Muzika i Srbija: Brzi bendovi – autentični muzički izraz i žanrovski mozaik domaće rok scene devedesetih

Nestašice hrane i goriva, strepnja od mobilizacije i skrivanje u atomskim skloništima slike su i prilike koje su obeležile živote mnogih stanovnika Srbije tokom 1990-ih.

U takvim okolnostima kada su sankcije, inflacija i ratovi na nekoliko desetina ili stotina kilometara od kućnog praga bili realnost, rađala se autentična i žanrovski šarolika domaća muzička scena.

„Ta scena devedesetih bila je toliko snažna, kakva, valjda, posle tog perioda nikad više nije bila, što je istovremeno neobično, tužno i sjajno“, govori Zorica Kojić, muzička kritičarka, za BBC na srpskom.

Centar zbivanja isprva je bio u Beogradu, ali su potom širom Srbije počeli da se pojavljuju novi bendovi koji će zajedno sa kolegama iz glavnog grada narednih godina ispisati nove stranice domaće rokenrol istorije.

• Četiri decenije Paket aranžmana – „svetog grala“ novotalasnog Beograda
• Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji
• Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji

Zahvaljujući istoimenom festivalu, organizovanom od 1992. do 1994. godine, na kome je svirala većina tadašnjih aktivnih sastava, čitava scena s početka devedesetih ponela je naziv – Brzi bendovi Srbije.

Do kraja decenije oformiće se na desetine drugih grupa, o kojima se, smatraju kritičari i obožavaoci, nedovoljno pisalo i govorilo, iako su ostavili verovatno najdublji trag na ovdašnjoj sceni još od novotalasnih bendova iz osamdesetih.

Neki od sastava iz te generacije koji su obeležili ovu epohu bili su Kazna za uši, Darkvud dab (Darkwood Dub), Kanda, Kodža i Nebojša (KKN), Plejboj, Deca loših muzičara (DLM), Jarboli, Sanšajn (Sunshine), Ajzbrn (Eyesburn), kao i Bjesovi iz Gornjeg Milanovca, šabački Goblini i niški Novembar.

Većina ovih grupa je i danas aktivna, a pojedine su zagazile i u četvrtu deceniju postojanja.

Rađanje scene

Iako je definisana, stasala i vrhunac dosegla tokom poslednje decenije 20. veka, koreni ove scene sežu u drugu polovinu osamdesetih.

Svirajući uglavnom garažni rok po uzoru na starije kolege, poput Partibrejkersa, grupe Robna kuća, Klajberi, Euforija i Kazna za uši krenule su tada da tabaju staze za ono će se uskoro nazivati Brzim bendovima Beograda, odnosno Srbije.

Svi ti mladi sastavi, osim Robne kuće, a uz Presing i Darkvud dab, našli su se 1991. na kompilacijskoj ploči pod nazivom „Želim jahati do ekstaze“, prvom važnom izdanju koji je objedinio ovu generaciju bendova.

Međutim, usled rata koji je uveliko besneo, tiraž ovog dragocenog muzičkog dokumenta, mahom je ostao zarobljen u Hrvatskoj, a tek poneki primerak je preko Mađarske stigao u Srbiju.

Album je reizdat decenijama kasnije.

Krvavi vojni sukob u Jugoslaviji dodatno se razbuktao, društveno-politička i privredna situacija postajala je sve lošija, nastupile su sankcije i inflacija, ali ništa od toga nije omelo neke nove klince da se late gitara i trzalica i pridruže kolegama iz „prvog talasa“.

Bendovi su nicali poput pečurki posle kiše.

„U momentu se dogodilo da je ta scena dobila neki novi predznak i suočila se sa raznim stvarima koje su pre svega pogađale dečake – kako spasiti glavu, a nastaviti da sviraš, kako biti prisutan i snimiti ploču, a razaznati šta je važno.

„To su pitanja na koja ja nemam odgovor, ali su ga oni definitivno pronašli“, navodi Zorica Kojić.

Većina novoformiranih bendova negovala je drugačiji pristup muzici i unosila brojne inovacije, pre svega kombinujući različite gitarske pravce – od garažnog i alternativnog roka, preko fanka i regea, do panka i drugih rokenrol derivata.

