Kako je trauma NATO bombardovanja našla izraz u umetnosti

Kada je počelo bombardovanje, u martu 1999. godine, Nina Mihaljinac je bila u petom razredu osnovne škole.

Tih prvih dana bombardovanja spavala je u podrumu ispod bioskopskog platna u Domu omladine, u kome je nekada bilo atomsko sklonište.

Kada je kasnije, kao teoretičarka umetnosti, birala temu za doktorsko istraživanje na Fakultetu dramskih umetnosti, izabrala je predstavljanje bombardovanja u umetnosti.

Pred njom je ležao neistraženi prostor – ovoj temi se pre nje niko nije posvetio.

Retki pokušaji počinju sa njenom generacijom.

„Bomabrdovanje i sećanje na bombardovanje su izuzetno zanimljive teme sa mnogo stanovišta, ne samo kao sećanje deteta na traumu“, kaže Nina Mihaljinac.

Izazov je bio kako govoriti o ratu. Nakon sukoba u bivšoj Jugoslaviji neutralni pristup je bio redak.

U istraživanje je uključila radove 160 umetnika različitih generacija, iz Srbije, sa Kosova i iz sveta.

Pošla je od teze da prevazilaze društvene podele na konzervativne i progresivne, „patriote“ i „izdajnike“.

„Želela sam da svim delima pristupim jednako. U tome mi je pomogla podela koju su ustanovili psiholozi“, kaže Mihaljinac.

Crtanje kao terapija

Radove je svrstala prema psihološkim reakcijama na traumu – paraliza, viktimizacija, agitacija i optužbe.

U prvu kategoriju je uključila ona dela koja se bave neposrednim iskustvom susreta sa smrću.

Tu su, na primer, radovi Gorana Stojčetovića, Danijela Savovića i Ivana Petrovića koji su se tokom bombardovanja zatekli na Kosovu.

Stojčetović je poreklom iz Uroševca, dok su Savović i Petrović na Kosovu služili vojsku.

Petrović je na fotografijama beležio život i traume vojnika u ratnim okolnostima.

Svedočio je i o patnjama Albanaca i Srba, bez zauzimanja strana.

Stojčetovićevi crteži nastali su u podrumu. Mahniti pokreti hemijskom olovkom u nebrojano poteza za njega su bili neka vrsta terapije.

Nakon rata ovaj umetnik je osnovao udruženje „Art brut Srbija“ i nastavio da promoviše metod lečenja crtanjem u psihijatrijskim bolnicama.

Intimni doživljaj ovog perioda beleži i fotograf Srđan Veljović u seriji „Devedesete“.

Kolateralna šteta

Radovi u kategoriji viktimizacije stavljaju u središte žrtvu, bilo da je reč o Srbima, Albancima, deci, vojnicima, poginulima ili izbeglima.

Dragana Žarevac se u radu „Kolateralna šteta“ bavi sopstvenom žrtvom – izbeglištvom u koje je krenula sa detetom i traumom kroz koju su prošli.

Tu su i radovi koji prikazuju kolektivnu žrtvu.

U okviru Ulusovog ratnog ateljea temom stradanja srpskog naroda bavio se Todor Stevanović u radu koji je 1999. godine izložen u nacionalnom paviljonu u Veneciji.

Među retkim albanskim umetnicima sa Kosova koji su se suočili sa pitanjem traume, kao i temom NATO bombardovanja je Sokol Bećiri.

U radu When angels are late („Kada anđeli stignu kasno“) kritikuje NATO bombardovanje kao „spasonosnu misiju“ koja je došla prekasno. „Anđeo“ je ironičan naziv za NATO intervenciju čiji je naziv bio „Milosrdni anđeo“ .

Viktimizacijom albanskog stanovništva u predstavljanju ratne traume bavi se i italijanski fotograf Paolo Pelegrin u zbirci fotografija „Kosovo 1999-2000″, u kojoj su prikazane kolone izbeglica.

Jedan od najupečatljivijih radova na temu ženskih žrtava rata i bombardovanja je „Apel za mir 1999. godine“ Vide Jocić.

Kao žrtva Holokausta, beogradska ilegalka koja je prošla kroz logore smrti na Banjici, u Aušvicu i Ravenzbriku, ova umetnica ima posebno mesto u studiji o traumi u umetnosti.

Instalaciju na temu ratne traume, na kojoj su predstavljene logorašice, izložila je u Paviljonu Veljković 6. aprila 1999, na godišnjicu bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Banana pada na glavu

Velika izložba Akademije umetnosti u Beču „Zaustavite nasilje“ jedna je od retkih međunarodnih antiratnih izložbi koje su organizovane u toku bombardovanja.

