A pallbearer exits a funeral in Brooklyn — Nosač kovčega izlazi sa sahrane u Bruklinu

Ova pandemija ne odnosi se prema svim ljudima isto. Neki su izolovani u osunčanim baštama, drugi moraju da zure kroz prozore skučenih stančića.

Istraživanje pokazuje da posao češće gube mladi i žene koji su već ionako zarađivali manje, a sam virus neproporcionalno pogađa ljude obojene kože.

Za radnike koji žive od dnevnica, izolacija znači da nemaju šta da jedu.

Depresivno je ali ne i toliko iznenađujuće da ova kriza ima potencijal da siromašne pretvori u mnogo siromašnije. Ali krize mogu da budu i trenuci promene.

Ne bi bilo prvi put.

Finansijska kriza 2008. godine dovela je do stvaranja socijalne sigurnosne mreže u Brazilu. U Aziji krajem devedesetih, recesija je dovela do zdravstvenog osiguranja za sve na Tajlandu.

Pođite još više unazad i videćete da je Velika kriza u SAD iznedrila rađanje socijalne zaštite. Drugi svetski rat bio je podsticaj u Velikoj Britaniji za danas veoma cenjenu Nacionalnu zdravstvenu službu.

Krize umeju da navedu društva da urade stvari koje su ranije bile nezamislive. Mogu li da nas navedu da napravimo žrtve posle kojih bi svet bio više fer?

Sto evra za punoletne građane: Mera o kojoj ne prestaje polemika

Gubitak miliona

Tako nešto se desilo u jednoj maloj kompaniji u Sijetlu pre samo nekoliko nedelja.

BBC je početkom godine napravio profil kompanije Greviti pejments. Bavio se petogodišnjicom odluke donete naprečac. Generalni direktor Den Prajs je, naime, 2015. godine smanjio sebi platu za milion dolara kako bi mogao osoblju da isplaćuje minimalnu platu od 70.000 dolara godišnje.

To se ispostavilo kao uspeh, broj zaposlenih u kompaniji se udvostručio, radnici su bili zadovoljniji i radili su marljivije. Mogli su da kupuju kuće ili imaju više beba – a zarada je bila u porastu.

A onda se svet raspao.

Tokom video poziva prošle nedelje, Prajs je delovao iscrpljeno. Bio je to stresan period.

„Nikad nemam glavobolje niti bilo šta slično“, kaže on. „A sada me boli glava već pet nedelja.“

Sedište Grevitija nalazi se u Sijetlu, jednom od prvih gradova koje je pogodio virus.

On obrađuje uplate preko kartica za mala i srednja preduzeća i uzima procenat od transakcija. Mnogi njegovi klijenti su barovi, prodavnice, kafići i restorani – oni koji su najgore pogođeni propisima samo-izolacije.

Prajs kaže da je od zarade u visini od četiri milijarde dolara mesečno kompanija spala na dve milijarde.

Bila je slavna po velikodušnim platama, pa su Grevitijevi mesečni troškovi bili visoki. Ako ne bude radila ništa, kompanija će gubiti milion i po dolara mesečno i Graviti će bankrotirati za svega nekoliko meseci.

Prajs je znao da ne želi da otpusti nikog od osoblja, naročito ne u vreme kad su im preko potrebne povlastice kao zdravstveno osiguranje.

Ali je znao i da ne želi da poveća troškove usluga mušterijama koje su takođe bile u problemima. A nije znao šta drugo da uradi.

Ali uskoro će se desiti nešto izuzetno.

Ljudi ispred rasta

Živimo u jednom od najvećih socijalnih eksperimenata kojima ćemo ikada prisustvovati. Dok virus korona putuje oko sveta, zemlja za zemljom pada u izolaciju poput domina.

Zaustavljajući njihove ekonomije na silu, vlade stavljaju ljude i njihovo blagostanje ispred ekonomskog rasta.

Svi se nadamo da izolacija neće dugo trajati, ali ima onih – kao što je Italijan Ugo Đentilini, koji se bravi programima socijalne zaštite za Svetsku banku – koji se nadaju da neke od njenih nasleđa zato hoće.

On smatra da ima mnogo razloga za optimizam. Svaki dan se najavljuju novi programi za pomoć najsiromašnijima koje je pogodila pandemija.

