Srbija, istorija i Timočka buna: Kad se „digla kuka i motika“ protiv vlasti Milana Obrenovića

Godina je 1883. Svega pola decenije nakon međunarodnog priznanja nezavisnosti i godinu dana od proglašenja kraljevine, Srbija je spremna da proključa.

Zemlja se još uvek oporavljala od ustanaka i oslobodilačkih ratova 19. veka. Seljaci su živeli u nemaštini, sreski načelnici se surovo obračunavali sa meštanima, a vlasti nisu hajale za ratom razorena sela na istoku zemlje.

A onda je doneta naredba da se od seljaka, dojučerašnjih pripadnika narodne vojske, oduzme oružje.

To je bila kap koja je prelila čašu. Podno planine Rtanj, kod izvorišta Crnog Timoka, izbila je Timočka buna.

„Narod se osećao bespomoćno bez oružja za koje je bio emotivno vezan i na osnovu koga je dobio slobodu. Njima je to veoma teško palo, a onda je ta naredba dovela do kulminacije narodnog besa“, kaže za BBC na srpskom Jelica Ilić, istoričarka Narodnog muzeja u Zaječaru.

• Zaječarski bastioni – Od vojnih utvrđenja iz 19. veka do pašnjaka za stoku
• Srbija: Šta obeležavamo na Sretenje i zašto je to bitno
• Grčka partizanska „država“ u Titovoj Jugoslaviji

Vođe pobunjenika bile su iz Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, koja je od osnivanja bila u sukobu sa kraljem Milanom, pa su, smatra istoričarka Suzana Rajić, naredbu vlasti iz jula 1883, iskoristile da „izazovu otpor naroda i bunu“.

„Cilj im je bio da isprobaju koliko vlast ima snage da se brani, odnosno da procene kolika je snaga potrebna za njeno rušenje“, kaže za BBC na srpskom Suzana Rajić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Timočka buna je ugušena posle samo desetak dana, kada je kraljeva vojska nadjačala pobunjenike.

Usledila su hapšenja i zatvaranja, a potom i izvođenje pred Preki sud u Zaječaru gde su pobunjenici osuđivani na smrt, tešku robiju u okovima i na zatvorsku kaznu.

Streljano je 20 radikalskih vođa, dok je većinu osuđenih kralj Milan Obrenović posle izvesnog vremena pomilovao.

„Ne dajte oružje!“

Do bune bi, smatraju istoričari, svakako došlo, međutim njen okidač bio je Obrenovićev Zakon o ustrojstvu vojske donet januara 1883. godine, povodom koga je sredinom godine naređeno oduzimanje oružja od naroda.

„Sam zakon koji je podrazumevao formiranje redovne vojske nije bio sporan, ali je podrazumevao i ukidanje narodne vojske, oduzimanje oružja od narodnih vojnika, a pre toga je svaki čovek bio narodni vojnik“, kaže za BBC na srpskom Dragana Dragotić, kustoskinja Muzeja Timočke bune u Boljevcu.

Među seljacima, koji su tada činili blizu 90 odsto stanovništva, vladalo je mišljenje da oružje kojim je izvojevana sloboda – ozvaničena priznanjem državne nezavisnosti Srbije Berlinskim kongresom 1878. godine, ne treba predati.

Istoričarka Ilić smatra da je uzrok pobune nezadovoljstvo naroda koje je tinjalo još od srpsko-turskih ratova, između 1876. i 1878. godine, koji su prethodili sticanju međunarodnog priznanja države.

„Ti ratovi su ostavili katastrofalne posledice – mesta su potpuno opustela, stanovništvo se našlo u zbegovima, a narod Zaječara i čitavog ovog, pograničnog kraja je posle toga očekivao pomoć države, međutim ta pomoć je izostajala“, smatra Jelica Ilić.

Kaže da je zbog odsustva pomoći države narod rešio da „preuzme stvari u svoje ruke“ i politički se organizuje kroz partiju – Narodnu radikalnu stranku, gde je glavnu reč vodio Nikola Pašić, rođeni Zaječarac.

