Pre dve godine, mnogi Rusi bili su šokirani kad je parlament značajno smanjio kazne za porodično nasilje. Od tada, žene su uzvratile udarac – zahtevaju nov zakon koji će zauzdati nasilnike, demonstriraju iz podrške trima sestrama koje su uzele zakon u svoje ruke i pronalaze nove načine da izađu na kraj sa zastarelim rodnim odnosima.
Jednog vetrovitog, sivog popodneva, Margarita Gračeva vodi svoje male sinove do igrališta. Oni trče ispred nje a potom se bacaju na ljuljaške i spuštaju niz tobogan. „Prilično su samostalni za svoje godine“, kaže ona. „Znaju da ne mogu da im zakopčam dugmad ili vežem pertle, tako da su naučili da to rade sami.“
Ujutro 11. decembra 2017. godine, Margaritin muž Dmitri ponudio joj je da je odbaci do posla, ali ju je umesto toga odvezao u suprotnom smeru, ka šumi. Parkirao je kola, odvukao je sa sedišta, uzeo sekiru iz gepeka i odsekao joj obe šake.
- Zbog čega žene u Srbiji najčešće stradaju od ruke najbližih
- „Ostao sam sa njom iz straha da će me ubiti“
- „Nije bio srećan dok me nije imao samo za sebe“
- SOS linije: Čemu to služi, a često i ne radi
Potom ju je ostavio na hitnom prijemu lokalne bolnice u Serpukovu, u južnoj Moskvi, odvezao se do policijske stanice i priznao zločin.
Njih dvoje su se upoznali u školi i počeli da izlaze posle fakulteta. Isprva su bili srećni, iako je on umeo brzo da plane oko trivijalnih stvari – i zakleo se da će je ubiti ako mu ikad bude bila neverna.
Njihova veza zapala je u krizu kad je Margarita počela da radi u reklamnom odeljenju dnevnog lista iz Serpukova. Uprkos diplomi, Dmitri je mogao da nađe posao samo kao vozač viljuškara i postao je zavidan prema njenoj karijeri i ljubomoran na njene muške kolege. Kod kuće je bio sve više hladan i povučen.
Kad je Margarita rekla da misli da treba da se razdvoje, on ju je ignorisao. Ali kad mu je donela papire za razvod, on se razbesneo. Jedne noći ju je napao u njihovom dvosobnom stanu, probudivši decu, koja su videla masnice po njenom telu. Sledećeg puta, kad joj je pretio nožem, otišla je u policiju.
„Napisala sam iskaz a dežurni policajac mi je rekao da će mi se javiti za 20 dana“, kaže Margarita.
„Istakla sam da do tad može da me ubije 20 puta.“
Dežurni policajac joj je objasnio da žene često podnose prijave samo da bi ih kasnije povukle, što samo zatrpava policiju nepotrebnom papirologijom. „Što se onda baviti time?“
Pet dana nakon što je njen slučaj odbačen zbog nedostatka dokaza, Dmitri je Margariti odsekao šake.
Njena osakaćena leva ruka pronađena je u šumi i zašivena joj nazad tokom devetočasovne operacije. Kraudfanding kampanja sakupila je šest miliona rubalja (73.000 funti) za protetičku desnu šaku, koja joj je nameštena u Nemačkoj.
Iako je sada Margarita objavila knjigu o svom oporavku, pod naslovom Srećna bez ruku, ona nikako nije želela publicitet.
„Ali najgore od svega, da bih se osigurala da će dobiti dužu zatvorsku kaznu, bila mi je potrebna pomoć medija.“
Njeni advokati su joj rekli da ako ne bude gostovala na nacionalnoj televiziji, Dmitri će biti pušten iz zatvora za tri do pet godina – bilo je od ključne važnosti da sud oseti pritisak javnog mnjenja. Margarita je prihvatila savet advokata i Dmitri je na kraju osuđen na 14 godina zatvora.
Iako je osakaćena za čitav život, Margaritu je lako mogla da zadesi i gora sudbina. Rusija ne vodi statistiku o smrtima kao posledici intimnog partnerskog nasilja, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova kaže da se 40 odsto teških i nasilnih zločina dešava unutar porodice. Najkonzervativnija procena govori da u porodičnom nasilju stradaju stotine žena godišnje.
