Brain scan

iStock

Između 40 i 60 odsto zatvorenika ima povrede mozga ili ozbiljne bolesti koje utiču na njihovo ponašanje, a se naučnici ne slažu u kojoj meri to utiče na stopu kriminaliteta među bivšim robijašima, saglasni su da ima mesta bojazni da će zatvorenici ponovo počiniti zločine kada se nađu na slobodi.

Pojedini lekari na Zapadu smatraju da ne treba čekati da se ista greška ponovi i pozivaju na ulaganje u oporavak dok su prestupnici iza rešetaka.

Među zločincima sa bolestima mozga je i devetnaestogodišnji Ilnaz Galjavjev, vinovnik slučaja koji je šokirao Rusiju.

On je puraco sredinom maja 2021. godine u prostorijama jedne škole u Kazanju, usmrtivši sedmoro dece i nastavnicu.

Njegova tačna dijagnoza nije poznata, ali prema podacima moskovskog lista Komersant radi se o atrofiji mozga – postepenom odumiranju moždanih ćelija.

Ova bolest dovodi do gubitka pamćenja i kognitivnih funkcija, kada čovek gubi sposobnost zdravorazumskog mišljenja i dolazi do pomućenja svesti.

Vremenom dolazi do raspada ličnosti, a taj proces može biti praćen brojnim mentalnim patološkim stanjima.

Ima mnogo uzročnika atrofije mozga, a jedan od najčešćih je je konstantni stres zbog kojeg se u krvi povećava nivo hormona kortizola.

Problem može biti genetski, ali i stečen – na primer, povredom lobanje ili mozga.

Naučnici iz mnogih zemalja vide direktnu vezu između zločina i oštećenja mozga koja su ili izazvana fizičkim povredama ili nastala tokom bolesti.

Istraživanje sprovedeno na Oksfordskom univerzitetu pokazuje da su ljudi sa povredama lobanje ili mozga, pogotovo ako su ih zadobili u ranom uzrastu, kasnije skloniji izvršavanju nasilnih zločina od onih koji nisu imali slične povrede.

Naučnici pretpostavljaju da prilikom povrede može doći do oštećenja prefrontalne moždana kora koja je zadužena za donošenje odluka i interakciju sa drugim ljudima.

Zdrava prefrontalna kora formira veze između čovekovih postupaka i njegovih mogućih posledica, predviđa njihov ishod, suzbija misli koje mogu dovesti do društveno neprihvatljivih radnji.

Ako u prefrontalnoj kori dođe do oštećenja, čovek može da ispolji prekomernu agresiju i impulsivnost.

„Ne sme ništa da nas košta“

Zatvor Svonsi u Velsu je viktorijanska zgrada na obali Bristolskog zaliva, sa savremenim pomoćnim objektima.

To je muški zatvor gde u nekim ćelijama osuđenici služe kaznu, a u drugim čekaju presudu.

Režim nije među najstrožim u Britaniji – retko ko je među zatvorenicima osuđen na više od 18 meseci.

Zatvorenik Kris Alen proveo je u Svonsiju nekoliko godina, a zatvorski čuvari smatraju ga ozbiljnijim slučajem.

„Ponekad mi se činilo da ludim. Nije mi bilo jasno šta se sa mnom dešava. Bio sam vrlo agresivan“, priznaje Alen.

Iz Svonsija poručuju da pored osnovnog cilja imaju još jedan cilj, a to je da smanje rizik od recidivizma.

Britanska neprofitna organizacija Disabilities Trust, koja se bavi oporavkom ljudi sa povredama mozga, 2015. godine podnela je izveštaj britanskoj Vladi.

Uz pomoć kolega iz drugih država, stručnjaci su izračunali da do 60 odsto zatvorenika imaju povrede glave koje mogu uticati na njihovo ponašanje, što bi za rezultat moglo da ima ponavljanje zločina.

Organizacija se ponudila da pomogne, a ministru pravde ideja se dopala, ali je postavio nekoliko uslova.

„To mora biti program koji može realizovati bilo koji čovek. Nećemo angažovati psihologe, neurologe i psihijatre.

Potrebno je da su u pitanju stvari koje nadzornici mogu sami obavljati i da ne oduzimaju mnogo vremena. I ne sme ništa da nas košta“.

