeras želim da kažem“, rekao je okupljenima u Memfisu, „da sam i sam srećan što tada nisam kinuo.“

Njegove poslednje reči predstavljale su ne samo prihvatanje da je njegova smrt moguća ili čak verovatna, već su označavale i pokušaj da preda štafetu i da se trka nastavi ako ili kada bude ubijen.

„Pokušava da kaže: čak i ako ja ne preživim, mi ćemo uspeti“, kaže profesor Rider.

„Uverava pripadnike pokreta da će crnci kao celina prebroditi i prevazići nedaće. Na ovaj način prihvata svoj poziv žrtve.“

„Pripremajući se za smrt, ne oseća se beznadežno i utučeno. Pored toga, obezbeđuje epitaf ne samo za sebe, već i za ceo pokret.“

„Tema koja se provlači kroz ceo govor je „na mnogo toga možemo da budemo ponosni“. To shvatam kao: ‘Čak i ako umrem, živeo sam dobar život. Učinio sam sve što je bilo do mene da nas približim Obećanoj zemlji’.“

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.