Ova dugogodišnja „kriza“ porodičnog nasilja, kako to zovu aktivisti, objašnjava zašto su dva razvoja događaja dovela do protesta u gradovima širom Rusije. Jedan je bio odluka doneta 2017. godine da se porodično nasilje ublaži sa krivičnog dela na prekršaj za prethodno neosuđivane počinioce, dok god žrtvi nije potrebna bolnička nega. Drugi je bio mogućnost dugogodišnjih zatvorskih kazni za tri sestre uhapšene za ubistvo oca koji ih je zlostavljao počinjeno u julu 2018. godine.
Otac, Mihail Hačaturjan – biznismen koji se devedesetih obogatio reketiranjem – oterao je 2015. godine suprugu iz porodičnog doma preteći joj pištoljem, a potom agresiju preusmerio na devojke.
„Mučio ih je noću, nije im davao da spavaju“, kaže Majka Aurelija Dunduk. „Radio je šta mu padne na pamet. Imao je zvonce i svaka je morala da dotrči i povinuje se onom što od nje traži. Deca su stvarno patila.“
I tako jedne noći, dok je Hačaturjan spavao u fotelji u njihovom domu u Altufjevu, u severnom predgrađu Moskve, njegova najstarija ćerka Krestina (19) isprskala je njegovo lice suzavcem. Potom ga je Marija (17) izbola lovačkim nožem, dok ga je (18) Anđelina udarila čekićem u glavu.
„One su se samo branile – zapravo nisu imale izbora“, kaže mi njihova majka.
Nezadovoljstvo javnosti dovelo je do njihovog puštanja iz pritvora do početka suđenja. Peticija kojom se traži njihovo oslobađanje od krivice sakupilo je 300.000 potpisa.
Jedna od onih koja podržava sestre je Marija Aljokina iz Pussy Riot, najslavnijeg ruskog pank benda. Dok je predvodila akciju sakupljanja sredstava u leto prošle godine, govorila je o porodičnom i seksualnom nasilju kao „jednom od najvažnijih problema u Rusiji“, ali i onom „koji se uvek gura pod tepih“.
Ona je dodala da su 80 zatvorenica koje je srela tokom 18 meseci boravka u zatvorskoj koloniji (zbog izvođenja „pank molitve“ u glavnoj moskovskoj katedrali) bile žene izložene porodičnom nasilju „koje to više nisu mogle da trpe“.
Malo ruskih političara smatra rešavanje porodičnog nasilja prioritetom. Oksana Puškina je retki izuzetak. Ona je izabrana 2016. godine kao članica partije predsednika Vladimira Putina, Ujedinjena Rusija, ali ju je ophođenje prema ženama pretvorilo u buntovnicu. Ona sada vodi kampanju za poništenje zakona o dekriminalizaciji iz 2017. godine i da Rusija prvi put usvoji konkretan zakon o porodičnom nasilju.
„Sa skupštinske govornice smo poručili da možete nekažnjeno da premlatite čitavu svoju porodicu“, kaže mi ona u svojoj kancelariji u Državnoj Dumi, govoreći o odluci donetoj pre dve godine. „To je jedan veoma loš zakon.“
Njen spisak predloga uključuje zabranu prilaska da bi se nasilnici odvratili od žrtava – koje nikad ranije nisu postojale u Rusiji – mere protiv seksualnog zlostavljanja i korake za promovisanje rodne ravnopravnosti. Ali ona se suočava sa žestokim otporom i svakodnevnim porukama mržnje.
Više od 180 porodičnih i grupa Ruske pravoslavne crkve napisalo je otvoreno pismo Vladimiru Putinu tražeći da se njen zakon stopira, tvrdeći da je to rad „stranih agenata“ i sledbenika „radikalne feminističke ideologije“.
Na okruglom stolu organizovanom u parlamentu prošlog meseca, Andrej Kormukin, biznismen i arhi-konzervativac, upozorio je da bi predlog zakona mogao da dovede do „genocida porodice“.
