Srbija i siromaštvo: Socijalno stanovanje, rešenje koje stvara nove probleme

Stan u Kamendinu, najvećem naselju za socijalno stanovanje u Beogradu, ima šest zakupaca – petoro vidljivih i jednog nevidljivog.

U četrdesetak kvadrata već godinama stanuju Svetlana Jovanović, njen suprug, ćerka, dvoje unučadi, i njihov strah da će izgubiti krov nad glavom.

Zbog neizmirenih računa, ova porodica više od decenije živi bez struje, i zato nije uspela da obnovi ugovor o socijalnom stanovanju sa gradskim vlastima Beograda, koji je istekao marta 2013. godine.

„Još nas niko nije izbacio na ulicu, ali to može da se desi bilo kada“, priča pedesetjednogodišnja Svetlana, koja pretežno radi sezonske poslove čišćenja po beogradskim parkovima, za BBC na srpskom.

Porodica Jovanović, kao i većina njihovih komšija, često je u situaciji da bira između plaćanja računa i osnovnih životnih potreba.

Protiv oko polovine stanovnika Kamendina pokrenut je postupak prinudne naplate duga za Infostan, a oko 10 odsto živi bez struje, podaci su Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11.

„Situacija je krajnje paradoksalna – socijalno stanovanje, koje treba da bude održivo i priuštivo, preskupo je za mnoge socijalno ugrožene porodice.

„Prvo im se dodeli stan zbog socijalne ugroženosti, a onda se iz tog istog stana izbacuju jer su to toliko siromašni da ne mogu da plate troškove stanovanja“, kaže Marko Vasiljević iz A11.

• „Postojim, ali nigde ne piše da sam rođena“ – život bez dokumenata u Srbiji
• Da li je kompjuterski algoritam progutao hiljade najsiromašnijih u Srbiji
• Fernando i „vize koje život znače“: Zašto je Kubancima bilo važno da mogu da dođu u Srbiju

Kamendin je naselje na obodu Beograda, između Zemuna i Batajnice, gde je Grad Beograd tokom dvehiljaditih izgradio oko 1.500 stanova.

Deo tih stanova danas koriste socijalno ugrožene porodice, poput Jovanovića, dok su neki u međuvremenu prešli iz javnog u privatno vlasništvo.

„U Srbiji se, nažalost, slabo vodi računa o stanovanju osetljivih grupa, ali i građana uopšte“, ocenjuju iz Ministarstva prostora, nevladine organizacije koja se bavi pitanjem razvoja Beograda.

Podsećaju da do danas nije usvojen Nacrt stambene strategije 2020-2023, koja se, između ostalog, bavi i socijalnim stanovanjem.

Prethodna strategija izrađena je na osnovu starog Zakona o socijalnom stanovanju, koji je prestao da važi 2016, kada je donet novi.

Iz Ministarstva građevinarstva, u čijoj je nadležnosti prostorno planiranje, nisu odgovorili na pitanja BBC novinara zašto se i dalje čeka na usvajanje ovog dokumenta.

Šta je socijalno stanovanje?

Socijalno stanovanje je organizovano obezbeđivanje stambenog prostora određenog standarda porodicama koje, iz raznih razloga, pre svega ekonomskih i socijalnih, nisu u mogućnosti da priušte stan pod tržišnim uslovima.

Izvor: Zakon o stanovanju i održavanju zgrada

Kako su se dugovi nagomilali

Jovanovići su se u Kamendin doselili 2008. godine, kada je naselje otvorilo vrata socijalno ugroženim porodicama.

Kao i njihove komšije, ugovor o stanovanju potpisali su na pet godina sa Sekretarijatom za imovinske i pravne poslove Grada Beograda.

Uslovi su zvučali povoljno – račun za Infostan, u sklopu kojeg se plaća i zakup socijalnog stana, izmirivali su po subvencionisanim cenama, koje su tada bile 50 odsto niže od tržišnih.

U sklopu štednje, subvencija je 2014. godine smanjena, i od tada iznosi 30 odsto, podsećaju iz A11.

„Imam dobrog muža i dobar brak, ali nikada nismo imali normalne uslove za život.

„Kada smo dobili socijalni stan, delovalo je da ćemo konačno da se preporodimo“, priča Svetlana.

Njen suprug, koji je preživeo dva moždana udara zbog kojih ne može da govori, sedi u invalidskim kolicima i klima glavom da potvrdi njene reči.

Uslov za obnavljanje ugovora po isteku pet godina bio je da su računi redovno plaćani.

Međutim, brzo se ispostavilo da troškovi stanovanja prevazilaze njihova neredovna primanja, mahom od sezonskih poslova.

Ubrzo su počeli da kasne sa plaćanjem, a dugovanja su do 2013. godine porasla toliko da im je struja isečena.

