„Ovde je hotel. Tamo je linija fronta. Nemoj nikada da ideš peške“, glasi jedno od uputstava novinarima za snalaženje u ratnom Sarajevu 1995. godine.

Zabeležio ga je proslavljeni crtač Džo Sako, tokom jednog od mnogobrojnih dolazaka u ratnu Bosnu, u periodu od 1992. do 1995. godine.

Obilazio je ratne zone, provodio vreme sa meštanima i intervjuisao ljude sa zaraćenih strana, a njihove priče bi potom pretočio u sliku i reči – stripove koji mu doneli svetski ugled.

„Kada bi svako na svetu pročitao Sakove stripove, sam narod bi svakog političara koji ikada spomene ratovanje poslao u istoriju“, kaže strip kritičar Nikola Dragomirović za BBC na srpskom.

• Dejton, 25 godina kasnije: „Šta mi znači primirje kada sam izgubio celu porodicu“
• Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru
• Kako je pre više od tri decenije Sarajevo postalo centar sveta

Na jezicima bivše Jugoslavije do sada su objavljeni grafički romani Bezbedna zona Goražde: Rat u Istočnoj Bosni 1992-1995 i Pomagač: Priča iz Sarajeva, dok su kraći stripovi Šoba i Božić sa Karadžićem dostupni na engleskom i drugim jezicima.

I drugi autori pravili su stripove zasnovane na stvarnim događajima, a jedan od najpoznatijih je Maus Arta Špigelmana o Holokaustu iz 1980, prvi strip nagrađen Pulicerom.

‘Zbunjeni’ posmatrač

Okrugla glava sa još okruglijim naočarima, na kojoj štrči nosina nalik onoj na drevnim statuama sa Uskršnjih ostrva – tako Sako crta samog sebe, neizostavnog junaka njegovih priča.

„Dragoceno u njegovim stripovima je što on nije prepričavao događaje o kojima je slušao iz medija i iz udobnosti svog doma, već je zavrnuo rukave i sišao u blato“, kaže Dragomirović.

Kada je 1992. počeo u rat u Bosni, Sako je imao 32 godine i barem jedno iskustvo putovanja na mesto gde pršte granate, dok mitraljezi grme ra-ta-ta-ta.

Krajem osamdesetih, za vreme Prve intifade, ustanka Palestinaca protiv Izraela, Sako je boravio je u zoni sukoba.

O tome je objavio istoimeni grafički roman, koji se danas može čitati i u prevodu na srpski.

Početak opsade Sarajeva zatekao ga je na evropskoj turneji sa američkim rok bendom The Miracle Workers iz Portlanda, na koju je krenuo kao posmatrač – da dokumentuje putovanje koje je preraslo u strip Sviđa mi se(I Like It), posvećen rokenrolu.

Ipak, zov adrenalina dok naokolo odjekuju eksplozije kod Sakoa je bio jači od želje za uživanjem u koncertima.

„Suočimo se sa činjenicama – dok ti otvoriš Fantu i baciš limenku, neko se nađe u ozbiljnom problemu“, zabeležio je stripadžija u delu Navučen na rat (War Junkie) iz 1997. godine.

Ko je Džo Sako?

• Jedan od najpoznatijih strip autora današnjice, koji su ovu umetnost spojili sa novinarstvom
• Poznat po grafičkim romanima gde iz prve ruke pripoveda o ratovima u Palestini, Bosni i Iraku
• Rođen 1960. godine na Malti
• Sa porodicom se kao dvanaestogodišnjak preselio u Ameriku
• Studirao je novinarstvo na Univerzitetu u Oregonu, država Portland, gde i danas živi

Izvor: Encyclopedia

Poslednje mesece rata u Bosni 1995. godine Sako provodi u Sarajevu, o čemu govori strip Pomagač: Priča iz Sarajeva.

Ovaj grafički roman prikazuje „tamnu stranu okupiranog grada u kojem cveta crno tržište i kroz koji šetaju razni opskurni likovi“, kaže Dragomirović.