Čak ni žene nisu imune na ovaj način razmišljanja. Elena Mizulina, članica Gornjeg doma ruskog parlamenta, jednom je za rusku televiziju izjavila da porodično nasilje „nije glavni problem u porodicama, za razliku od bezobrazluka, odsustva nežnosti i poštovanja, naročito među ženama.“
Ona je dodala: „Mi žene smo slabašna stvorenja i ne zameramo kad nas udare.“
Mizulina deluje kao da je inspirisana književnim delom iz 16. veka po imenu Domostroi, iliti Porodični red, niz smernica za srećnog domaćinstvo koje je priredio sveštenik kom se ispovedio Ivan Grozni. Knjiga zagovara mlaćenje dece „kako bi im se spasla duša“ i strogu disciplinu prema ženama i ćerkama. „Ukoliko se žene ne plaše muškaraca ili ne rade ono što im kažu muževi ili očevi, onda ih bičujte u skladu s njihovom krivicom, ali uradite to privatno, ne pred očima javnosti.“
Većina Rusa bi se nasmejala na ideju da žive prema srednjevekovnim pravilima, ali neki priznaju da su zastareli rodni stavovi problem i izlaze na kraj s njima na neke veoma kreativne načine.
Elena Kalinina, mlada reklamna direktorka, seća se kako ju je vlastita majka savetovala da istrpi sve ukoliko želi muža. „Imamo izreku ovde koja glasi: ‘Ako te tuče – onda te voli'“, kaže ona. „Uvrnuta logika, da, ali je i dalje sastavni deo našeg mentaliteta.“
Ona smatra da rodna neravnoteža u zemlji – 79 miliona žena naprema samo 68 miliona muškaraca – umanjuje pregovaračke pozicije žena u vezama.
Početkom ove godine, ona i njen tim razvili su kompjutersku igru o fiktivnom paru po imenu Nastasja i Kiril, i o njihovoj nezdravoj vezi.
On viče na nju i naziva je droljom zato što mu je skuvala pogrešnu večeru. U različitim stadijumima igre, igrači mogu da biraju kako će Nastasja reagovati. Ideja je da se stavite u kožu žrtve i vidite koliko malo opcija zlostavljane žene zapravo imaju u današnjoj Rusiji.
Nastasja zove oca u potrazi za pomoći, a policija je ne shvata ozbiljno. Igra je zasnovana na pravom slučaju u kojoj je mlada žena bila ubijena.
- Zašto nije dobro da partner proverava vaš telefon
- Hiljade Rusa podržalo zlostavljane sestre koje su ubile oca
Jedna druga inovacija, rad mlade advokatice Ane Rivine, internet je stranica po imenu Ne nasilju, koja obaveštava žrtve o njihovim pravima i gde da potraže pomoć.
Anin tim mladih dobrovoljaca koristi atraktivne kampanje na društvenim mrežama kako bi se obratili ženama iz čitave zemlje, uključujući video spotove sa slavnim ruskim muškarcima koji govore da nije kul udarati žene.
„Trudimo se da radimo mnogo sa različitim slavnim ličnostima zato što je ljude još sramota da govore o porodičnom nasilju“, kaže ona.
„Kad jake, uspešne žene kažu da su to doživele, mnogo je laške drugima da budu otvoreni i zato imamo ambasadore kao što su glumca Irina Gorbačeva i aktivistkinja i televizijska persona Ksenija Sobčak.
„Trebaju nam praktična rešenja, ali moramo i da promenimo stavove prema ovom problemu – moramo o njemu da govorimo glasno.“
Nasiliu.Net takođe je otvorio centar u Moskvi koji pruža pravnu i psihološku pomoć. Za razliku od državnih skloništa za žene koja su se otvorila u gradu pre pet godina, žene ne moraju da pokažu pasoš ili boravišnu dozvolu da bi se kvalifikovale za pomoć.
Prečesto se čini da je policija deo problema.
Margarita Gračeva kaže da kad joj žene pišu tražeći od nje savet, ona im ne govori da idu u policiju, jer „im ona uopšte neće pomoći“.