Njegovo istraživanje pokazuje da preko programa transfera gotovine pomoć treba da dobije 622 miliona ljudi kako bi se ublažile posledice pandemije.

On kaže da vlade vredno rade na tome da se osiguraju da ona stigne do pravih ljudi.

Maroko i Kolumbija prave video snimke za Jutjub kako bi pomogli ljudima da se prijave za pomoć. U Ugandi neke adolescentkinje koje su morale da prođu obuku da bi dobile male stipendije sada će svakako dobiti novac. Indija kaže da će u gotovini isplatiti 27,5 miliona ljudi koji su prijavljeni u program javnih radova – dok god se ne pojave na poslu. Kolumbijska prestonica Bogota deli gotovinu za pola miliona domaćinstava ukoliko pristanu da se drže socijalnog distanciranja i izbegnu porodično nasilje.

Ovo su samo neki primeri među stotinama programa koji su se pojavili u poslednjih nekoliko nedelja.

Đentilini kaže da je prerano reći koliko će efikasni oni biti, ali se nada da će jednom kad budu primenjeni ovi sistemi postati trajniji.

Deca i epidemija: Pitali smo decu kako razumeju virus korona

Radikalna ideja

„Bilo bi ludo danas zahtevati manju državu u krizi kao što je ova, potrebna vam je veoma aktivna država“, kaže Doroti Guerero, aktivistkinja za socijalnu i klimatsku pravdu pri Global džastis nau.

„Pitanje koliko bi velike vlade trebalo da budu sada je izbilo u prvi plan.“

Iako je ona izuzetno zabrinuta zbog onog što izolacija čini siromašnim ljudima, smatra da bi pandemija mogla da ospori nešto što se nalazi u samoj srži globalne ekonomije.

„Ranije su nam govorili da sve treba da prepustimo tržištu, tržište će sve obezbediti, tržište će sve korigovati, tržište će rešiti sve probleme“, kaže ona.

„Mere koje se preduzimaju u većini zemalja nisu tržišne intervencije, to su vladine intervencije.“

Ona vidi porast interesovanja za ideju koja se sve donedavno smatrala ekstremno radikalnom – univerzalni osnovni dohoci.

Čak je i Papa izneo mišljenje o ovome u uskršnjoj poslanici.

Pope Francis leads the Easter Vigil in the Holy Night of Easter in St. Peter's Basilica — Papa Franja je pozvao ljude da budu „flasnici života u vremenu smrti“

„Ovo bi moglo da bude pravo vreme da se razmisli o univerzalnom osnovnom dohotku“, rekao je on, „koji će uzeti u obzir i nagraditi plemenite, osnovne zadatke koje izvršavate.“

Guerero takođe smatra da je pozitivno to što se poslovi koji su se smatrali „niže stručnim“ – kurirske isporuke, rad u samoposlugama, branje voća i povrća – sada smatraju očigledno ključnim za naše preživljavanje.

„U Italiji, radnici zahtevaju veće plate, veću zaštitu“, kaže ona. „Ovo ne bi smelo da bude pitanje milostinje.“

„Ja sam sa Filipina i znam da već ima mnogo filipinskih medicinskih sestara koje su umrle. To će za posledicu imati potražnju za većim platama i zaštitom.“

Istraživanje pokazuje da je Španski grip učinio upravo to – prebacio pregovaračku moć iz ruku poslodavaca u ruke radnika.

A neki poslodavci nemaju nikakav problem s tim.

Da li svetskoj privredi preti recesija – ili još gore – ekonomska kriza?

Ko će to da plati?

Kad je Den Prajs krajem marta okupio osoblje za poziv preko Zuma da bi razgovarali o budućnosti Greviti pejmenta, imao je samo loše vesti.

Džared Spirs iz tima prodaje bio je jedan od 200 zaposlenih koji su učestvovali u tom razgovoru.

„Bilo je to negde oko treće nedelje otkako smo čekali da brod potone“, kaže on. Pred početak sastanka obuzelo ga je osećanje straha.

„Privatno istovremeno razmenjujem poruke sa deset različitih ljudi i pitamo se, da li je to to?“

Prajs im je predstavio problem – rupu od 1,5 miliona dolara u zaradama kompanije – i zamolio za ideje kako da je popune. Rekao je da ne želi nikoga da otpusti i nije želeo da poveća cenu usluga klijentima, a Džared Spirs kaže da se većina složila s njim.