Ovo je jedanaesta godina kako svake večeri pale sveće i plinsku lampu.

U međuvremenu se nagomilao i dug za komunalije – Svetlana kaže da više ni ne zna koliki je.

Zbog neizmirenih računa, Grad Beograd po isteku ugovor nije obnovio, ali ih nije ni iselio.

„Nama za sada niko nije dolazio da nas iseljava, ali komšijama jeste, zato se i bojimo“, kaže Svetlana.

Neprijatno otkriće da ipak ne mogu da priušte život u Kamendinu doživeli su i mnogi drugi korisnici socijalnih stanova, kaže Marko Vasiljević iz A11.

Objašnjava da „i pored subvencije od 30 odsto koju Grad Beograd daje najugroženijima za izmirivanje računa za Infostan, oni se neretko nalaze u situaciji da biraju između plaćanja računa i hrane“.

Ako se račun ne izmiruje redovno, gubi se pravo na subvenciju – i iznos se vraća na punu cenu.

Vasiljević objašnjava da su korisnici socijalne pomoći u posebno teškom položaju.

„Ako domaćinstvo ima radno sposobnog člana, socijalna pomoć se isplaćuje devet meseci godišnje, jer se računa da tri meseca mogu da rade.

„Mnoga domaćinstva su upravo u tom tromesečnom periodu izgubila pravo na subvencije, a dugovi bi počeli da se gomilaju“, dodaje.

Zakupci imaju još jednu dažbinu: Zakon o porezu na imovinu obavezuje ih da plaćaju porez za stan koji im je dodeljen za stanovanje, ukazuje on.

„To je dodatno finansijsko opterećenje za ove ljude“, dodaje Vasiljević.

Pokraj invalidskih kolica Svetlaninog muža, petogodišnji unuk se klacka napred-nazad sedeći na pohabanoj, žutoj lopti.

Mlađi se penje u dedino krilo.

Naknada za tuđu negu i pomoć od 14.000 dinara, koju muž prima od kada je ostao bez noge, kao i dečiji dodatak od oko 4.000 dinara, jedini su redovan izvor prihoda za ovu porodicu.

Svetlana kao najveći problem vidi život bez struje.

„Nemamo frižider, toplu vodu grejemo na plin, telefon punim u obućarskoj radnji, a obućar mi naplati 50 dinara“, kaže Svetlana.

„To nije dobro ni za decu, ni za nas, a Centar za socijalni rad nam nudi da nas prebaci u prihvatilište, a decu u dom“.

Za Svetlanu, odraslu u domu za nezbrinutu decu pošto ju je majka napustila kao bebu, to nije prihvatljivo rešenje.

„Imam odraslu ćerku i dva sina, nikada nisam razmišljala da ih ostavim, a kamoli unuke“.

Pre nego što se doselila u Kamendin, sa suprugom je živela u „napuštenoj kućici na Vračaru“, koje više nema – srušena je pre mnogo godina, kako bi ustupila mesto novogradnji.

Kvadrat stana u ovoj centralnoj beogradskoj opštini spada među najskuplje u Srbiji i oko 3.500 evra.

• Kako živeti od minimalca u Srbiji: „Odrekli smo se svega da bismo imali za osnovno“
• Vredi li 65.000 dinara isto u različitim gradovima Srbije
• Kako dijaspora čuva budžet rođaka na Balkanu

Đavo u detaljima

Pojedinim stanovnicima Kamendina naplata dugova pod pretnjom iseljenja već kuca na vrata.

Krajem januara, izvršitelji su posetili 65-godišnjeg Blagoja Mustafića, koji stanuje u skromno opremljenom stanu od 52 kvadrata, gde se 2008. uselio sa pokojnom suprugom.

Došli su zbog duga za Infostan, koji iznosi oko 2.5 miliona dinara, uverili su se BBC novinari uvidom u račune beogradskog komunalnog preduzeća.

Mesečna zakupnina za ovaj stan sada je 2.808 dinara i plaća se u okviru naknade za Infostan.

Uslov za produženje ugovora o stanovanju sa Gradom Beogradom je redovno plaćanje zakupnine, objašnjava Vasiljević iz A11.

„U teoriji, porodica ne mora da izgubi krov nad glavom i ako račune za struju i komunalije ne plaća redovno – ovaj dug se uteruje uz pomoć javnih izvršitelja“, dodaje.

Đavo je u detalju – zakupnina se naplaćuje kroz račun za Infostan, koji u Beogradu predstavlja objedinjenu naknadu za grejanje, vodu, održavanje zgrade i ostale troškove.

Za ovaj stan od 52 kvadrata, Infostan košta oko 11.500 dinara mesečno.

Toliko iznosi i socijalna pomoć, Blagojev jedini izvor prihoda.