Supruga Mihaila Hačaturjana, Aurelia Dunduk, imala je još gore iskustvo. Kad je prijavila batine koje je dobila od muža, ubrzo nakon što joj se rodila prva ćerka, njega su odmah pozvali u stanicu. Potom, kad se pojavio, pred njim su pocepali njenu izjavu. Nikad joj više nije palo na pamet to da radi.
U Solnečnogorsku, sat vremena severno od Moskve, Ana Verba mi pokazuje fotografije svoje ćerke Aljone.
Ona je bila živahna 28-godošnja direktorka prodaje i majka sedmogodišnjeg dečaka kad ju je prošle godine ubio muž Seregej Gustjatnikov. U noći 5. januara, on je sačekao da njihov sin zaspi, potom ubo svoju ženu 57 puta. Nakon toga je otišao na jutarnju smenu kao policijski kapetan.
„Sve se desilo u ovoj sobi“, kaže Ana. „Ne na ovoj sofi, morali smo da bacimo staru zato što je bila skroz natopljena krvlju. Ovaj zid bio je okupan u krvi.“
Aljonin sin Nikita bio je taj koji je pronašao telo, kad je narednog jutra ušao u majčinu spavaću sobu.
„Tek sam posle zvanične autopsije videla jezive crno-bele fotografije“, kaže Ana. „One su dovoljno loše same po sebi, ali ono preko čega ne mogu da pređem je da je dete zapravo videlo sve ovo. Rekao mi je da su joj oči bile otvorene… Dozvao ju je i učinilo mu se da je trepnula.“
Brišući suze iz očiju, Ana kaže da je Nikita otrčao u svoju sobu i seo na krevet sa psom.
„Nije znao šta da radi – da zove hitnu pomoć ili da zove policiju. Na kraju je pozvao oca, zato što ovaj radi u policiji.
„Koliko svirep morate da budete ne samo da brutalno ubijete takozvanu voljenu ženu i majku vašeg jedinog deteta, već i da ostavite da to dete pronađe njeno telo?“
Sergej je osuđen na devet godina zatvora, smanjenu kaznu zbog činjenice da ima maloletno izdržavano lice i da radi u policiji.
Ali Ana tvrdi da je to trebalo da budu argumenti protiv njega i da dovedu do teže kazne. „Ti si pretvorio rođeno dete u siroče i oni to smatraju olakšavajućom okolnošću? To je suludo!“, kaže ona.
Naš razgovor se prekida kad Nikita uđe u kuhinju da prezalogaji nešto. On nam pokazuje svog psa i nudi nam da nam skuva čaj.
Kad se dete vrati u svoju sobu da igra video igre, Ana govori o strahovima za budućnost. Iako je Gustjatnikov osuđen za ubistvo, nisu mu oduzeta roditeljska prava i može da traži starateljstvo nad dečakom kad izađe na slobodu.
„Nikita se veoma plaši toga. On kaže: ‘Gde ćemo da se sakrijemo kad izađe iz zatvora? Bako, šta ćemo da radimo?'“, kaže ona.
Onda mi kaže da je leto pre ubistva, Gustjatnikov poveo Aljonu u šetnju po seoskom kraju, navodno da bi se pomirili posle svađe. Na jednoj zabitoj stazi, bacio ju je na zemlju i stavio joj nož pod rat. Aljona je prijavila napad, ali su je kasnije muževljeve kolege nagovorile da povuče prijavu.
„Došao je, pao na kolena, ljubio nam noge i tražio oproštaj, obećavši da više nikad neće to uraditi“, kaže Ana.
„Rekao je: ‘Stvarno je volim, ne bih ni prst digao na nju.’ A pet meseci kasnije ju je ubio.
„Kao majka ubijene devojke zahtevam izmene u zakonu. Zahtevam da se poništi dekriminalizacija za neosuđivane nasilnike. Mora da postoji kazna.“
„Čak i posle slučaja moje ćerke, koliko još devojaka mora da bude pretučeno na smrt, izbodeno i ugušeno? I sve samo zato što počinioci prolaze nekažnjeno.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