„Svi ti žanrovi su kompleksni, tu ništa nije bilo stilski čisto, nije na primer bio čist rege, iako su mnogi bendovi baš to pokušavali da sviraju, niti čist pop ili rok, to je bio neki nenadmašan miks koji je teško slediti“, objašnjava muzička kritičarka.

Originalan zvuk ovih jedinstvenih bendova proisticao je i iz toga, smatra Zorica Kojić, što su se njihovi članovi, koji su odrastali osamdesetih, naslušali raznih grupa, kako preko roditelja, tako i samostalno, istražujući.

„Čini mi se da je to bio neki izvor, a kasnije je svako svojom maštom, u krajnje skučenim i oskudnim vremenima, nadoknađivao sve ostalo“, dodaje ona.

Mediji i festivali

Bez obzira što je zemlja bila u izolaciji i mnogi komunikacioni kanali prekinuti, informacije i nova muzička izdanja nekako su stizale u Srbiju.

Jedno od mesta gde se tih godina dolazilo po muzičke novosti, a koje je umnogome pomoglo razvoju scene i popularizaciji pojedinih bendova, bio je Afirmator – emisija Baneta Antovića, prikazivana na RTS-u tokom 1991. i 1992.

Antović je bio organizator i čuvenog festivala „Brzi bendovi Srbije“ koji se u Beogradu održavao do 1992. do 1994. godine i ujedno kumovao nazivu domaće rokenrol scene s početka devedesetih.

„On je čovek iz senke koji je ranih devedesetih stalno bio u misiji medijskog promovisanja tadašnje scene i mnogo učinio za nas.

„To je između ostalog radio i na Trećem kanalu, da bi zatim pokrenuo i Muzičku televiziju Srbije (MTS)“, govori Dušan Petrović, saksofonista i basista mnogih beogradskih bendova iz tog perioda, za BBC na srpskom.

Na festivalu „Brzi bendovi Srbije“ koji je, kaže muzičar, prenosila televizija, priliku da se predstave publici širom zemlje – „kao jedna ekipa“, imali su gotovo svi aktuelni sastavi.

Pored toga, na događaju su dodeljivane i brojne nagrade, pa je tako 1994. godine i pop pevačica Goca Tržan dobila priznanje za najbolji vokal nastupajući sa grupom Distorzija.

• Gde su i koliko nam danas znače zaboravljeni nosači zvuka – kasete
• Zaječarska gitarijada – od lokalnog muzičkog takmičenja do jednog od najstarijih rok festivala u Evropi
• Od fanova, za fanove – amaterske novine

Rok kritičar Dragan Ambrozić smatra da je ovaj festival bio pogodan da se „mapira da ta scena postoji“.

„Nije imalo toliko veliki odjek, ali je bila dobra ideja u nekom trenutku i imala je duhovito ime koje je i ostalo“, govori Ambrozić za BBC na srpskom.

On je u tom periodu uređivao časopis „Ritam“ važno uporište ondašnje scene, gde su prve intervjue dali mnogi sastavi iz te generacije poput Crnog lilihipa iz Jagodine, zrenjaninske grupe Oružjem protivu otmičara i beogradskih bendova Kristali i Urgh!

Uporedo sa festivalom „Brzi bendovi Srbije“, u Beogradu se održavala i čuvena Palilulska olimpijada kulture (POK).

„Tamo su 1992. pobedili Kanda, Kodža i Nebojša ispred Direktora“, priseća se Ambrozić koji je tada bio u žiriju.

Naredne godine održan je poslednji POK, a finale je organizovano na stadionu Tašmajdan pred oko 8.000 ljudi, gde su nastupili poznati predstavnici ove scene – pobednici 16x8x23 iz Stare Pazove i beogradski sastavi Kristali, Jarboli, Dead Ideas i Groovy Chickadee.

Pored ova dva beogradska festivala, Brzi bendovi Srbije su svirali i na Gitarijadi u Zaječaru gde su beležili zapažene rezultate.

Tako je, na primer, 1992. godine nagradu žirija i publike dobila grupa Kazna za uši, dok je pank bend Direktori, koji je za razliku od ostalih kolega imao i pesme sa nacionalističkom tematikom, diskvalifikovan u polufinalu.

Naredne godine ponovo je jedan od brzih bendova Srbije pokupio oba priznanja – bili su to Bjesovi iz Gornjeg Milanovca.

Mlade Bosne 25 i Sinđelićeva 7

Na prvom izdanju festivala „Brzi bendovi Srbije“ iz 1992, u beogradskom Domu omladine, svirala je i Kazna za uši (KZU).