Neko je predložio obavezno smanjenje plate za sve, drugi su rekli da to ne bi bilo fer. Kompanija je upošljavala razne ljude; neki su imali supružnike ili partnere koji su te nedelje izgubili posao, neki su bili samohrani roditelji. Svi su složili oko jednog – smanjenje plate biće dobrovoljno i anonimno.

Prajs kaže da je bio zapanjen iskrenošću nekih ljudi.

„Bio je tu jedan čovek koji je rekao: ‘Hej, moja žena zarađuje gomilu novca. Ne moram da budem isplaćen sada.'“ Neki od ljudi prisutnih u tom razgovoru su se zakikotali. „Prosto je smešno čuti nekoga kako to izgovara naglas.“

Ipak, i dalje nisu znali da li će to funkcionisati.

„Bila sam prilično skeptična“, kaže Tami Krol, operativna direktorka Grevitija. „Mislim da smo svi bili.“

Ali ušteda je premašila zadati cilj. Morali su da se ponovo obrate nekim ljudima i da ih zamole da ponude manje.

A group of people depart from a church where food and essential supplies are distributed — Sve je više američkih porodica kojima je potrebna pomoć u vidu hrane

„Mislim da smo pokrili milion dolara troškova za manje od dve nedelje“, kaže Prajs, „što je za mene bilo naprosto šokantno.“

Spirs nije iznenađen. Za njega trenutak nije bio najidealniji, upravo je dobio bebu i njegova žena nije radila. Ali zajednički su se složili da mogu da priušte smanjenje od 20 odsto.

On ne vidi ništa posebno herojski u tome što je uradio.

„Ne mislim da je naša kompanija toliko jedinstvena da imamo grupu od 200 ljudi koji su veći altruisti od ljudi koji rade za naše konkurente“, kaže on. „Lekcija je da samo treba da pričate sa vašim poslodavcima.“

Ali ovo nije normalan način poslovanja.

Većina rukovodilaca se uči da su, tokom recesije, prvo mesto gde praviš rezove zaposleni. Ali kad se zaposleni osećaju da su cenjeni, kaže Spirs, oni mogu biti ti koji će vas spasti.

Na svom Tviter nalogu Den Prajs se svakodnevno buni protiv milijardera. Nedavno je njegova srdžba bila usmerena protiv paketa mera američke vlade za koji kaže da pomaže velikim kompanijama na štetu malih.

Za aktiviste protiv neravnopravnosti, ono što će vlade uraditi u narednih nekoliko meseci i godina praktično je ključno. One odlučuju da li će teret recesije poneti bogati, siromašni ili namučena srednja klasa.

„Moglo bi da se okrene ka jednom od dva ekstrema“, kaže Endrju Samner, razvojni ekonomista sa Kraljevskog koledža u Londonu koji je napisao katastrofični izveštaj prema kom bi pola milion ljudi moglo da bude gurnuto u siromaštvo ovom pandemijom.

„Možda će u nekim zemljama preovladati osećaj da mora postojati uzajamni interes, da će oni koji imaju više želeti da plate veći porez.“

„Ili će se svet podeliti na aparthejdski sistem.“

„Zavisi od toga kakav bude bio odnos prema pandemiji i kakva bude bila politička reakcija“, kaže ekonomski antropolog Džejson Hikel.

Dutch former Green Party leader Femke Halsema (file pic 2013) — Femke Halsema, gradonačelnica Amsterdama, nekoliko godine je predvodila levo orjentisanu Zelenu partiju

„Potrebna nam je ekonomija koja može da obezbedi dve stvari – dobrobit čoveka i ekološku stabilnost. Ukoliko naša ekonomija ne uspe da postigne te dve stvari, moramo da se zapitamo: U čemu je svrha?“

Ponekad su gradonačelnici u boljem položaju da donesu tu odluku od nacionalnih lidera. Grupa evropskih gradonačelnika iz nekih od najteže pogođenih gradova kaže da štednja nije odgovor na ovu recesiju.

Jedna od njih je gradonačelnica Amsterdama Femke Halsema.

Ona kaže da će Amsterdam odustati od ekonomskog razvoja kao mere prosperiteta i umesto toga pratiti koliko dobro sami ljudi prosperiraju u gradu.

„Nikad pre niko u glavnotokovskoj politici nije izneo takav predlog“, kaže Džejson Hikel.

„To je veoma važan momenat.“