***

U ratnom Sarajevu upoznaje Nevena – pomagača koji ga vodi gradom i ugovara mu intervjue i odlaske na teže dostupna mesta.

Neven je mladić iz mešovitog braka Bošnjakinje i Srbina, oličenje sarajevskog kosmopolitizma.

O svemu što se oko njega dešava, Džo Sako pripoveda iz prvog lica.

U jednoj od scena, vidimo ga kako sa Nevenom odlazi u porodični stan, prepun šuta, sa dogorelim svećama na stolu zbog nestanaka struje, a sve deluje staro, pohabano i razbacano.

Umotana u ćebe, na kauču leži Nevenova majka sa maramom na glavi.

Slepa je, kaže mu Neven, koji od početka rata živi od vođenja stranih novinarskih ekipa na teren.

Nešto kasnije, dok sede u kafani, Sako pita Nevena da li se obogatio radeći taj posao u poslednje tri godine.

Video si gde živim, kaže mu Neven. Izgleda li kao da sam se obogatio?

***

Zoran Đukanović, istoričar umetnosti i strip kritičar, kaže da je crtač „iz književnosti preuzeo perspektivu nepouzdanog pripovedača“.

„Ne izigrava nikakvog znalca, već se predstavlja kao zbunjeni posmatrač, koji postavlja razna pitanja, pa na osnovu toga govori o događajima koje je proživeo i ljudima koje je upoznao“, navodi Đukanović.

Sako pristupa novinarski, ali distanca koje se pridržavaju ratni izveštači neretko iščezava.

„Ne samo da intervjuiše aktere događaja, već živi uz njih i tako nastaje veoma lična pripovedačka jednačina“, dodaje kritičar.

• „Željo ti je, ba, institucija“: Vek fudbala sarajevskog Željezničara – priča o ljubavi, gradu i ratu
• Dan kada je Sarajevo na nogama: Ćevapi, fudbal, plava i bordo boja – priča o derbiju

Ipak, Đukanović ističe da Sako „ni u jednom trenutku ne izlazi iz domena proverljive faktografije“ i tako spaja „novinarstvo i strip, istraživanje i subjektivnost“.

Neki stručnjaci, poput američke teoretičarke stripa Hilari Šut, kažu da je Sako utemeljio novi žanr – takozvano strip-novinarstvo.

Međutim, ima i drugačijih mišljenja.

Pol Vilijams, britanski istoričar stripa i profesor na Univerzitetu u Ekseteru, smatra da Sako stvara „u domenu žanra koji postoji već stotinama godina“.

„U Velikoj Britaniji 19. veka, crtači su ilustrovali crnu hroniku i pratili suđenja, a sve je to izlazilo u novinama“, kaže Vilijams za BBC na srpskom.

Međutim, ima nešto po čemu se Sako izdvojio krajem 1980-ih kada je otputovao u Palestinu.

„On provodi duže vremenske periode u zaraćenim područjima i stvara duža dela – grafičke romane, koji su postali popularni tek početkom dvehiljaditih godina“, dodaje profesor.

Opsada Sarajeva: Sećanja preživelih

‘Rat kao pozornica’

Sako nije jedini autor stripova o ratu u Bosni i Hercegovini devedesetih godina prošlog veka.

Na primer, belgijski crtač Herman Hupen objavio je Tango u Sarajevu (Sarajevo Tango), a Amerikanac Džo Kjubert strip pod naslovom Faks iz Sarajeva (Fax from Sarajevo).

„Obojica su veoma pristrasni i ostrašćeni, a osim ova dva stripa, mnogo je i čisto propagandnih štiva koja ne vredi pominjati“, smatra kritičar Nikola Dragomirović.

Džo Sako se „apsolutno izdvaja“ među svim autorima koji su se bavili ovom temom, smatra Zoran Đukanović.

„Kada pročitate bilo koji od njegovih stripova, zaista ih više ne možete zaboraviti, jer u njima postoji nešto izuzetno, u svoj tragici događaja kojima prisustvuje“, dodaje.

Crtač se najviše interesuje za ljude.