„Dok se nisam razboleo od srca, radio sam sezonske poslove, uglavnom po njivama – nisam bio prijavljen i nemam uslov za penziju“, kaže.

• Penzionerske kartice u Srbiji: „Ako bar malo uštedimo – biće odlično“
• „Ne smem ni da razmišljam o penziji“ – kako u Srbiji žive sezonske radnice

Struju, kako kaže, za sada uspeva da plati redovno, a u tome mu povremeno pomažu ćerke.

„Meni ugovor o stanovanju važi još dve godine, ali brinem se šta će biti posle, jer ne mogu da platim dug“, kaže.

Izvršitelji su više puta popisivali stvari u stanu, ali mu nikada ništa nije oduzeto.

„Nemam ništa vredno, bukvalno nemaju šta da mi uzmu“, kaže Mustafić.

Vasiljević objašnjava da protiv Mustafića izvršitelji mogu da pokrenu postupak prinudne naplate dugova.

Međutim, ne mogu da sprovedu izvršenje, jer mu je socijalna pomoć jedino primanje.

I Slobodan Mitrović, koji u stanu od oko 80 kvadrata živi sa suprugom, ćerkama i sedmoro unučadi, strahuje da ugovor o stanovanju neće biti produžen.

Njegova invalidska penzija od oko 40.000 dinara i dečiji dodatak jedini su redovan izvor prihoda ovoj porodici.

Mesečni račun za Infostan je oko 20.000 dinara, blizu polovine njegove penzije, uverili su se BBC novinari.

Slobodanov dug za komunalije do kraja 2023. godine je skoro 3.7 miliona dinara – oko 31.500 evra, pokazuju računi u koje su BBC novinari imali uvid.

Javni izvršitelji su pre nekoliko godina pokucali i na njegova vrata u pokušaju naplate.

Tada je odlučeno da se Slobodanu od invalidske penzije svakog meseca odbija više od trećine – oko 16.000 dinara.

„Mitroviću se od penzije oduzima više nego što predviđaju nove izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zato još uvek ima postupke izvršenja koji se vode po starim odredbama ovog zakona“, objašnjava Vasiljević.

Otplata duga koji se gomilao godinama nije ni na vidiku.

„Matematika je jasna – iako mi se svakog meseca oduzima od primanja, ja taj dug do kraja života neću moći da otplatim“, primećuje Slobodan zabrinuto.

„Ideja da ćeš zauvek biti dužan, da ćete možda izbaciti iz stana – to čoveka psihički ubija“, dodaje.

Koliko novca može da oduzme na ime naplate duga?

Prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, prilikom prinudne naplate se dužniku mora ostaviti deo primanja.

Koliki je taj deo zavisi od toga da li se oduzima od penzije ili od plate.

U januaru 2024, nakon nedavnih povećanja, prosečna penzija iznosila je nešto više od 45.000 dinara, podaci su Republičkog fonda za socijalno i zdravstveno osiguranje.

Penzionerima koji primaju natprosečne penzije, može da se oduzme do jedne trećine mesečnog iznosa.

Ako primaju između minimalnog i prosečnog iznosa, može da se oduzme najviše četvrtina, a od minimalne penzije najviše desetina prihoda.

Prosečna plata u Srbiji je u decembru 2023. godine iznosila je 95.000 dinara, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Dužnicima koji primaju platu iznad proseka može se oduzeti najviše polovina mesečnog primanja.

Ako je plata između minimalne i prosečne – najviše trećina, a ako primaju minimalac najviše četvrtina plate.

U pokušaju da skrene pažnju na probleme stanovnika Kamendina i podstakne gradske institucije da potraže rešenja, Inicijativa A11 se u maju 2020. godine obratila Kabinetu gradonačelnika Beograda, kao i na adrese još nekoliko lokalnih institucija.

„Nikada nismo dobili nikakav odgovor“, kaže Vasiljević.

Sekretarijat za imovinske i pravne poslove Grada Beograda nije odgovorio na pitanja BBC-ja na srpskom koliko se korisnika socijalnih stanova suočava sa rizikom od iseljenja.

Odgovor nije stigao ni na naša pitanja o perspektivi opstanka ovakvog modela socijalnog stanovanja.

Iz Ministarstva finansija nisu odgovorili na pitanja BBC-ja na srpskom kolika je godišnja šteta po budžet Srbije zbog nagomilanih dugovanja.

Kako se razvijalo socijalno stanovanje u Srbiji?

U bivšoj Jugoslaviji, država je više od četiri decenije finansirala društvenu stambenu izgradnju, navodi se u publikaciji „Socijalno stanovanje“ Dušana Damjanovića.

Sistem, koji je omogućavao relativno lak put do krova nad glavom, obustavljen je 1990. godine, kada je ustavnim promenama ukinuta obaveza zaposlenih da od plate izdvajaju doprinos za stambenu izgradnju.