Tюremnaя dverь

iStock
Ivan Pitman proveo je nekoliko meseci pokušavajući da uspostavi kontakt sa zatvorenicima kroz prozorčić na vratima zatvorske ćelije

Disabilitiz trast je pristao na ove uslove.

Tim od nekoliko njihovih volontera se pojavio u Svonsiju i prvo se susreo sa Krisom Alenom.

Alen je iz siromašne porodice.

Odrastao je u kriminalnom kvartu, a najviše vremena je provodio sa društvom iz ulice.

U mladosti se zabavljao sitnim krađama, zbog kojih se više puta nalazio na optuženičkoj klupi.

Pre pet godina Alen je doživeo saobraćajnu nesreću, zadobio teže povrede glave i upao u komu.

Spasao ga je neurohirurg.

Međutim, posle nesreće sve se promenilo – Alen je postao agresivniji, a njegovi prestupi sve ozbiljniji.

Pritom, sve češće je zaboravljao detalje iz svog života.

„Kada su mi ljudi prepričavali šta sam radio, sam u to nisam mogao poverovati. Nisam mogao da se setim većine stvari koje su se desile“.

Maltene ne shvatajući kroz šta prolazi, Alen je završio u Svonsiju.

S obzirom na to da mu je kazna bila duža od 18 meseci, trebalo je da bude prebačen u drugi zatvor, ali su urgirali volonteri iz organizacije Disabilities Trust.

„Oni izgledaju isto kao mi“

Neuropsiholog Ivan Pitman je celog života radio sa ljudima koji imaju oštećene funkcije mozga.

Poslednjih nekoliko godina pruža pomoć zatvorenicima u nadi da će jednog dana oni izaći na slobodu i uspeti da se vrate normalnom životu.

„Najteži deo mog posla je da utvrdim ima li poremećaja“, objašnjava Pitman.

„Ako pogledate moje pacijente nikada ne biste pretpostavili da im nešto fali. Oni izgledaju kao i mi“.

Kada je počeo da radi sa zatvorenicima, Pitman je proveo nekoliko meseci razgovarajući sa svojim pacijentima kroz prozorčić na vratima ćelije.

Muškarci u ćelijama nisu bili raspoloženi za razgovor, ali je poverenje iz dana u dan raslo.

Ohrannik i zaklюčennый

iStock
Stručnjaci smatraju da je moguće sprečiti ponovna izvršenja ukoliko čovek još u zatvoru savlada tehnike koje će mu pomoći da se nosi sa emocijama

Posle nekoliko dugih nedelja, vrata ćelije bila su otvorena.

Pitman je stajao na pragu, a pored njega dva čuvara i tako nekoliko nedelja.

Posle određenog vremena, Pitman je uspeo da izdvoji grupu od 15 ljudi koji su više od drugih imali želju za kontaktom, te potvrdili da imaju oštećenja lobanje i mozga.

Zatvor im je dodelio zasebnu, manju prostoriju tako da je Pitmana od drugih zatvorenika odvajao samo sto.

Pacijenti više nisu ispoljavali agresiju.

„Već u ovoj fazi znam da su njihove sposobnosti pamćenja i obrađivanja informacija oštećene“, navodi Pitman.

„Zato, vremenom, počinjemo od najprostijih stvari: svaki dan sastajemo se u isto vreme, potom 15 minuta razgovaramo, zatim pet minuta pijemo čaj, odlazimo napolje i igramo se loptom 20 minuta.

„Moj zadatak je da sve namestim tako da se oni osete bezbedno, da uvek znaju šta se događa i da ne ispoljavaju agresiju. Pa, kada osećamo uznemirenost? Kada ne kontrolišemo situaciju“.

U takvoj situaciji, govori Pitman, čoveku srce kreće ubrzano da kuca, počinje da se znoji i proizvodi adrenalin.

Zdrav čovek gotovo uvek bez po muke pronađe način da se smiri, ali ne i Pitmanovi pacijenti.

„Ako su nervozni, ići će do krajnjih granica i vrlo verovatno će te udariti“.

U kojoj meri je u takvom ponašanju odgovorna povreda glave?

Ona ni na koji način ne utiče na to da li čovek oseća agresiju ili ne, ali ona doprinosi njenom ispoljavanju.

„Oštećenja u mozgu vas nikad neće promeniti u drugu osobu, ali vam mogu pokvariti sve kočnice“, kaže Pitman.

Na semaforu je uvek zeleno

Pol Voren nedavno je otpušten sa odeljenja neurohirurgije jedne bolnice u Liverpulu.