Ta godina je za grupu, kaže pevač i gitarista Ivan Đorđević Ivek, bila „jako važna“.

„Snimili smo prvi album Ispod zemlje, pobedili na Zaječarskoj gitarijadi i tražili nezavisnog izdavača“, navodi Ivek u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Kaže da je scena devedesetih bila „nikad bolja“, a u začetku i „vrlo nezavisna“.

„U početku se stvarala iz čiste potrebe za ličnim muzičkim izrazom, iz velike ljubavi prema muzici, a u mom slučaju iz ogromne želje da putem autorske muzike menjam svest i običaje našeg naroda“, objašnjava Ivek.

Kazna za uši je, dodaje, probe držala u njegovoj kući na Vračaru „na čuvenoj adresi Mlade Bosne 25″, u omanjoj sobi kroz koju je prošlo „mnogo bitnih ljudi za našu umetničku scenu“.

Nekoliko ulica dalje, u Sinđelićevoj 7, probali su bendovi Presing, Darkvud dab, Deca loših muzičara i Plejboj.

Dušan Petrović, prvenstveno saksofonista grupe Plejboj koji je tokom karijere svirao i drugim sastavima, ocenjuje da je tadašnja scena bila „vrlo intenzivna“ i da je bilo živo i u unutrašnjosti zemlje.

„Naravno bilo je tu, kao i u svakom poslu, nekih sitnih surevnjivosti i zdrave konkurencije, odnosno takmičarskog duha“, priseća se muzičar.

Međutim, u čitavom tom „životu koji je bio jedna poprilična anegdota“, kaže on, lepe stvari su uvek dolazile u prvi plan.

Tako mu se u sećanje urezao i prvi susret članova Plejboja sa novosadskim kolegama iz pank grupe Ateist rep, u minibusu na putu za Niš, gde su zajedno svirali.

Novosađani su za njih mislili da su „užasno uobraženi i nepristupačni tipovi“, zbog čega su Beograđani isprva bili pomalo rezervisani.

„Dok smo stigli do Niša nastao je ozbiljan bruderšaft (bratstvo) koji do danas traje“, priča Petrović.

Sa druge strane, veza među beogradskim bendovima bilo je nekako još snažnija, jer se većina muzičara poznavala kako iz grada, tako i iz škole.

„I tu nije bio problem da li si Kanda, Kodža i Nebojša ili Direktor, svi su drugari koliko god da su im muzička i kakva god druga stremljenja različita“, navodi Petrović.

Duboko usnuli grad i vreme spontanog sviranja

Početkom devedesetih, u podrumu jedne beogradske kuće, vežbao je i novoformirani sastav Jarboli.

„Kod našeg bubnjara Nemanje (Aćimovića), gde su bili najbolji uslovi za probe iako smo temenima udarali o tavanicu“, govori kroz osmeh Daniel Kovač, gitarista i osnivač grupe, za BBC na srpskom.

Tada se, kaže, živelo u „paralelnom univerzumu, u duboko usnulom gradu“, pa su tako njegovi vršnjaci regularno išli „u škole ili na svirke“, ne znajući mnogo o tome šta se dešava nekoliko stotina kilometara dalje ka zapadu.

„Osim što smo gledali kako naši sugrađani kite tenkove cvećem, nisam imao stvarni utisak šta se stvarno dešava.

„Međutim, i pored toga se osećalo da ništa nije u redu, a to se vidi kroz pesme grupe Jarboli koje su ostale kao neka vrsta moralnog kompasa u tom vremenu“, ističe Kovač.

Kaže da je to bilo vreme kada uglavnom „niko ništa nije planirao unapred“, za razliku od danas kada neki bendovi već znaju na kom će festivalu svirati iduće godine.

„Bilo je to neko vreme spontanog sviranja.

„Postojala je infrastruktura za neposredne i hitro realizovane akcije, što je mnogo prirodnije i deo razloga zašto je ta scena bila dosta uspešna.“

Iako su neke autorske stvari iz tog perioda „možda i najbolje pesme na srpskom jeziku“, Kovač ipak smatra da je njihov uticaj „na šire društvo uvek bio mali“.

„Mislim da to što smo mi radili, ne znači mnogo nekoj mlađoj publici“, dodaje.

