Japanski književnik, nobelovac Kenzaburo Oe umro je u 88 godini.
Bio je poznat po izveštajima o bombardovanju Japana i radu sa sinom, koji je imao poteškoća u razvoju.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1994. godine, a kritičaru su hvalili njegove „mračno poetske“ romane zbog njihove „uznemirujuće slike ljudske patnje“.
Umro je od starosti 3. marta, saopštio je njegov izdavač Kodanša.
- Bušido: Knjiga koja je promenila imidž Japana
- Jukio Mišima: Neobična priča o ozloglašenom japanskom književniku
- Zašto je „Sedam samuraja“ toliko dobar film
Rođen u selu na japanskom južnom ostrvu Šikoku, Oe je došao iz porodice bogatih zemljoposednika koji su izgubili većinu imovine zbog zemljišne reforme nametnute posle Drugog svetskog rata.
Oe je imao 10 godina kada se rat završio, a njegov rani život je bio u senci sukoba.
U školi su ga svakog dana pitali da li je voljan da umre za cara, a uveče bi se kod kuće stideo jer je razmišljao drugačije.
Posle predaje Japana 1945. godine, postao je fasciniran demokratskim principima koje su zastupale okupatorske snage, a kasnije je postao žestoki kritičar onoga što je nazvao vojnom i ekonomskom agresijom Japana.
„Osećaj poniženja ga je preplavio i obojilo je veliki deo njegovog rada“, saopšteno je iz Švedske akademije.
„Pisanje je opisivao kao način isterivanja demona, a njegovi romani često prikazuju svet koji su preuzele mračne, uznemirujuće sile“, dodaje se.
Oe je 1954. godine upisao univerzitet u Tokiju, gde je studirao francusku književnost i počeo da piše drame.
Kada je diplomirao 1959. godine, već je imao književni debi The Catch, o američkom pilotu kojeg su oborili i zarobili japanski seljani.
Priča je osvojila prestižnu nagradu Akutagava za nove pisce, a Oe je proglašen za najperspektivnijeg mladog pisca još od Mišime Jukia.
Po njoj je kasnije snimljen i film u režiji Nagise Ošima.
Međunarodno priznanje dobio je 1960-ih sa Hirošmijinim beleškama, izborom eseja o žrtvama atomske bombe i hrabrim naporima onih koji su se brinuli o njima.
Na njegov zahtev, objavljen je istog dana kada i Lična stvar, mračno duhovit prikaz borbe oca da prihvati rođenje deteta sa oštećem mozga.
Na pisanje tog romana uticao je i njegov lični život, odnosno problemi sa sinom.
Hikari, piščev sin, rođen je 1963. godine sa tumorom na mozgu, a operacija koja je usledila ostavila je oštećenja.
Rekao je da su njegove knjige neraskidivo povezane.
„Želeo sam da rekonstruišem sebe, porodicu, tako da sam želeo da govorim i o ljudima iz Hirošime koji su želeli da obnove živote posle katastrofe“,
„Uvek su me ohrabrivali lekari u Hirošimi koji su se borili protiv smrti“, objasnio je on.
Kao tinejdžer, Oe se uključio u radikalni studentski pokret, a njegovi spisi često su ljutili politički establišment.
Ubistvo predsednika Socijalističke partije Japana 1960, inspirisalo ga je za dve kratke priče, koje su izazvale oštre kritike i pretnje nasiljem od desničarskih organizacija.
Tužen je za klevetu zbog odlomka u knjizi Beleške na Okinavi, u kojoj tvrdio da je japanska vojska primorala hiljade ljudi na samoubistvo na kraju Drugog svetskog rata, govoreći im da će američke trupe koje napreduju silovati, mučiti i ubijati ih.
Suđenje su odužili desničarski političari koji su želeli da se iz školskih udžbenika izbrišu reference o umešanosti vojske.
Ali sudija je na kraju odlučio u Oeovu korist 2011. godine, presudivši da je „vojska bila duboko umešana u masovna samoubistva“.
- Junak Drugog svetskog rata i suočavanje Japana sa prošlošću
- Šoiči Jokoi: Japanski Robinzon Kruso za koga je Drugi svetski rat završen 27 godina kasnije
- Grad koji je izbegao atomsku bombu
Pisanje o dostojanstvu
Oe je jednom izjavio da je Japan, moralno, zemlja trećeg sveta, i nazvao sopstveni stil pobunom protiv „svete teritorije“ drugih japanskih pisaca, kao što su Junići Tanizaki, Jasunari Kavabata i Jukio Mišima, „koji odražavaju lepotu i moć čiji je Tokio centar“.
Njegovi živopisni, agresivni radovi često su naglašavali borbe ruralnog Japana, posebno u Tihom kriku, egzistencijalističkom romanu koji priča priču o dva brata koji se vraćaju u domovinu predaka posle decenija razdvojenosti.
U pozadini ličnih kriza, jedan brat vodi pobunu protiv „Cara supermarketa“, Korejca dovedenog u Japan kao roba tokom rata, koji želi da kupi porodično imanje, dok drugi otkriva tajne prošlosti porodice.
„Na prvi pogled se čini da se radi o neuspešnoj pobuni, ali u osnovi se roman bavi međuljudskim odnosima u zbunjujućem svetu u kome se znanje, strasti, snovi, ambicije i stavovi stapaju jedno u drugo“, navode iz Nobelove akademije.
U kasnijim godinama, tema iskupljenja je postala sve prisutnija u njegovom radu.
Otprilike u isto vreme, njegov sin je prevazišao poteškoće i postao uspešan kompozitor.
Oe je rekao da je na kraju njegovo pisanje bilo usresređeno na jednu brigu.
„Pišem o dostojanstvu ljudskih bića“, dodao je.
Više puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, da bi je na kraju dobio 1994. godine.
„Svaki put kada je moje ime pomenuto, mislio sam da je to šala“, rekao je japanski romanopisac.
Kada mu je ta čast stigla, rekao je da je bio „potpuno iznenađen“, dodavši: „Ja sam osoba koja piše romane, a istovremeno sam osoba koja čita… Srećan sam što sam izabran“.
Posle njegove Nobelove nagrade usledio je Japanski orden za kulturu, ali je on odbio da ga primi jer ga je dodelio car.
„Ne priznajem nikakav autoritet, nijednu vrednost, višu od demokratije“, izjavio je tada.
Posle nuklearne nesreće u Fukušimi 2011, njegovo protivljenje tehnologiji je postalo još jače.
Pisac je pre 10 godina organizovao masovni antinuklearni skup u Tokiju.
Rekao je da Japan ima „svetu dužnost“ da se odrekne nuklearne energije i organizovao je masovni miting u Tokiju 2013. godine.
Autor je 1960. godine bio oženjen Jukari, sestrom pokojnog filmskog reditelja Juza Itamija, poznatog po satirama modernog života.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