Usledila je privatizacija stanova.

Država, koja je bila vlasnik najvećeg dela stambenog fonda, dala je građanima rok da ih otkupe do 31. decembra 1995. godine.

Tržište se zauvek promenilo – za samo pet godina, 98 odsto državnih stanova prešlo je u ruke privatnih vlasnika, piše u publikaciji.

Paralelno sa privatizacijom, osnivaju se gradski i opštinski fondovi solidarne stambene izgradnje.

Oni su do 2004. finansirali izgradnju socijalnih stanova, a onda se postepeno gase, zadržavajući se samo u većim gradovima.

Pojedini se pretvaraju u gradske stambene agencije, kao što je JP „Gradsko stambeno“ u Beogradu.

Tako nastaju prve institucije budućeg sistema socijalnog stanovanja u Srbiji.

U vreme ratova 1990-ih U Srbiju su se doselile stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova kojima je trebalo rešiti stambeno pitanje.

Prema popisu iz 2008, izbeglice iz bivše Jugoslavije činile su oko 10 odsto stanovništva Srbije.

„Takav demografski priliv uslovio je ogromne stambene potrebe, na koje država nije imala adekvatan odgovor“, navodi Damjanović.

One su delimično rešene kroz iznajmljivanje i kupovinu stanova.

Neki od njih su izgradili „sopstveni stambeni prostor, pretežno bespravnom gradnjom na obodima velikih gradova“, piše on.

Između 2003. i 2008, sprovedena je i šačica projekata izgradnje socijalnih stanova koje su finansirale država i međunarodne organizacije.

Tako su, na osam lokacija u Srbiji, prvi put od raspada bivše države izgrađeni stanovi u javnom vlasništvu, namenjeni izdavanju pod zakup.

Jedna od njih bio je Kamendin, već postojeće naselje u Zemun polju, gde je Grad Beograd izgradio oko 1.500 stanova.

Deo tih stanova danas koriste socijalno ugroženi, dok je drugi deo prodat u privatno vlasništvo.

Pogledajte video: Na šta obratiti pažnju pri kupovini stana

Ko je još stambeno ugrožen u Srbiji?

Samo 10 odsto stanovnika Srbije može da priušti stanovanje pod tržišnim uslovima, navodi se u Nacrtu stambene strategije za 2020-2030.

„Svi ostali moraju da se snalaze s onim što su nasledili, a to je uglavnom stariji stambeni fond u čije održavanje i energetsku sanaciju tek treba da se ulažu značajna finansijska sredstva“, kažu iz Ministarstva prostora.

U Nacrtu, izrađenom između 2018. i 2019, navodi se i da oko 50 odsto stanovnika ne zarađuje dovoljno da priušti stanovanje, čak ni ako ostvari pravo na maksimalne dostupne subvencije.

Svaki deseti stanovnik Srbije živi u neadekvatnim uslovima – sa krovom koji prokišnjavanja, vlažnim zidovima ili narušenom konstrukcijom, podsećaju iz Ministarstva prostora, pozivajući se na podatke Eurostata.

Podsećaju i da oko 60 odsto mladih u Srbiji živi u roditeljskom domu, jer ne mogu da priušte da se odsele.

„To su samo najočigledniji simptomi krize stanovanja, a ne znamo koliko njih živi u domaćinstvima iz kojih žele da se odsele ali nemaju materijalne mogućnosti“, ističu iz Ministarstva prostora.

Kako je u Evropi?

Poslednjih godina, zbog inflacije i rasta troškova života, širom Evrope je sve teže priuštiti stanovanje.

Među evropskim zemljama sa razvijenim sistemom socijalnog stanovanja su Holandija, Danska i Švedska, kažu iz Ministarstva prostora.

Beč, glavni grad Austrije, dobar je primer iz evropskog komšiluka.

„Oko 60 odsto stanovnika Beča živi u stanovima pod regulisanom rentom, koji su zbog toga dostupni širem broju stanovnika“, navode.

Međutim evropske regulative ograničavaju javna ulaganja u stanovanje, pa raste pritisak privatnog kapitala.

Do 2011. godine, na tržištu nekretnina u Velikoj Britaniji više ljudi živelo je u socijalnim stanovima, iznajmljivanim po povoljnim cenama, nego u rentiranim stanovima u privatnom vlasništvu.

Zbog dugačkih lista čekanja, situacija se u poslednjoj deceniji donekle preokrenula, mada potrebe za socijalnim stanovima rastu.

Između 2022. i 2023, u socijalne stanove u Velikoj Britaniji uselilo se nešto više od 8.000 porodica, dok se šest puta više našlo u riziku da ostanu bez krova nad glavom.

Pogledajte video: Ko su apatridi –„ljudi koji ne postoje“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]