Narodna radikalna stranka osnovana je januara 1881. godine i na početku je zastupala socijalističke ideje jer su njeni čelni ljudi crpeli politički uticaj od Svetozara Markovića i drugih, posebno ruskih, levih teoretičara i revolucionara.

Za godinu dana postojanja, dve trećine seoskog stanovništva učlanilo se u ovu partiju.

Dragotić kaže da su radikali preko partijskog lista Samouprava uticali da narod ne preda oružje.

Urednik lista bio je Pera Todorović, jedan od osnivača Radikalne stranke, koji je neretko koristio „ubojito pero“ za političko razračunavanje sa kraljem i ministrima na vlasti.

Radikali za narodnu, kralj za građansku državu

Uzavrelu atmosferu pred izbijanje bune, dodatno su podgrejala očigledna politička neslaganja Milana Obrenovića i radikala.

Kralj i vladajući naprednjaci su budućnost zemlje videli u „liberalnoj građanskoj državi, sa slobodnom, tržišnom ekonomijom i zalaganju na privlačenju stranog kapitala u zemlju i izgrađivanju infrastrukture“.

Sa druge strane, radikali su bili protiv „’evropeizacije’ srpske države i društva, upliva stranog kapitala“, a za „’narodnu’ državu u kojoj će se očuvati društvena ‘samobitnost'“, navodi profesorka Rajić.

Kaže da su neke od važnih državnih odluka iz tog perioda, poput ugovora o gradnji železnice, zakona o banci, stajaćoj vojsci, veterinarskoj konvenciji i žigosanju stoke radikali predstavljali kao „najveće izdaje narodnih interesa“.

• Železnica u Srbiji: Kada je pruga bila izlaz u svet
• Dan primirja Srbija obeležava skromno i neradno
• Najstariji fudbalski klubovi u Srbiji – od ledine do trofeja

Poslednji pokušaj da se ostvari politička saradnja između Milana Obrenovića, odnosno vladajuće Srpske napredne stranke i radikala, propao je marta 1883. godine kada je kralj pozvao Peru Todorovića na razgovor.

Obrenović je tada pokušao da „privoli radikale na učešće u vlasti sa naprednjacima“, ali je Todorović to odbio uz obrazloženje da je „kasno za naprednjačko-radikalsku saradnju“.

Radikali su tražili opšte izbore i Veliku narodnu skupštinu koja će izglasati novi ustav, ali i da se kralj ne meša i ostane „posmatrač oštre i beskrupulozne partijske borbe“.

„Radikali su još ‘zeleni’ i mogu dobiti vladu u ruke samo onda kada on, kralj, proceni da im se ta vlast može dati, bio je jasan Milan Obrenović“, navodi Rajić.

Usledili su izbori septembra 1883. godine, na kojima su radikali ubedljivo pobedili, osvojivši 85 od 134 izborna mandata.

Ipak, na mesto predsednika vlade kralj dovodi „sposobnog aministratora“ i policajca Nikolu Hristića.

On se u Skupštini među poslanike pojavio 4. oktobra, ukazom otvorio skupštinu, a posle desetak minuta, drugim ukazom je raspustio.

„Skupština je, međutim, bila samo privremeno zatvorena, a ne definitivno raspuštena. To nije bilo slučajno. Namerno se davalo vreme radikalima da pokažu na šta su spremni i žele li borbu prsa u prsa“, tvrdi Rajić.

Na dan raspuštanja skupštine radikali su održali sastanak u kući Koste Taušanovića, na kome je odlučeno da se buna podigne jedino ako dođe do ukidanja ustava.

Međutim, u Timočkoj krajini je popisna komisija uveliko prikupljala oružje, što je, mesec dana posle Hristićevog raspuštanja skupštine, dovelo do pobune.

Sve je počelo u Krivom Viru

Da će doći do bune nagovesio je događaj od 18. oktobra (6. oktobra po julijanskom kalendaru koji se tada koristio), kada je u kafani, u selu Lukovu, državna komisija trebalo da izvrši popis i predaju oružja narodnih vojnika iz tri okolna mesta.

Prvi su se takavom nametu usprotivili Krivovirci, kojima su se potom pridružili meštani sela Lukova i Jablanice, odbijajući da predaju oružje.