Fizički se oseća dobro, ali nije u stanju da živi kao ranije.

Svaki dan Pol odlazi u prodavnicu iza ćoška gde ga dočekuje prodavačica azijskog porekla koju poznaje nekoliko godina.

Međutim, posle povrede, svaki put kada bi je video upućivao bi joj rasističke uvrede.

Zelenый svetofor

iStock
Prema rečima stručnjaka, glavni zadatak u radu sa takvim ljudima je stvoriti im predvidljivo okruženje: „Kao da se vozite na posao, a na svim semaforima je zeleno“

„Tako nešto sebi, nikada ranije, nije dozvoljavao, što ne znači da nikada nije pomišljao tako. Samo sada, kada tako misli, to i kaže. To je razlika između čovekovog ponašanja pre i posle povrede“, govori Pitman.

Prema rečima stručnjaka, glavni zadatak u radu sa takvim ljudima jeste da im se stvori predvidljivo okruženje.

„Kao da se vozite na posao, a na svim semaforima svetli zeleno. Crveno se jednostavno ne pali. Vi se ne zaustavljate, ne nervirate se i ne ljutite se“, navodi.

U Britaniji, u gotovom svim situacijama, ljudi dobrovoljno odlaze na psihijatrijsko lečenje.

Međutim, Zakon o mentalnom zdravlju u nekim slučajevima dopušta smeštanje pacijenta na prinudno lečenje.

Prvi dokument u zemlji, koji je uveo ovakvu praksu, donet je 1800. godine posle pokušaja ubistva kralja Džordža III.

Ispostavilo se da je atentator bio Džejms Hedfild, bivši vojnik.

Jedne majske večeri, tokom izvedbe kraljevske himne u pozorištu, Hedfild je pokušao da puca na kralja, ali je promašio.

Dva hirurga su na sudu potvrdila da je Hedfild prilikom ratovanja zadobio nekoliko povreda glave.

Odbrana je insistirala na tome da je u momentu atentata on bio neuračunljiv.

U ta vremena, prestupnici koji su proglašeni pravno nesposobnima oslobađani su kazne.

Da se tako nešto ne bi dogodilo i sa Hedfildom, parlament je hitno usvojio zakon koji dopušta prinudno lečenje.

„Više puta smo viđali da ljudi zbog svojih zločina završe u zatvoru, a godinama posle toga sazna se da imaju ozbiljne zdravstvene probleme – kriminalno ponašanje može biti prvi simptom bolesti“, smatra članica Švedske medicinske asocijacije Madelin Lelegren.

Oni predlažu da ljudi stariji od 55 godina, a koje su prvi put počinili prekršaj, treba da prođu ispitivanje na neurodegenerativne poremećaje.

„Sigurna sam da bi društvo, kada dođe do napretka neurobiologije, zastupalo neko mišljenje o moralnoj odgovornosti, a napredak će uticati na to kako ćemo se u budućnosti odnositi prema kriminalnom i društveno neprihvatljivom ponašanju“, dodaje.

Madelin Lelegren govori da nisu samo povrede glave te koje mogu uticati na čovekovo ponašanje.

Sprovela je sopstveno istraživanje i otkrila da zločine često čine osobe sa frontotemporalnom demencijom – posebnim oblikom degenerativne demencije koja dovodi do odumiranja nervnih ćelija u prednjim delovima mozga.

„Ovi delovi mozga igraju presudnu ulogu u izgradnji odnosa sa drugim ljudim i u kontrolisanju impulsa.

Možemo li pouzdano reći da su ti ljudi doneli odluku da izvrše zločin ili je zločin rezultat njihove bolesti?

Mislim da je istina negde između.

Razumno je smatrati da promene u mozgu čoveka, koje nastaju usled frontotemporalne demencije, mogu biti uzrok kriminalnog ponašanja.

„Pritom, psihopate, kod kojih je sposobnost empatije isključena, podložnije su izvršavanju zločina, ali ukoliko dugo uzimaju lekove mogu odustati od takve ideje“, navodi Lilegren.

Sudiji je stvar jasnija kada se radi o tumoru mozga

Lekari su upoznati sa brojnim faktorima rizika koji u čoveku izazivaju društveno neprihvatljivo ponašanje.

Kada specijalisti govore o povredama glave, ne misle samo na potres mozga – ponekad je dovoljan i blagi udarac.