To je bio poziv umetnicima da reaguju kroz medij plakata.

„Najveći broj radova iz inostranstva se bavi agitacijom u smislu reakcije na bombardovanje, sa porukama mira i obustave rata, naspram lažne retorike humanitarnog rata“, objašnjava Nina Mihaljinac.

Tema kritike medijske ratne propagande prisutna je i u radu Milete Prodanovića „It’s the real thing!“ („Prava stvar!“), u okviru izložbe balkanskih umetnika u italijanskom banjskom mestu Arta Terme.

Rad čine reklame postavljene na zgradi banjske uprave. Na njima su fotografije bombardovanog Ministarstva unutrašnjih poslova preko kojih se vijori slogan Koka kole povodom trideset godina prisustva ove američke kompanije u Jugoslaviji.

Video rad Bouncing skull („Lobanja koja odskače“) italijanskog umetnika Paola Kanevarija bavi se uništavanjem. Na njemu je prikazan bombardovani Generalštab i dečak koji se igra lobanjom.

Tema ideološke represije za vreme bombardovanja pojavljuje se u radu poznatog rumunskog umetnika Dana Peržovskog.

„Ujeo me je srpski komarac“ je rad u kome kritikuje ideologiju Miloševićevog režima i odnos zapadnih zemalja prema Srbiji.

Dve ideologije uklapa u istu sliku: banana koja pada na glavu građana Srbije je NATO bomba.

Američki umetnik Mark Valen se bavio fenomenom targeta (meta) i njegovom društvenom upotrebom.

On piše o targetu kao simbolu anti-ratne borbe koji su dizajnirali i „digitalno krijumčarili“ u SAD mladi umetnici iz Beograda.

Ovaj simbol je potom korišćen na antiratnim demonstracijama u američkim gradovima, ne samo za vreme bombardovanja 1999, nego i povodom kasnijih vojnih intervencija.

Srpska umetnica Tanja Ostojić išla je po Parizu sa glavom obrijanom u target, što je u vezi sa jednom od dominantnih tema njenih radova: pozicijom drugog u odnosu na centre moći.

U grupi umetnika koji su delovali van zemlje je i Mihael Milunović. Umetnik koji je jedno vreme živeo u Parizu postavio je u bazi NATO-a u Rejkjaviku crnu zastavu na kojoj je pisalo „Veritas“, odnosno „Istina“.

Ratni kadrovi

Godina 1999. zanimljiva je i zbog prodora radova na internetu, što su iskoristili i umetnici iz Srbije.

Jedan od najznačajnijih je rad War frames („Ratni kadrovi“) Zorana Naskovskog, koji kritički predstavlja bombardovanje.

Rad je sačinjen od 150 kadrova iz televizijskog programa koji je emitovan za vreme bombardovanja.

Tu je, na primer, kadar iz filma „Mrtav čovek“ Džima Džarmuša koji je pušten na televiziji „Studio B“ na početku bombardovanja.

Glava koja podseća na mrtvog Lenjina simbolički predstavlja pobedu kapitalizma nad socijalizmom.

U video radu „Bezbedna razdaljina“ grupe Kuda.org koji je nastao 1999. godine, predstavljen je snimak zapisa iz američkog vojnog aviona koji je srušen tokom bombardovanja u blizini Novog Sada.

Naziv ukazuje na interesovanje grupe umetnika za savremeni oblik ratovanja sa sigurne razdaljine.

Andrej Tišma je među umetnicima koji su tokom bombadovanja koristili internet kao medij komunikacije sa svetom, u nameri da prenesu lično iskustvo NATO bombardovanja.

Umetnik je napravio dva sajta – na prvom je odgovarao na pitanja zainteresovanih širom sveta na temu bombardovanja, a drugi je bio simulacija sajta KFOR-a na kome je izveštavao o ratu na Kosovu sa porukama suprotnim od onih koje je slala ova vojna organizacija.

Kultura poniženja

Malo je radova koji su govorili o srpskoj ulozi u ratu. Rad Milice Tomić „Portret moje majke“ snimljen je odmah posle bombardovanja.

U njemu umetnica prelazi put do majke kojim je išla svakog dana za vreme bombardovanja i govori o odgovornosti Miloševićevog režima.

„Bombardovanje je ponižavajuće, pa se o tome ne govori“, kaže autorka studije o prikazivanju ratne traume u umetnosti.

Umetnička svedočanstva koje je sakupila publika u Srbiji je mogla da vidi samo u retkim prilikama, na kolektivnim izložbama koje se nisu direktno bavile bombardovanjem.

Zaključak njenog istraživanja je da je neophodno prihvatiti traume svih strana, kao korak ka izlečenju i pojedinca i društva.