„Ukrajina i njeni saveznici, među njima i London, ugrožavaju Rusiju poslednjih 1.000 godina, oni žele da približe NATO našim granicama, da otkažu našu kulturu – oni nas tlače već mnogo, mnogo godina.“
Ovo je Jevgenij Popov, član Ruske Dume i uticajni televizijski voditelj u Rusiji, izjavio za BBC 19. aprila.
„Naravno, planovi NATO-a za Ukrajinu direktna su pretnja po stanovnike Rusije“, rekao je on.
Njegovi stavovi u vezi sa drugačijom zvaničnom verzijom koja potiče od Kremlja, bili su istovremeno iznenađujući i prosvetljujući u poređenju sa načinom na koji se ta situacija doživljava na Zapadu.
Za evropske i zapadnjačke uši, ove izjave zvuče gotovo neshvatljivo, graničeći se čak s otvorenim ignorisanjem detaljno dokumentovanih činjenica.
A opet su to samo neki od stavova koje zastupaju ne samo sledbenici Kremlja u Rusiji i tamošnjeg šireg stanovništva, već i drugi delovi sveta.
- Rusija proteruje američke diplomate kao odgovor na sankcije Vašingtona
- Odnosi Rusije i Crne Gore: Od „istorijskih prijatelja“ do „neprijateljskih zemalja“
- Kakve ekonomske posledice čekaju Srbiju ako uvede sankcije Rusiji
Pošto je Rusija 24. februara pokrenula invaziju na Ukrajinu, Ujedinjene nacije održale su hitno glasanje, 141 zemlja od 193 članica UN-a glasale su nedelju dana kasnije da je osude.
Ali određeni broj velikih zemalja odlučio je da se uzdrži.
Među njima su uključujući Kina, Indija i Južna Afrika.
I zato bi zapadni lideri živeli u zabludi kad bi verovali da čitav svet deli NATO-ov stav da je Rusija isključivi krivac za ovaj katastrofalni rat, zato što to prosto nije tako.
Zašto je, dakle, toliko država uzdržano u vezi sa ruskom invazijom?
Mnogi su razlozi za to, od izravnih ekonomskih ili vojnih interesa, preko optužbi za licemerje Zapada do evropske kolonijalne prošlosti.
Ne postoji univerzalni odgovor za sve. Svaka zemlja može da ima vlastite specifične razloge zašto ne želi javno da osudi Rusiju ili otuđi predsednika Putina.
Ulicama Beograda vozilo se u znak podrške Rusiji
„Bezgranična“ saradnja
Krenimo od Kine, najmnogoljudnije zemlje sveta sa više od 1,4 milijarde stanovnika, od kojih većina vesti o Ukrajini dobija od državnih medija, baš kao i većina ljudi u Rusiji.
Kina je primila visokog počasnog gosta ruskog predsednika Putina na Zimskoj olimpijadi, neposredno pre nego što je počela invazija na Ukrajinu 24. februara.
U kineskoj službenoj objavi izdatoj posle sastanka rečeno je da „je saradnja izmeću ove dve zemlje bezgranična“.
Da li je, dakle, Putin možda otkrio kineskom kolegi Si Đinpingu da će pokrenuti potpunu invaziju Ukrajine?
Apsolutno ne, tvrdi Kina, ali teško je zamisliti da nije bilo makar nekakvog nagoveštaja onoga što sledi u slučaju jednog tako važnog suseda.
Kina i Rusija bi jednog dana mogle da završe kao strateški rivali, ali one su danas partneri i dele zajednički prezir, koji se graniči sa otvorenim neprijateljstvom, prema NATO-u, Zapadu i njegovim demokratskim vrednostima.
Kina se već sukobila sa SAD-om oko kineskog vojnog širenja u Južnom kineskom moru.
Peking se sukobio sa zapadnim vladama i oko njegovog ophođenja prema ujgurskom stanovništvu, gušenja demokratije u Hong Kongu i često ponavljanog obećanja da će „vratiti Tajvan pod svoje“, i silom ako treba.
Kina i Rusija, dakle, vide zajedničkog neprijatelja u NATO-u, a viđenje njihovih vlada prenose se na stanovništvo obe zemlje, što sa posledicu ima da, u najvećem broju slučajeva, oni prosto ne dele zgražavanje Zapada nad ruskom invazijom i njenim navodnim ratnim zločinima.
Indija i Pakistan imaju vlastite razloge što ne žele da naljute Rusiju.
Indija dobija veći deo naoružanja iz Moskve i, posle skorašnjih sukoba sa Kinom na Himalajima, računa na to da će joj jednog dana možda biti potrebna Rusija kao saveznik i zaštitnik.