„Geografski, politički i nacionalni aspekti ratova su samo pozornica na kojoj se odigrava prava, ljudska tragedija“, smatra Dragomirović.

Sakov prvi grafički roman o Bosni je Bezbedna zona Goražde: Rat u Istočnoj Bosni 1992-1995, koji je najpre objavljen u Americi 2000. godine, a zatim preveden na mnoge svetske jezike.

***

Govori o bošnjačkoj enklavi Goražde na istoku zemlje, jednoj od šest koja se našla pod opsadom bosanskih Srba, uz Srebrenicu i Žepu.

Gradić biva odsečen od ostatka sveta, nestaje struje, tekuće vode i hrane.

Crtač provodi neko vreme u gradu i oko grada, koji okružuje vojska bosanskih Srba pod vođstvom generala Ratka Mladića, koji je u Hagu osuđen na doživotni zatvor za zločine protiv čovečnosti, u koje se ubraja i genocid u Srebrenici.

Jednog dana, Sako upoznaje dve devojke koje nisu uspele da pobegnu na vreme.

Znaju li za Goražde u Americi? – pita ga jedna.

„Znaju„, slagao sam, odgovara im Sako.

***

Za ovaj roman, dobio je prestižnu nagradu Vil Ajzner.

„Priča pokazuje šta rat čini običnom narodu i zato njegovi grafički romani nisu ratni stripovi, već anti-ratni manifesti“, ističe Dragomirović.

Kako dodaje, „političke figure u njegovim stripovima su nedostižne sile, koje se marginalno pojavljuju“.

Đukanović smatra da „Sako nije štivo za ostrašćene nacionaliste“.

„On se ne bavi propagandom i ne nudi definitivnu ideološku poruku – u tome i jeste ogromna prednost njegovog dela“, navodi.

• Alija Sirotanović, zaboravljeni jugoslovenski junak satkan od ideala
• Kako je Fikret Abdić postao recept za trajanje na Balkanu

Bliski susret sa Radovanom Karadžićem

U kraćem stripu Božić sa Karadžićem (Christmas With Karadzic) iz 1997. godine, Džo Sako opisuje bliski susret sa Radovanom Karadžićem, tadašnjim liderom bosanskih Srba.

Karadžić je 2019. godine pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995.

Proglašen je krivim za genocid u Srebrenici, napade na civile tokom opsade Sarajeva, progon Bošnjaka i Hrvata iz 20 opština i uzimanje pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija za taoce.

Sako gleda kako Karadžić u društvu telohranitelja ulazi u pravoslavnu crkvu na Božić, što ga je navelo da se priseti Karadžićeve izjave da „Sarajlije neće brojati mrtve, nego će brojati žive“.

„Ponavljam je iznova i iznova, pevušim je, pokušavam da pronađem nešto u vezi sa tim čovekom, čime bih mogao da zamenim prezir koji osećam sada, kada sam se konačno našao u njegovom prisustvu“, navodi crtač u Božiću sa Karadžićem.

Da li je čitanje stripova dobar način da se uči istorija?

„Strip ne potcenjujem i ne precenjujem“, kaže Zoran Đukanović.

Kako smatra, „Sakova dela su dobar način za to, ali ne može svaki autor da postigne što i on“.

Profesor Pol Vilijams podseća da je „Maus“, grafički roman Arta Špigelmana o Holokaustu iz 1980. dobio čak i Pulicerovu nagradu i deo je školske lektire u nekim zemljama.

„Prednost stripa je u tome što je na samo jednoj stranici moguće prikazati slike iz različitih perioda i napraviti očigledno poređenje, što ga čini veoma pogodnim“, smatra profesor Vilijams.

Nikola Dragomirović ističe da je važno odabrati strip zato što „kao i svi mediji, strip može da bude sredstvo propagande“.

„Špigelman i Sako su dobar početak, a posle njih će svako naučiti da razlikuje šta vredi a šta ne“, kaže ovaj kritičar.

Mrtvare – cipele stradalih Srebreničana

Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]