Na Olimpijskim igrama 1896. godine u Atini, na prvom organizovanom maratonu, učestvovalo je 17 takmičara.
Od tada je maratonsko trčanje prevalilo dugačak put.
Pobednik je trčao 2 sata, 58 minuta i 50 sekundi, što bi danas bilo respektabilno vreme za amatera, ali je čak za sat vremena sporije od najbržih maratonaca današnjice.
Takođe, danas mnogo bolje razumemo nauku koja stoji iza trčanja na duge staze, od uticaja na zdravlje, pa sve do psihološke motivacije.
- Neverovatna priča čoveka koji je trčao maraton u svakoj zemlji na svetu
- Maratonci imaju zdravije arterije
- Trčanjem protiv depresije
Pa koja je onda korist od trčanja maratona i zašto su te trke toliko popularne?
Od onih bez šanse da osvoje zlatnu medalju ili da im ime bude urezano u anale ovog sporta, mnogi se pitaju zašto ljudi uopšte trče maratonske trke.
Treninzi zahtevaju veliki utrošak vremena, energije i znoja, a same trke umeju da budu veoma naporne.
Pa i pored svega toga, učešće u maratonima u SAD-u je poraslo za 255 odsto od 1980, dok broj prijavljenih za maraton u Londonu raste svake godine još od prve održane trke, 1981. godine, kada je startovalo 7.747 trkača.
Za London se sada svake godine prijavljuje skoro četvrtina miliona takmičara za jedno od 50.000 mesta na trci.
Pre tri godine je procenjeno da postoji 1.298.725 trkača koji su u stanju da završe maratonsku trku.
Najočigledniji razlog zbog kojeg ljudi trče maratone su pozitivni zdravstveni i mentalni efekti.
I dok neki ljudi brinu zbog štete koju ovo trčanje može da proizvede ukoliko u trku uđete nepripremljeni, opšta zdravstvena blagodet značajno nadilazi te rizike ukoliko se treninzima pristupi na odgovarajući način.
Koristi poput gubitka telesne mase i poboljšanja kardiovaskularnog zdravlja su opšte poznati, ali nova istraživanja konstantno otkrivaju nove pozitivne strane bavljenja ovakvim trčanjem.
Trčanje maratona, na primer, odlaže starenje vaših arterija, dok najnovija studija koju je sprovela Astrid Ro sa Univerziteta u Augsburgu pokazuje i moguću vezu sa poboljšanjem kognitivne funkcije i zdravijim vidom – kao rezultatom bavljenja maratonom.
Ali kako stoji stvar sa psihološkom motivacijom?
Svaki trkač daje različit odgovor.
Njujorčanin Met Haf, autor knjige Maratonac: Šta očekivati od treniranja i trčanja maratona, koji je istrčao svoj deveti maraton tokom godine u Berlinu, kaže da strast za trčanjem „direktno potiče od moje zavisnosti od odloženog zadovoljenja“.
„Osećaj ispunjenja koji osetim kada prođem kroz cilj tera me da se stalno vraćam trkama“, kaže on.
„Ovde postoji napredak kojeg nema u drugim sportovima zbog količine vremena i truda koji ulažete u samo jednu maratonsku trku, što se ne može porediti sa pojedinačnom fudbalskom utakmicom ili teniskim mečom.
„Jedino pitanje koje se ovde postavlja je da li možete izdržati taj pakleni tempo koji vam omogućuje da prođete kroz cilj“.
Pogledajte video: Saveti za one koji ne vole da trče
Što se tiče ostalih trkača, uzdizanje iznad fizičkih ograničenja predstavlja pravi izazov.
Tom Eler je gluvi maratonac koji živi u Esenu u Nemačkoj.
Istrčao je 11 maratona.
U Berlinu je 2019. godine trčao 2:47:11 i tako postao najbrži gluvi nemački maratonac.
Eler, koji podučava gluve i slepe studente, kaže: „Moj životni poduhvat, u kojem postoje ozbiljne komunikacione prepreke, je da trčanjem maratona širom sveta pokažem ljudima da čak i hendikepirane osobe mogu da stignu do izuzetnih rezultata“.
„Za moje gluve studente i tinejdžere, ja sam uzor.“
Keli Benet je asistentkinja na Harvardu i njoj maratoni pomažu da prevaziđe epilepsiju.
„Postojali su periodi u mom životu kada mi je bilo toliko loše da nisam mogla da se bavim nikakvom fizičkom aktivnošću.
„Zbog toga sam, svaki put kada pređem liniju cilja, zahvalna zbog tog dostignuća.“
Ipak, ona trči pre svega zato što je to način da iskusi i doživi druge kulture.
„To je način na koji istražujem ovaj svet“, objašnjava ona.
„Čvrsto verujem je da je najbolji način da doživite neki grad trčanje njegovim ulicama tokom maratonske trke.“
- Prvi čovek sa Daunovim sindromom koji je završio Ajronmen triatlon
- Bila sam zavisna od droge, a sada sam navučena na trčanje
- Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton
- „Kad se setim udaraca, navučem patike i samo trčim“
Međutim, bez obzira na to što svaki trkač ima svoje lične razloge, postoje i neki opšti trendovi koje su istraživači uočili baveći se razlozima zbog kojih je trčanje na duge staze toliko privlačno ljudima.