Nedavno svrgnuti pakistanski premijer Imran Kan oštar je kritičar Zapada, a pogotovo SAD-a.
I Pakistan dobija oružje od Rusije i treba mu blagoslov Moskve da bi osigurao trgovačke rute u svoja severna zaleđa u Centralnoj Aziji.
Premijer Kan nije odustao od unapred planirane posete predsedniku Putinu 24. februara, na sam dan kad je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu.
I Indija i Pakistan uzdržali su se u Ujedinjenim nacijama od glasanja da osude invaziju.
- „Verujem u humanost, a ne u rat“: Rusi zaglavljeni na Tajlandu – Ukrajinac im pritekao u pomoć
- Diplomatski gaf: Kako je Crna Gora na tren prekinula odnose sa Rusijom
- Šta hoće Putin i da li će Rusija okončati rat
Podeljeni Beograd – proruski i proukrajinski protesti u prestonici Srbije
Licemerje i dvostruki aršini
A zatim su tu optužbe, koje dele mnogi, naročito u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom, da je Zapad, predvođen svojom najmoćnijom zemljom, Sjedinjenim Američkim Državama, kriv za licemerje i dvostruke aršine.
SAD i Velika Britanija su 2003. godine odlučile da zaobiđu UN i mišljenje većine zemalja sveta izvršivši invaziju na Irak na lažnim osnovama, što je dovelo do višegodišnjeg nasilja.
Vašington i London se optužuju i da su pomogli da se produži građanski rat u Jemenu, naoružavši Kraljevske saudijske vazduhoplovne snage koje izvode česte vazdušne napade u podršci zvaničnoj vladi zemlje.
- Američka vojska napušta Irak do kraja godine
- Zašto su prevodioci na meti „odreda smrti“ u Iraku
- Američke sankcije Iranu stupile na snagu
Za mnoge države u Africi tu su drugi, još više istorijski razlozi.
U sovjetska vremena, Moskva je zasipala kontinent oružjem jer je želela da parira američkom i zapadnom uticaju od Sahare do Rta.
Na nekim mestima, nasleđe kolonizacije zapadne Evrope iz 19. i 20. veka predstavlja trajni prezir prema Zapadu koji se oseća i dan-danas.
Francuska, koja je upala sa svojim trupama u Mali 2013. godine da bi sprečila da Al Kaida zauzme čitavu zemlju, nije popularna u svojoj bivšoj koloniji.
Zbog toga se većina francuskih trupa i povukla, ali je sada zamenjena ruskim plaćenicima Vagner grupom bliskom Kremlju.
A kako stoji Bliski istok po ovom pitanju?
Ne iznenađuje da je Sirija zajedno sa Severnom Korejom, Belorusijom i Eritrejom podržala rusku invaziju.
Sirijski predsednik Bašar Al Asad u velikoj se meri oslanja na Rusiju za opstanak na vlasti, pošto se njegova zemlja 2015. godine našla u opasnosti da je zauzmu borci Islamske države.
Ali čak su i dugogodišnji zapadni saveznici, kao što su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, iako su glasali za osudu invazije u UN-u, relativno tihi u kritikama na račun Moskve.
De fakto vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata, princ Muhamed Bin Zajed, u dobrim je odnosima sa Vladimirom Putinom, a njegov prethodni ambasador u Moskvi išao je u lov sa njim.
Ne smemo zaboraviti ni da saudijski princ Muhamed Bin Salman ima uglavnom disfunckionalni odnos sa predsednikom Bajdenom. Tolika je uzajamna netrpeljivost među njima dvojicom da navodno odbijaju da se jave na telefonske pozive jedan drugog.
Pre toga, kad su se svetske vođe okupile u Buenos Airesu za samit G20 krajem 2018. godine, svega nekoliko nedelja pošto je Zapad optužio saudijskog princa da je naredio ubistvo saudijskog novinara Džamala Kašogija, većina zapadnih lidera je ignorisala saudijskog princa.
Putin mu je, sa druge strane, „bacio petaka“.
To nije nešto što će u skorije vreme saudijski princ zaboraviti.
Ništa od ovoga ne znači da pomenute zemlje, sem Belorusije, aktivno podržavaju invaziju.
Samo je pet država glasalo da je podrži 2. marta u Ujedinjenim nacijama, a jedna od njih bila je Rusija.
Ali ono što sve ovo znači jeste da, iz raznoraznih razloga, Zapad ne sme tek tako da pretpostavi da ostatak sveta deli njegov stav prema Putinu, ni prema sankcijama, ni prema spremnosti Zapada da se otvoreno suprotstavi ruskoj invaziji sa isporukom sve smrtonosnijeg naoružanja Ukrajini.
Pogledajte video o ratu u Jemenu
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
