Rusija i Ukrajina: „Zašto nikada nisam odustala od potrage za mojom decom“ – priča hraniteljske porodice iz Ukrajine

Kad je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, rat koji je izbio, doveo je do razdvajanja jedne porodice na neodređeno – hranitelja i šestoro njihove usvojene dece.

Slušajući o prisilnim usvajanjima u Rusiji, strahovali su se da se nikad više neće ponovo sresti.

Kad je čula za invaziju, Olga Lopatkina prvo je pomislila na svoje šestoro usvojene dece, koja su u tom trenutku bila na moru, 100 kilometara od kuće.

Boravila su u opštinskom odmaralištu kraj mora, gde su poslata radi svežeg vazduha i opšteg poboljšanja zdravlja.

Vrlo brzo postalo je suviše opasno otići po njih, tokom žestokih granatiranja u gradovima duž puta od njihove kuće do odmarališta.

Ogla sa suočila sa nemogućim izborom – poslati muža Denisa na opasnu vožnju da ih vrati ili ostaviti decu u Marijupolju, gde su ona otišla na odmor.

U vreme kad su otišla delovao je kao relativno bezbedno mesto.

„Počeli smo da paničimo i nismo znali šta je najbolje da uradimo“, kaže ona.

• „Svi su sve izgubili“: Priče izbeglih iz ukrajinskog Marijupolja
• „Morala sam da ostanem pod zemljom više od 60 dana“: Svedočenje iz Marijupolja
• Ruski napad na pozorište u Marijupolju je ratni zločin, kažu iz Amnesti internešenela

Potpuno uništenje Marijupolja kasnije će postati sinonim za rusko tepih-bombardovanje gradova.

Brutalna realnost rata postala je očigledna posle svega dva dana, kad se Olga susrela sa izbeglicama sa istoka.

Bila je šokirana brzinom kojom se normalan život raspao.

Kao i mnogi drugi u Ukrajini, Olga je pretpostavljala da će se rat okončati u roku od nekoliko dana ili nedelja, i nadala se da će ukrajinske vlasti evakuisati decu na sigurno.

Uskoro je postalo očigledno da se sukob pooštrava i da su deca izuzetno ugrožena.

Ako ne budu stradala u eksplozijama, plašila se za njihovu budućnost pod ruskom kontrolom.

Počeli su da pristižu izveštaji o civilima, o odraslima i o deci, koji se prebacuju u Rusiju.

Moskva je ta prebacivanja zvala „evakuacije“, dok ih je Ukrajina zvala prisilnim deportacijama, koja su podsećala na ustaljenu praksu pod Staljinom. četrdesetih.

Bračni par je počeo da usvaja decu 2016. godine.

U februaru ove godine, kad je izbio rat, imali su sedmoro usvojene dece, starosti od šest do 17 godina.

Uz to su imali još dvoje vlastite biološke dece.

„Ludi smo, ali volimo to. Deca nam daruju emocije koje inače ne bismo imali – život nam je bio prazan pre njih“, kaže ona.

Ogla je radila kao nastavnica muzičkog, a Denis kao rudar.

Njihov život bio je ispunjen i srećan.

Ali početkom marta, porodica je bila razdvojena i uplašena.

Struja u sanatorijumu, koji je bio granatiran, nestala je i deca više nisu mogla da pune telefone, što je značilo da Olga više ne može priča sa njima.

U njihovom domu u istočnom gradu Ugledaru, i Lopatkinovi su se krili u svom podrumu dok im se rat približavao.

„Bili smo bombardovani danonoćno, bilo je strašno“, kaže Olga.

Pogledajte video: Ništa nije moglo da me pripremi da vidim bombardovan dom

Odlučili su da se odvezu do Zaporožja, gde su znali da su evakuisani neki ljudi iz Marijupolja, u nadi da će ukrajinske vlasti organizovati i prebacivanje njihove dece.

Ali grad nije bio bezbedan.

Bez naznaka da će se deca pojaviti, porodica je odlučila da se preseli dalje na zapad, u Lavov.

Tamo je nastao novi problem, jer su bili zabrinuti da će Denis biti regrutovan u vojsku.

Nerado su odlučili da pobegnu iz Ukrajine.

Manje od dve nedelje od početka rata, Olga, Denis i njihovo preostalo troje dece bili su i sami izbeglice, ali Olga kaže da nikad nije odustala od nade da će povratiti ostalu decu.

Porodica se našla u Nemačkoj, gde je odlučivala gde će se skrasiti, kad je konačno dobila vesti o deci.

Deca su bila prebačena u deo regiona Donjecka pod kontrolom proruskih separatista, gde su bila smeštena u bolnicu za tuberkulozu.

To se desilo zato što su stigla pravo iz sanatorijuma korišćenog za oporavak respiratornih bolesnika.

Socijalna služba rekla je deci da su ona napuštena.

Najstarije dete, sedamnaestogodišnji Timofej, uspeo je da napuni telefon i pošalje tekstualnu poruku Ogli.

On joj je rekao da je dobio priliku da ode sam, ali da je to odbio kako bi ostao da se stara o braći i sestrama i bio je ljut što je ona otišla iz Ukrajine.

„Razumeo sam da nisu mogli da dođu da nas pokupe iz Marijupolja, ali to što su otišli u inostranstvo stvarno me je razbesnelo“, kaže on.