Napominje da je ta grupa bendova bila „poprilično svojeglava“ i kao takva „nije mogla da se uklopi u korporativni, profesionalni model funkcionisanja muzičke industrije“.

„Tu scenu je činila gomila talentovanih entuzijasta, ali bez daljih ambicija od toga da naprave dobar koncert ili pesmu“, zaključuje gitarista.

Brzi bendovi van Beograda

Rokenrol mapa Srbije devedesetih bila je gusto iscrtana, a posebna gužva je bila u Vojvodini.

U Zrenjaninu su tako, između ostalih, svirali Instant karma i Overdrajv (Overdrive), u Bečeju Eva Braun i Popsajkl (Popcycle), iz Vrbasa su bili Veliki prezir, a iz Subotice Džukele, dok je na najveći broj bendova dolazio je iz Novog Sada.

Neki od novosadskih sastava koji su obeležili ovaj period bili su Obojeni program, Lav hanters (Love Hunters), Boje (Boye), Zbogom Brus Li, Generacija bez budućnosti i, svakako, Ateist rep (Atheist rap).

• „Mir, brate, mir, pa i danas“: Kako su nastale najpoznatije antiratne pesme sa Balkana
• Artistička radna akcija – Nebrušeni dijamant novotalasnog Beograda
• Politički mjuzikl – stranačke pesme koje su obeležile izborne kampanje u Srbiji

Osnivač i gitarista popularnih Ateista – Vladimir Radusinović Radule kaže da je onda u Novom Sadu, kao i u celoj Srbiji, scena bila vrlo šarolika, a sviralo se doslovno svuda.

Dok nisu objavili prvi album „Maori i crni Gonzales“, uglavnom su nastupali po prostorijama za vežbanje i u srednjoškolskim salama, da bi im posle toga postali dostupni i pojedini klubovi.

„Jednu od najluđih svirki imali smo u kafiću Pandora gde staje 30, a bilo je 140 ljudi, otprilike.

„Vlasnik se na pola svirke se žestoko pokajao, jer je masa odvalila sto i iznela ga napolje“, prepričava Radule scene sa jednog od njihovih koncerata devedesetih, za BBC na srpskom.

Po izlasku albuma-prvenca, snimljenog uz moralnu i finansijsku podršku prijatelja, zaređale su se svirke van Novog Sada.

U Beogradu su, kaže Radule, nailazili na izuzetno dobar prijem publike, gde su, između ostalog, svirali i na jednom od festivala „Brzi bendovi Srbije“.

„Bila je to jedna jako dobra decentralizacija, deo širokog fronta bendova koji mahom nisu dolazili iz Beograda.

„A posle devedesetih se sve vratilo na neku vrstu centralizma“, pomalo razočarano ocenjuje gitarista i pevač grupe Ateist rep.

Saglasan je i sa kolegom Dušanom Petrovićem da je tada vlada „zdrava konkurencija“, bez međusobnog saplitanja.

„Jedni druge smo vukli da napravimo bolje stvari i muziku, trudili smo se da napredujemo i postavimo nove standarde“, dodaje.

Ateist rep i Plejboj svirali su 1993. na prvom „Koncertu godine“ u Novom Sadu koji će, kako se kasnije ispostavilo, postati svojevrsni godišnji samit bendova sa te scene i mesto hodočašća za ljubitelje ovih sastava i njihovog zvuka.

„Dođi bliže da budemo zajedno“

Po porciju „pravog zvuka“ ovih bendova odlazilo se na koncerte, gde se neretko tražila i karta više.

U Beogradu se sviralo u Studentskom kulturnom centru (SKC), Klubu studenata tehnike (KST), Domu Omladine, klubu Akademija i na raznim drugim mestima.

Zorica Kojić se tako, na primer, seća „neverovatnih nastupa“ u Domu omladine Bjesova iz Gornjeg Milanovca, novosadskog Obojenog programa i beogradskog Darkvud daba.

Na istom mestu je gledala i „prva dva koncerta posle bombardovanja koja su joj spasila život“ – Neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar i grupe Supernaut.

Tamo je Kojić devedesetih prisustvovala još jednom „nezaboravnom koncertu“ grupe Kanda, Kodža i Nebojša (KKN).

„Od početka su bili unikatan i nesvakidašnji bend, u dobrom smislu te reči, koji je toliko uspevao da izraste tokom vremena“, dodaje.

