Pre četrdeset godina, London Calling, čuveni album grupe Kleš, na čijem omotu se nalazi fotografija Penija Smita kako uništava bas gitaru, pojavio se u prodavnicama ploča u Velikoj Britaniji.
„Bas gitara je tresnula na zemlju i pomislio sam ‘evo belaja’, pošto Kleš nikad ništa nisu lomili, nisu mogli to da priušte.“
Džoni Grin je stajao na kraju bine u Njujorku 20. septembra 1979, kada je basista Pol Simonon besno zafrljačio svoj instrument na pod.
„Kad je krenuo to da radi, skočio sam i rekao ‘Šta to radiš Pol’ – na šta mi je on odgovorio da o’ladi Džoni’.“
Ovaj čin, koji je posledica, kako je to Simonon kasnije objasio, činjenice da publici nije bilo dozvoljeno da ustane i pleše, fotografisao je Smit.
Ta slika će kasnije postati omot jednog od najčuvenijih albuma svih vremena.
- Priča o panseksualnoj pank himni Bazkoksa
- Igi Pop: „Napokon sam dobio glas kakav je oduvek trebalo da imam“
- Prodidži u Srbiji: „Odbačeni bend odbačene generacije u odbačenoj zemlji“
Objavljen u formi duplog albuma, London Calling se prodao u više od pet miliona primeraka i uticao je na veliki broj muzičara.
Ali u trenutku kada su Simonon, Džo Stramer, Mik Džouns i Toper Hedon počeli da snimaju album, situacija nije baš obećavala.
„Delovalo je kao da je njihov trenutak prošao, da budem iskren, to je priča vezana za London Calling„, objašnjava Grin, koji je bio menadžer na turnejama benda i jedan od par ljudi koji su imali prilike iz prve ruke da vide kako ovaj album nastaje.
Pank rokeri su izgubili menadžera i studio u Kemdenu. Izdavačka kuća je izgubila interesovanje za bend, a dvojac zadužen za pisanje pesama – Stramer i Džouns imao je kreativnu blokadu.
Međutim, američka turneja na početku 1979. sa rokenrol veteranom Bo Didlijem, kao i novi prostor u londonskom kraju Pimliko, doveo je do uzleta kreativne energije.
„I dalje su imali šta da kažu i želeli su to da urade, pa sam našao garažu u ulici Kauston, blizu mosta Voksal.
„Na tom mestu su farbali skupe automobile, sumnjivi tipovi s Malte u kaputima od kamilhara, ali tu je postojala jedna divna prostorija, velika i drugačka,“ kaže Grin.
Pod uticajem muzike koju su slušali dok su bili na turneji, bend je počeo da radi „po deset sati dnevno, sedam dana u nedelji, tri meseca“, uspešno kombinujući elemente regea, rokabilija i ska zvuka.
- Koldplej: Nema turneje zbog ekološke krize
- Prava istina o nastanku Princovog hita „Little Red Corvette“
Kako su fragmenti pesama počinjali da dobijaju odgovarajući oblik, Kleš se preselio u Veseks studio u Hajberiju na severu Londona, gde su angažovali nekonvencionalnog producenta Gaja Stivensa, koji je koristio jedinstvene metode kako bi inspirisao pank muzičare.
„On bi poslagao stolice jedna na drugu i zatim ih rušio dok bi gitarista svirao. Sećam se kako je uzeo merdevine i zatim ih vrteo u krug, samo što nije ljudima otkinuo glave“, priseća se Grin.
„Iskreno, on je bio luđi roker od većine muzičara. Ponekad bi morao da ga iznesem iz studija, dok je on bio u nesvesti i uguram u taksi.“
Nakon što su u poslednjem trenutku snimili poslednju pesmu Train In Vain – koja je završena toliko kasno da nije ni uključena na originalni spisak na omotu, bend se zaputio na drugu američku turneju, gde je i snimljena fotografija za omot albuma.
Mnogi ljudi su upoznali Kleš na svirkama uživo.
„Oni su bili ubojiti uživo“, kaže kantautor i aktivista Bili Breg.
„Sa njihovih svirki odlazili biste sa hukom u ušima, promuklog glasa. Količina energije koja se tu stvorila bila je neverovatna.“
Međutim, za Brega ono što je bend govorio bilo je podjednako važno kao i kako su svirali.