Osećajući se beznadežno, Ogla je nastavila da postavlja objave na društvene mreže tražeći pomoć i informacije o svojoj deci, ali je uglavnom zauzvrat dobijala uvrede.

Mnogi su je optužili da se nije dovoljno potrudila da spase decu, a još su je više kritikovali zato što je napustila Ukrajinu.

Optužbe i sugestije da je napustila decu duboko su je povredile.

Govorila je za međunarodne medije kako bi njena poruka stigla što dalje.

„Pokušala sam na svaki način da obznanim našu situaciju, u nadi da će neko čuti nešto i moći da nam pomogne“, kaže ona.

Pogledajte video: Trudnica koja je izbegla iz Ukrajine, porodila se u Kotoru

Za to vreme, bračni par je odlučivao gde da se skrasi u Evropi.

Odabrali su gradić Lue u severozapadnoj Francuskoj, gde su otpočeli nove živote, sa poslovima i kućom koju im je obezbedio Crveni krst, dovoljno velikom za svu decu.

Gradonačelnik mesta pozvao je deset ukrajinskih izbegličkih porodica da se presele tamo, a poseban napor uložen je da se smeste hraniteljske porodice.

Početkom aprila, Olga i Timofej redovno su se čuli telefonom većinom večeri, što je pomoglo da poprave svoj odnos.

Bilo je to pitanje čekanja i nadanje da će socijalna služba Donjecka pristati da pusti decu, što je na kraju i učinila.

Ali nije sve bilo tako jednostavno.

Uslov je bio da decu vrate samo jednom zakonskom staratelju – Olgi.

I ona bi morala da se vrati u mesto odakle je pobegla.

„Bila sam izbeglica koja beži od Ruske Federacije i sad je trebalo da se vratim u Rusij?“, pitala se ona u neverici.

Neko vreme izgledalo je kao da je došlo do pat-pozicije.

Socijalna služba Donjecka zahtevala je da Olga pošalje krštenice dece kako bi dokazala njihov identitet, ali ona je strepila da bi to dovelo do njihovog ponovnog usvajanja.

Ovaj strah imao je realnih osnova.

Ruska televizija redovno je objavljivala ekstatične reportaže o „evakuaciji“ civila iz „oslobođenih“ regiona Ukrajine.

Kijev tvrdi da se radi o prisilnoj deportaciji, a u slučaju nezbrinute dece to se praktično svodi na otmicu.

U maju je predsednik Putin izdao ukaz kojim „pojednostavljuje“ pitanje ruskih dokumenata za decu iz Ukrajine.

Ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova je protestovalo, nazvavši to kršenjem Ženevske konvencije o ljudskim pravima.

Početkom ovog meseca, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski izjavio je da je u Rusiju prisilno deportovano do dva miliona Ukrajinaca, a stotine hiljade njih su deca.

A onda se javio tračak nade.

U junu je Olga primila telefonski poziv.

Postojao je neko u Donjecku ko može da dovede njenu decu u zapadnu Evropu.

Tatjana, iskusna volonterka u Donjecku koja je mnogo godina radila sa nezbrinutom decom i ugroženim majkama, imala je radni odnos sa vlastima i bila je voljna da pomogne.

Olga i Denis su predali dokumente dece Tatjani zajedno sa ovlašćenjem, učinivši je privremenim zakonskim starateljom.

Morali su naslepo da joj veruju, ali Olga kaže da je imala dobar osećaj.

Proces i dalje nije bio jednostavan, u zadnji čas su saznali da je papirologija prošla i da će se uskoro ponovo sresti.

Tatjana je otputovala sa decom u Rusiju, potom u Letoniju, a zatim i u Nemačku.

Svaki prelazak preko granice bio je poguban po živce.

„Sva deca imaju druga prezimena, original ovlašćenja bio je na francuskom, morala sam da objašnjavam našu situaciju iznova i iznova nebrojenim graničarima“, kaže Tatjana.

Odvela je decu čak do Berlina, gde ih je predala Denisu, koji ih je odvezao do njihovog novog doma u Lueu.

Trenutak kad se porodica ponovo našla na okupu posle četiri meseca neizvesnosti i teskobe bio je posebno emotivan.

Suze su bile pomešane sa smehom kad su se deca našla prvo u Denisovom, a potom i u Olginom zagrljaju, još ne verujući da ih ponovo vide.

Ogla je uporno grlila decu, govoreći: „Dajte da vas vidim, dajte samo da vas vidim! Toliko ste porasli, dugo vam nisam videla!“.

Timofej se uzdržavao od iskazivanja previše emocija.

„Veoma mi je drago da se sve dobro završilo, ali ja sam i stariji pa ne pokazujem koliko sam zapravo srećan.

„Drago mi je da smo svi ponovo na okupu i održao sam reč – vratio sam decu roditeljima.“

Olga je večno zahvalna ženi koju nikad nije upoznala i koju opisuje kao „našu spasiteljku“.

Među neposrednim planovima porodice nalazi se i zasluženi odmor.

Olga se nada da će otputovati u Portugal.

„Nikad nisam videla okean“, kaže ona.

„Naravno, idemo svi zajedno. Ne ispuštam ih više iz vida“, smeje se ona.

Dodatno izveštavanje: Anastasija Lotareva i Aleksej Gusev.

Fotografije: Vladimir Pirožkov.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]