KKN i dalje postoji i ovih dana slavi 30 godina postojanja, ali je iz originalne postave u grupi ostao samo pevač Oliver Nektarijević.

Publika je početkom devedesetih redovno punila koncertne prostore u Beogradu na nastupima domaćih izvođača.

Tako je Plejboj, rok bend u kome Dušan Petrović i danas svira saksofon, „prepunio“ KST u januaru i aprilu 1992. godine nakon samo dve objavljene demo pesme „Grizi metak“ i „Koliko“.

„Tada smo imali regularnu medijsku podršku i postojali su programi koji su se bavili scenom, promovisanjem muzike, i onda gde god se nešto organizuje bude jako lepo posećeno i dobro ispraćeno“, ističe muzičar.

Nekoliko značajnih koncerta u ovoj deceniji u Beogradu održala je i hip-hop/rok grupa Sanšajn, ali je mnogima u sećanju ostao onaj u Hali sportova (Ranko Žeravica) na Novom Beogradu, na Dan zaljubljenih 14. februara 1999.

„Oni su sa grupama KKN i Darkvud dab krajem iste godine, u okviru turneje Nije ljudski ćutati obišli 12 gradova u Srbiji.

„To je prva takva turneja posle bombardovanja, u jednom veoma izazovnom periodu, kada je zaista bilo vrlo opasno biti hrabar i otvoreno se staviti na stranu građanskih prava i sloboda. Oni su tada govorili u ime svih“, ističe Zorica Kojić.

Kaže da većina tadašnjih bendova nisu bili „deo stranačkih akcija“, već su bili „dovoljno smeli da sebe investiraju u građanski protest“.

Pored Zlatka Jošića, dugogodišnjeg urednika programa KST-a, jedan od organizatora koncerata „Nije ljudski ćutati“ bio je i Dragan Ambrozić.

On se nešto kasnije našao i u ulozi koordinatora turneje „Rokenrol za izbore“, organizovane u periodu od avgusta, do septembra 2000.

Ovi koncerti, održani u 25 gradova Srbije, pod sloganom „Izađi na crtu“, bili su deo kampanje „Vreme je…“ koju je vodilo više desetina nevladinih organizacije sa ciljem da se mladi „animiraju, da izađu da glasaju“ na izborima 2000. godine, na kojima je nekadašnji predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević izgubio vlast.

Na ovim događajima su, između ostalih, nastupali beogradski bendovi Sanšajn, Darkvud dab, Negativ, KKN, Jarboli, Ajzbrn, Del arno bend, Ortodoks kelts (Orthodox Celts), šabački Goblini i novosadski Ateist rep.

Permanentni entuzijazam neopravdano skrajnutih

I danas, nekoliko decenija kasnije, kao i tada, stiče se utisak da se ne govori dovoljno o ovoj generaciji bendova koja je nesumnjivo dala izuzetan doprinos domaćoj rokenrol kulturi.

„Bojim se da je ta scena ostala, i ostaje izolovana u vremenu, retko čujem da novi bendovi pominju neku grupu iz tog perioda kao uzore“, navodi Zorica Kojić.

Ona i njen suprug Dragan Ambrozić autori su izložbe pod nazivom „Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih“, otvorene krajem aprila ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.

Mnogi važni beogradski bendovi iz tog perioda prikazani su na ovim fotografijama autora Srđana Veljovića, Časlava Miloševića, Aleksandara Kujučeva, Vesne Pavlović i Goranke Matić.

Autori izložbe su tako želeli da podsete na tu „nepravedno zapostavljenu“ generaciju bendova i bogatu i raznoliku muzičku scenu, koja se možda ovde „više neće ponoviti“.

Ipak, mnogi od tih sastava koji su nastali i stasali devedesetih sviraju i danas, što bi se moglo tumačiti kao svojevrsna potvrda istrajnosti i dokaz da ljubav prema muzici vremenom nije splasnula.

„Treba da objavimo album, ali nekako i dalje podjednako izostaje želja da se nametnemo, postali smo ravnodušni na društvo i radimo onako kako mislimo da treba.

„To je možda i naš najveći uspeh – i dalje radimo po istim postulatima kao i u početku i tvrdoglavo nismo napravili nikakav ustupak, čak i na našu štetu“, zaključuje Daniel Kovač gitarista Jarbola.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]