Uzmimo na primer naslovnu pesmu. Danas se koristi i kao himna na utakmicama Arsenala i Fulama, ali i pesma koja opisuje London u različitim serijama i filmova – od „Prijatelja“ do filmova o Džejmsu Bondu.
Ali radi se o distopijskoj priči o tome koliko bi delova grada bilo pod vodom, ako bi došlo do poplave reke Temze. Nuklearne i ekološke katastrofe, korišćenje droge i policijsko nasilje se takođe spominju u stihovima.
- LP Duo: Romantični optimizam u Srbiji
- Intervju petkom: Rokenrol pesnik na fudbalskom zadatku
- Rolingstonsi pokazali koliko su veliki
Politička pozadina albuma inspirisala je Brega, kao i mnoge druge da „sami krenu da se bave muzikom“.
„Da nije bilo grupe Kleš i njihovih političkih poruka, pank bi samo obeležile frizure, lanci na pantalonama, to ne bi bio pokret“, kaže on.
„Meni su oni poslednji primer benda koji tvrdi da muzika može da promeni svet, a London Calling je njihov vrhunac.“
S obzirom na činjenicu da je Kleš kombinovao različite žanrove sa pank rokom, ne čudi da London Calling nije samo inspirisao samo gitarske bendove.
Reperka M.I.A. je pričala o tome koliko joj je bend značio tokom odrastanja i spominje ovu ploču na singlu Galang“ iz 2003. Takođe, ona je semplovala pesmu Kleš Straight to Hell u hitu Paper Planes.
Bend je bio uticajan i na drugoj strani Atlantika. Čak D iz legendarnog hip-hop benda Pablik Enemi opisao je London Calling kao „jedan od najboljih albuma svih vremena“, dodavši kao su ga četiri pankera „naučila da se bori za ono što je važno i da to radi što je glasnije moguće.“
Train In Vain je verovatno pesma koja je proslavila Kleš u Americi. Ali jedna druga je opčinila kanadskog umetnika Roberta Gordona Mekharga III.
„Clampdown je pesma koja je promenila moj život. To mi je bila prava poruka“, rekao je.
Pesma za koju je Stramer rekao da se bavi strogim pravilima parkiranja u Londonu, zapravo opisuje tlačenje koje vrši politički sistem.
Ova poruka je i dalje snažna za mnoge, između ostalog bivšeg američkog demokratskog kandidata Beta O’Rurka koji je citirao stihove pesme tokom političke debate.
Mekharg bio je deo kustoskog time na izložbi u Muzeju Londona koja se bavila različitim uticajima na nastanak ovog albuma i njegovom kasnijem značaju širom sveta.
Kanadski umetnik veruje da je razlog uspeha ovog albuma u tome što je bio „globalan“. On ukazuje kako je London calling bio prva rečenica tokom radijskih emisija koje je BBC emitovao širom Evrope tokom Drugog svetskog rata.
„To je bio poziv svima širom sveta. Živeo sam u Kanadi i čuo sam ga“, Mek Harg zaključuje.
Ploča i dalje oduševljava ljude širom sveta.
Hana Kanik, studentkinja na Univerzitetu Oregon kaže da je po prvi put zapravo slušala London Calling tokom prve godine studije, iako ga je čula dosta puta tokom odrastanja.
„On mi je predstavljao neku vrstu veze sa porodicom i kućom. A sada kada ga slušam, ova ploča me podseća na osećaj nezavisnosti i period kada sam otkrivala kako je to biti zaista samostalan.“
Ova dvadesetjednogodišnjakinja iz Sakramenta u Kaliforniji smatra London Calling jednim od omiljenih albuma, opisuje ga rečju „vanvremenski“.
„Dosta tema kojima se ovaj album bavi, poput borbe da nađeš sam sebe i opravdaš očekivanja društva i danas su relevantne“, kaže ona.
Čovek koji je bio s bendom od početka kaže da ga je iznenadio i uspeh ploče i činjenica da je bend dugo bio popularan.
„Kleš je eksplodirao kao najbolji vatromet koji ćete ikada da vidite u životu, potpuno nas je opčinio, a zatim nestao“, zaključuje Grin.
„Stigao je na sve četiri strane sveta, što uopšte nismo mogli da zamislimo u trenutku kada je bend pravio London Calling.“
The Clash: London Calling izložba održava se u Muzeju Londona do 19. aprila 2020.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
