„Ovo je nasleđe našeg naroda“, rekao mi je ujak dok smo gledali u piramide.

Nismo bili u Egiptu, već u gradu Cincuncan, u jugozapadnoj meksičkoj državi Mičoakan.

Piramide, ili yácatas, koje su se nazirale ispred nas bile su jedinstveno okrugle i napravljene od vulkanskog kamena – možda su najočuvanije relikvije Purepeća, prehispanske starosedelačke skupine koja je nekada ovde vladala, ali za koju većina ljudi nikada nije čula.

U stvari, ni ja nisam čula za njih do pre nekoliko meseci, kada sam saznala da sam direktni potomak.

Rođena i odrasla u Kaliforniji, živela sam nesvesna ovog dela nasleđa jer je izgubljeno u porodici nakon što je deda preminuo 1978.

Baka je ostala sa petoro dece i bez prihoda, ali nakon što je uštedela, dovela je tatu i njegovu braću i sestre u Sjedinjene Države 1983.

Pod pritiskom da se asimiluju, otac se isključio iz kulture Purepeća, i tek nedavno, kada je počeo da me zanima identitet, počela sam da ga ispitujem o prošlosti.

Tako me je 2021. godine, kada sam imala 31 godinu, prvi put doveo u Mičoakan.

Tada sam upoznala strica Izraela i on mi je otkrio da ne samo da smo Purepeća, već da je moja prabaka Huana još živa i da stanuje u malom selu Uren u blizini.

Kada ljudi razmišljaju o Meksiku pre Ernana Korteza, oni automatski pomisle na Asteke, ali ono što ne znaju je da su Purepeća postojali u isto vreme – i da su bili tako moćno kraljevstvo da su bili jedna od retkih domorodačkih skupina u Meksiku koje Asteci nisu uspeli da osvoje.

U stvari, to je najčešća stvar koju ljudi u Meksiku znaju o njima, rekao je Fernando Perez Montesinos, docent za domorodačku istoriju životne sredine na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu.

„To je veoma uobičajen (način) pozivanja na Purepeća i njihovu istoriju, ali to je zato što znamo da su Purepeća bili moćni kao Asteci“, rekao je, objašnjavajući da su Asteci pokušali da se bore protiv Purepeća ali ih nisu mogli pobediti.

Uspravna i jaka, visine oko 1,4 metra, moja prabaka Purepeća je starešina zajednice i živi u istrošenoj zgradi napravljenoj od cementnih zidova, veoma skromno opremljenoj.

Ona može da govori ugroženi jezik, što je odlika koja bledi u zemlji u kojoj je španski službeni jezik. (Od procenjenog broja stanovnika Meksika od 128,9 miliona, 124,8 miliona govore španskim jezikom, dok samo 175.000 govori Purepeća, i svi žive u državi Mičoakan.)

Uspravna i jaka, sa visinom od oko 1,4 metra, moja prabaka Purepeća je starešina zajednice koja može da govori ugroženi jezik

Stephanie Mendez
Uspravna i jaka, sa visinom od oko 1,4 metra, moja prabaka Purepeća je starešina zajednice koja može da govori ugroženi jezik

Ćaskajući u Huaninoj kuhinji, zapazila sam sve što sam mogla: kako kuva bez struje i šporeta, redove posuđa od baroa (glina od crvene terakote) i duboku kamenu jamu u sredini sobe u kojoj je spremala ogromnu šerpu nixtamal, zrna kukuruza prerađenih na specijalizovan način za pravljenje tortilja od kukuruza.

Uzbuđena zbog novih saznanja o poreklu, pitala sam je gde mogu da odem da saznam više o Purepeća nasleđu.

Promešala je hranu i uputila ujaku pogled autoriteta dok mu je govorila na španskom: „Odvedi je u Paskuaro“.

Dan kasnije, bili smo u basenu jezera Paskuaro – ja, ujak, tetke i rođaci, zureći sa strahopoštovanjem u spomenike koje su naši preci podigli da odaju počast božanstvima poput boga sunca, Kurikauerija.

Između 14. i ranog 16. veka, Purepeća su dominirali zapadnim Meksikom sa procenjenim stanovništvom od više od milion ljudi.

Cincuncan je bio njihov glavni grad gde je živeo irecha, ili vladar.

Asteci su, u međuvremenu, vladali u centralnom Meksiku, a carstvo Purepeća ih je sprečilo da gomilaju teritoriju na severu i zapadu.

Prema Hazilu Agilera Lari, geografu i istraživaču sa Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika, „The yácatas of Tzintzuntzan – ‘mesta kolibrija’ – su najbolje očuvane piramidalne strukture u regionu“.

Purepeća je bila jedna od retkih domorodačkih skupina u Meksiku koju Asteci nisu uspeli da osvoje

Arturo Peña Romano Medina/Getty Images
Purepeća je bila jedna od retkih domorodačkih skupina u Meksiku koju Asteci nisu uspeli da osvoje

Pored učenja o javnoj arhitekturi Purepeća, (posetioci) će takođe naučiti o načinu na koji su Purepeća razumeli svet i važnosti koju je jezero Paskuaro imalo za njih.

Carstvo je odabralo ovu oblast sa razlogom: u basenu se nalazi kolosalno jezero sa nekoliko naseljivih ostrva, obiljem ribe i okolnim bujnim pejzažom sa planinama prekrivenim borovima.

Područje je toliko spektakularno da su Purepeća verovali da je jezero kapija u raj.