Studija koju su sproveli na akademiji za fizičko obrazovanje Jerži Kukucka u Poljskoj otkriva da je „dokazivanje samom sebi da ste sposobni da istrčite maraton, veoma važan događaj u životu svake osobe“.
Kaže i da to može da utiče na njihovo uverenje da mogu uspešno da prebrode i druge potencijalne izazove u budućnosti.
Keris Egan-Viger sa švedskog univerziteta u Lindenu je otkrila da se aspekti svakodnevnog života mogu opipljivo i precizno ogledati u maratonskom trčanju.
Ona tu ubraja praćenje napretka tokom trke, kao neophodnost produktivnosti i efikasnosti.
Tokom intervjuisanja anketiranih, primećeno je da su se trkači trudili da istaknu tri primarna motivatora – slobodu, dostignuće i takmičarski motiv.
Ono što nije toliko očigledno, otkriva Egan-Viger – iscrpljujuće trčanje može biti i način uz pomoć kojeg ćete doći do izgrađenog društvenog statusa.
Time što pokazujete da ste sposobni za trke na duge staze drugima promovišete i sopstveno zdravlje, produktivnost i efikasnost, tvrdi ona.
Shodno tome, vi negujete sopstveni brend.
Ovaj efekat se znatno pojačava time što kroz fitnes aplikacije možete i da podelite svoja trkačka dostignuća.
Ovo se slaže sa istraživanjem Džene Gilhrist i njenih kolega sa Univerziteta u Torontu u vezi uloge ponosa koji se javlja tokom treninga ili trke.
Oni koji su se osetili ponosnim zbog svojih uspeha tokom trčanja, ulažu još veći napor i provode još više vremena na svojim treninzima.
Prednosti žena
Neka istraživanja nas navode na to da žene bolje kontrolišu tempo tokom maratona, kao i da preciznije održavaju svoju konstantnu brzinu.
Statističarka i atletičarka iz Poslovne škole u Kopenhagenu, Jens Andersen, sakupila je podatke sa 131 maratona i istraživala kako različiti polovi savladavaju usporavanje trke.
Kod muškaraca se vidi da imaju oštriji pad u brzini od žena, tokom sporijih delova trke.
Iako muškarci postižu bolje rezultate na maratonskim trkama, na mnogo dužim trkama, kao što su ultra-maratoni, žene bi mogle da imaju prednost jer bolje raspoređuju trzanje mišićnih vlakana tokom sporijeg tempa, pa su time i otpornije na umor.
Svejedno, između polova postoje razlike i na motivacionom planu.
U jednom istraživanju obavljenom među trkačima u Poljskoj, zaključak je da su „žene koje završavaju maratonske trke motivisanije od muškaraca po pitanju brige o telesnoj težini, pripadnosti, psihološkom snalaženju i samopouzdanju, ali su manje motivisane samim takmičenjem“.
Da stvar bude zanimljivija, ova istraživanja navode i na razlike među polovima u samom trčanju i tempu trke, naročito na dugim stazama.
Opijenost trčanjem
Konačno, jedna od češće pomenutih motivacija za trčanjem dugačkih trka je i osećaj koji dolazi nakon trke, takozvana „opijenost trčanjem“.
Pa šta se tačno dešava u mozgu maratonskih trkača?
Smatra se da hormoni pod nazivom endorfini igraju važnu ulogu, ali prijatan, umirujući osećaj koji neki ljudi beleže možda dolazi i od endokanabionida u krvi.
Za razliku od endorfina, oni mogu da prodru i do mozga.
Za vreme dugotrajnog trčanja, mozak može i da ublaži sećanje na bol.
Dominika Farli sa Jagelonskog univerziteta u Poljskoj je povukla paralele između bola koji se javlja pri porođaju i onog koji osećaju maratonci.
Obe vrste bola se umanjuju kada ih se kasnije prisećamo, što se objašnjava oksitocinom u mozgu koji utiče na kodiranje memorije, kažu istraživači.
Način na koji se sećamo bola je posmatran i kroz drugi kontekst: ako se na drugom kraju pretrpljenog bola nalazi medalja ili beba, moguće je da se razmere bola naknadno drugačije doživljavaju.
Ovo možda objašnjava zašto su „maratonci povratnici“ uobičajena pojava.
Učiteljica Erin Mekbrajd je 18 puta istrčala maraton.
Prvi put je to uradila 2005, kada je imala 18 godina.
„Bila sam ubeđena da će to biti jedna jedina trka, da ću maraton skinuti sa liste stvari koje moram da uradim i da se više neću osvrtati na tu epizodu.
„Ali taj novembarski dan 2005. godine zauvek mi je promenio život.
„Od tog dana sam zacrtala da ću trčati najmanje jedan maraton godišnje, a na kraju sam mnoge istrčala zajedno sa nekim članom porodice“.
Ali malo je ljudi koji su primer volje za ponavljanjem ovog izazova kao što je to 58-godišnji trkač iz Liverpula, Endi Glen.
On je istrčao 175 maratona u 42 različite zemlje.
Njegov trenutni cilj je 200 maratona u 50 zemalja.
Ipak, ni on nije imun na muke.
„Često me pitaju da li je trčanje maratona nešto lakše nakon svih ovih trka“, kaže on.
„Jednostavno rečeno – nije. Poslednjih 10 kilometara trke su podjednako izazovni kao što su bili kad sam trčao prvi maraton“.
Pogledajte i video o tome kako se hrane šampioni u maratonu
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