Vlasti su, nezadovoljne protestima lokalnog stanovništva, na istok zemlje poslale eskadron konjice, bataljon pešadije i tadašnju policiju – „sejmene“, kako ih je prvobitno u listu Samouprava nazvao Pera Todorović, a narod prihvatio.

Oni su bili smešteni u kafani Dimitrija Nikolića Cincarina, na mestu gde se danas nalazi Dom kulture u Krivom Viru.

Ispred zgrade opštine, od koje su danas ostali samo delovi oronulih zidova, 1. novembra (20. oktobra), u osam ujutru, sviran je zbor i okupila se narodna vojska.

Oko 500 pobunjenika iz Krivog Vira, Jablanice i Lukova potom su opkolili kafanu u kojoj je bila smeštena policija i vojska, i uz povike „dole sejmeni“ od njih tražili da napuste selo.

Krvoproliće je sprečio potpukovnik Mihajlo Srećković, koji je videvši razjareni narod, naredio komandantu „sejmena“ da kaže njegovim ljudima da predaju oružje.

„Sejmeni“, poslati da obezbede predaju oružja i da suzbije moguću pobunu, ostavili su oružje u hodnik kafane, koje su pobunjenici potom preuzeli.

Na taj način su uspeli u nameri da razoružaju i proteraju iz sela „sejmene“, sa popisnom komisijom i vojskom.

Sutradan, 2. novembra (21. oktobra), radikali su preuzeli vlast u Boljevcu, a nakon zapaljivog govora sveštenika i radikalskog poslanika Marinka Ivkovića, pobunjenici su se uputili na prevoj Čestobrodica, nedaleko od Krivog Vira, gde ih je već čekala stajaća, kraljeva vojska.

Kralj Milan Obrenović je istog dana proglasio vanredno stanje u Crnorečkom okrugu, koje je četiri dana posle – 6. novembra (25. oktobra), prošireno i na Banjski, Krajinski i Aleksinački srez, a potom i na Moravski, kao i na sam Aleksinac.

Suspendovani su članovi osam i deset u Zakonu o štampi iz 1881. godne, zbog čega „nijedan list nije mogao izlaziti dok ne dobije dozvolu policijskih vlasti“, kaže Rajić.

Dodaje da su izdati i ukazi da se „deo vojske stavlja u vanredno stanje“ i da joj se daje „dupla plata“ čije će se troškovi podmiriti opštine koje „u nemiru i neposlušnosti posredno ili neposredno učestvuju“.

Takođe je obustavljen i Zakon o zborovima i udruživanjima u celosti, što je značilo da partije prekidaju svaki dalji rad.

Istorija dinara u 90 sekundi:

Čestobrodica, Banjska klisura, Vratarnica i Kraljevica

Glavno bojište Timočke bune bilo je na Čestobrodici, gde se stacionirala stajaća vojska nakon povlačenja iz Krivog Vira.

Pobunjenici su formirali takozvanu „leteću konjicu“ kojom je komandovao Dobrosav Petrović, jedan od vođa Timočke bune i sin sveštenika Milije Petrovića, takođe učesnika pobune i radikalskog poslanika.

„To je bio najbolje organizovani odred narodne vojske koji je išao od mesta do mesta i pozivao narod na pobunu“, kaže kustoskinja Dragana Dragotić.

Buna se brzo širila po Timočkoj krajini, pa se iz Boljevačkog sreza prelila i na Sokobanju, a onda i Knjaževac.

„Pobunjenici su bili dosta agresivni – neke ljude su na silu terali da se priključe, a onima koji su bili za kralja su, prema izvorima sa suđenja, govorili da njihova stranka radi protiv njega, pa su pojedini kretali i sa tom idejom da zaštite kralja“, dodaje Dragotić.

Vođa pobunjenika u Sokobanji bio je Ljubomir Ljuba Didić, trgovac, vlasnik kafane i radikalski odbornik, dok je u Knjaževcu bunu predvodio radikalski poslanik Aleksandar Aca Stanojević, koji je kasnije osuđen na smrt, ali je kaznu izbegao prebegavši u Bugarsku.