U većini slučajeva ljudi, koji nisu izgubili svet posle povrede, ne odlaze kod lekara s obzirom na to da su zauzeti svakodnevnim obavezama i jednostavno piju lekove protiv bolova.

Poznati su i drugi faktori rizika poput mentalnih bolesti koje utiču na donošenje odluka – šizofrenija, bipolarni poremećaj (bolest koju prate nagle promene raspoloženja) i čak depresija.

„Istraživanja koja sprovode naučnici govore o tome da ovakvi zdravstveni problemi mogu povećati šansu za nastanak antisocijalnog ponašanja u otprilike 10 odsto slučajeva, što nije veliki procenat“, kaže doktor psihijatrije Sina Fajzel sa Oksfordskog univerziteta.

„Za većinu drugih nije dovoljno samo zadobiti povredu glave – u pitanju je kombinacija faktora.

„Ako ste odrasli u, na primer, porodici gde je vaš otac ispoljavao neki oblik nasilja, bio agresivan ili u zatvoru, rizik se takođe povećava“, dodaje.

Brojna istraživanja potvrđuju da velika većina ljudi, koja ima mentalne probleme, nije nasilnija od ostalih.

Najveći broj nasilničkih radnji izvršavaju ljudi koji nemaju dijagnostifikovane psihičke poremećaje.

Fajzelova priznaje da nikada ne govori da su ovi ili oni zdravstveni problemi mogli biti uzrok izvršenog zločina.

Prisяžnыe v sude

iStock
Sudijama i poroti daleko je lakše da shvate problem optuženog, ako je vidljiva na medicinskim snimcima

„To možemo reći za mali broj slučajeva. Na primer, jedan moj pacijent napao je čoveka jer je mislio da ga on špijunira. Iz njegovog ugla on se samo branio.

U drugim slučajevima dijagnoze ne doprinose mnogo smanjenju stepena odgovornosti, ali je, svakako, ne poništavaju“, navodi.

Kada dođe do suđenja, sudiji ili poroti mnogo je lakše da shvate situaciju ako se radi o nekom većem problemu – na primer, o tumoru mozga ili ozbiljnijoj povredi glave.

Odbrana najčešće može pokazati snimak magnetne rezonance i, oslanjajući se na tehnologiju, ukazati na razliku u funkcionisanju zdravog i oštećenog mozga.

Ipak, u mnogim slučajevima snimci nisu reprezentativni – čak kod šizofrenije i Alchajmerove bolesti često je nemoguće uočiti značajnije promene.

„Morate se oslanjati na zaključke lekara koji su bazirani na razgovorima sa pacijentom, istoriji bolesti i na tome kako drugi ljudi procenjuju ponašanje tog čoveka“, kaže Sina Fajzel.

Hju Vilijams, britanski profesor kliničke neuropsihologije, ima strože kriterijume: on tvrdi da od 100 ljudi samo kod jednog ili dva čoveka oštećenja mozga dovode do trajnih posledica.

On se u potpunosti slaže sa svojim kolegama kada je reč o međusobnoj povezanosti faktora koji podstiču čoveka na zločin, kako društvenih, tako i zdravstvenih.

„Zamislite da ste dete koje nema više od pet godina i da spadate u pet odsto najsiromašnijeg stanovništva, pa ozbiljniju povredu glave možete dobiti samo zbog mesta u kojem odrastate“, navodi profesor.

Vilijams ono što se događa sa ljudima koje posmatra poredi sa mamurlukom koji zauvek traje.

Upravo tako svoje stanje opisuje i Kris Alen iz zatvora Svonsi.

Sada mu u rehabilitaciji pomažu volonteri koji uče Alena osnovnim stvarima: kako se nositi sa stresom, kako se smiriti i poštovati režim.

Sve to kako bi događaji bili uvek predvidljivi i kako bi se na putu do posla češće palilo zeleno svetlo na semaforu.

Volonteri se nadaju da će jednostavne metode pomoći Alenu da izađe iz zatvora i da se više nikada tu neće vratiti.

„Mnogo sam od njih naučio, najvažnije od svega mi je što su me naučili da se smirim i da izbegnem konflikte sa drugima“, kaže Alen.

„Na tome sam im veoma zahvalan“.


Misterija ogledala u jednom njujorškom stanu

Iza ogledala ove njujorčanke postoji drugi svet.
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.