„Ovo je veoma važan region za pojavu Purepeća u pred-hispanskom dobu naše istorije,“ rekla je Sandra Gutjerez De Hesus, autohtona Purepeća i profesorka latinoameričkih studija i studija Chicano/a na Državnom univerzitetu Kalifornije, u Los Anđelesu.

„To je bio scenario za gastronomske, kulturne i jezičke susrete i razmene.“

Ali kada su Španci stigli u basen jezera Paskuaro između 1521. i 1522. godine, zarobili su vladara Purepeća i primorali carstvo da se odrekne moći.

Ipak, kako je objasnio Perez Montesinos, istoričari ovu tranziciju smatraju mirnijom od opsade Asteka.

Narodu Purepeća je data veća autonomija nego njihovim astečkim susedima, a elita Purepeća je nastavila da ima uticaj i vlast u regionu.

„Ništa se ne može učiniti bez dozvole ili odobrenja elita iz Purepeća“, rekao je Perez Montesinos.

„Tradicionalni način na koji se gleda na stvari je da su Španci došli i uradili šta su hteli, ali ono što sada znamo je da su Španci uvek morali da pitaju i pregovaraju sa elitama Purepeća da bi ostali na vrhu.“

Jedan od primera koji on daje je Bazilika de Nuestra Señora de la Salud, izgrađena u Paskuaru oko 1540. godine.

„Konvencionalno saznanje je da je (biskup) Vasko De Kirođa sagradio tu katedralu, ali su je zapravo izgradile ruke Purepeća“, rekao je Perez Montesinos.

On je objasnio da Španci nisu morali da koriste prinudni rad za izgradnju katedrale, pošto je zajednica Purepeća pristala da sarađuje i ustupi radnu snagu.

„Postoji ova veoma dominantna priča o pokušaju da se umanje dostignuća običnih ljudi iz Purepeća naglašavanjem kako su ih španski fratri naučili kako da izvode zanatske radove, ali suočeni sa veoma zastrašujućim izazovima, Purepeća su uključili nove stvari u živote kako bi napravili nešto originalno“, rekao je on.

Dok smo putovali po državi, počela sam da uviđam uticaje Purepeća u arhitekturi.

Pošto je Mičoakan bogat hrastovima i borovima, Carstvo Purepeća postalo je poznato po stručnosti u konstrukcijama od drveta.

Njihove najznačajnije građevine bile su tradicionalne drvene kuće zvane trohes.

Posle kolonizacije, narod Purepeća ugradio je zanatstvo u špansku kolonijalnu infrastrukturu koja danas postoji širom Mičoakana.

Pošto su Purepeća bili u stanju da zadrže toliku autonomiju, tri administrativna centra njihove moći – Cincuncan, Paskuaro i Ihuacio – ostala su privredna središta tokom ere kolonizacije.

„Živeo sam u Paskuaru tokom detinjstva i to je najlepše mesto za posetu za istoriju Purepeća, ne postoji drugo mesto kao što je to“, rekao mi je ujak.

Kada smo stigli na gradsku Plaza Grande, proslava kulture Purepeća bila je u punom jeku, kao što je običaj svakog vikenda u Paskuaru.

Tinejdžeri su izveli tradicionalni ples pod nazivom Danza de los Viejitos (Ples starijih).

Bili su obučeni u belo, sa šarenim ručno rađenim serapama i slamnatim šeširima koji su bili prekriveni živopisnim duginim trakama.

Zabavljali su se sa štapovima i navlačili neobične maske starijih muškaraca pre nego što su ušli u stil meksičkog step-plesa koji se zove zapateado.

Ovaj pre-hispanski ples su prvobitno izvodili stariji kao deo rituala posvećen drevnim bogovima, ali nakon što su Purepeća kolonizovani, korišćen je za ruganje Špancima, zbog čega se plesači oblače u komične maske tokom preteranog oponašanja staraca.

Zajednica Purepeća pristala je da sarađuje sa Špancima na izgradnji Bazilike de Nuestra Señora de la Salud, u Paskuaru

Stephanie Mendez
Zajednica Purepeća pristala je da sarađuje sa Špancima na izgradnji Bazilike de Nuestra Señora de la Salud, u Paskuaru

Iako je carstvo steklo ogromnu moć i ostavilo iza sebe neverovatno nasleđe, Carstvo Purepeća je uglavnom izostavljeno iz meksičkog diskursa, u senci Asteka.

„To ima više veze sa načinom na koji se meksički nacionalizam pojavio u 19. i 20. veku – sve je bazirano na Meksiko Sitiju, a narativ meksičkog identiteta izgrađen je uglavnom oko nasleđa Asteka“, rekao je Perez Montesinos.

„Takođe, pošto ima više narativa o bitkama, ratovima i otporu protiv Španaca, ima mnogo više materijala za epsku priču, dok kod Purepeća nemate istu vrstu drame.“

Kada sam se vratila kući iz Mičoakana, bila sam drugačija osoba, ponosna na novostečeno znanje o nasleđu, kulturi i tradiciji.

Bila sam toliko oduševljena da sam se šest meseci kasnije vratila u Meksiko sa tatom i sela sa prabakom da nastavimo tamo gde smo stali.

„Možeš li me naučiti jezik Purepeća?“, pitala sam.

Huana je pokazala pored mene i rekla: „On može da te nauči“.

Okrenula sam se i shvatila da je pokazala na mog oca.

„Šta? Znaš da govoriš jezik Purepeća?“, pitala sam u neverici.

Nasmejao se i rekao: „To je bilo davno, znao sam, više ne“.

Ali Huana mu je uzvratila: „Možeš da je naučiš“.

„Nikad se ne zaboravlja, ovo je naša kultura“, rekla je.


Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.