Kraljeva vlast u Knjaževcu je zbačena 7. novembra kada je formiran „revolucionarni Izvršni odbor“, na čijem čelu se nalazio predsednik mesnog odbora radikala – Gavra Aničić.

Pobunjenici iz Knjaževačkog okruga sukobili su se sa stajaćom vojskom na još jednom bojištu – u Banjskoj klisuri, gde su ih kraljevi vojnici potukli.

Zatim je 8. novembra usledio i prelomni poraz na Čestobrodici, koji će uticati na dalji tok bune.

Jedan od pobunjenika, učitelj Tihomir Marinković, okrivio je za poraz glavnokomandujućeg, popa Marinka Ivkovića, zbog oklevanja da napadne.

Verovao je sve vreme, kaže Dragotić, da će vojska u nekom trenutku preći na stranu naroda.

Na tom primeru se videla razjedinjenost između radikala učitelja i sveštenika, gde su prvi bili borbeniji i zastupali radikalnije metode.

Dragotić dodaje da su nakon pretrpljenog poraza, vođe pokreta otišle u Knjaževac koji je još uvek bio pod upravom pobunjenika.

Do kraja bune odigrala se još jedna bitka u selu Vratarnica, između Zaječara i Knjaževca, gde je kraljeva vojska izvojevala još jednu pobedu.

• Istorija giljotine – od prvog pogubljenja, preko mitova, do zabrane uvoza u Srbiju
• Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“
• Fascinantna tajna istorija čaja

Ipak, Dobrosav Petrović i deo pobunjenika osvojili su 10. novembra Kraljevicu, brdo nad Zaječarom, ali je napad na grad bio bezuspešan jer im se niko od lokalnih radikala nije pridružio.

Istoričarka Jelica Ilić smatra da lokalni radikali nisu prišli pobunjenicima jer se nisu slagali sa odlukom o podizanju bune donetom u glavnom odboru u Beogradu.

„Zaječarci jesu na neki način izdali bunu i to zato što je Zaječar već bio varošica i imao je jak činovnički stalež, državne službenike koji su dobijali platu od te države, zavisili su od Beograda i njima nije bilo u interesu da svoj društveni položaj ugroze i izađu iz zone komfora“, objašnjava Ilić.

Kaže da su se Zaječarci ponašali gostoljubivo prema sudijama Prekog suda koje su po gušenju bune došli u grad, a Dragotić dodaje da postoje izvori koji govore i da su se pojedini smejali pobunjenicima koje su u bukagijama vodili po ulicama.

Timočka buna je do 12. novembra bila ugušena, dok su poslednji pobunjenički trzaji slomljeni dva dana posle, kada je vojska kod Aleksinca presrela preostale pobunjenike koji su se uputili u Niš po novo oružje.

U borbi je poginulo šestoro pobunjenika i nekoliko ih je ranjeno, a vojska je „povratila red u Aleksinac“, kaže profesorka Rajić.

„To je bio drugi najkritičniji trenutak, kada se buna za dlaku proširila preko Aleksinca do Kruševca i Kragujevca“ dodaje.

U izveštajima ministra vojnog i vanrednog komandata vojske Tihomilja Nikolića piše da je u sukobima u Timočkoj buni stradalo ukupno 27 pobunjenika, a 33 su ranjena, dok je jedan kraljev vojnik poginuo i dvojica ranjena.

„Ne morate se pridržavati propisa u zakoniku“

Usledio je krvavi novembar ili „mesec smrti“, kako su ga pojedini nazivali, odnosno suđenje pobunjenicima i izricanje kazni Prekog suda, formiranog isključivo za ovu priliku.

Zakon o prekom sudu Milan Obrenović je doneo istog dana kada je i objavio vanredno stanje – 2. novembra.

„U delima, koja po ovom zakonu podležu suđenju prekoga suda, istražne i isljedne vlasti ne moraju se pridržavati propisa u zakoniku o postupku sudskom u krivičnim delima…“, napisao je Obrenović u ukazu o Prekom sudu što je, smatra Dragana Dragotić, sudijama dalo „potpunu slobodu da se krajnje surovo obračunaju sa pobunjenicima“.

Suđenje je počelo 16. novembra i trajalo je 33 dana.

Održano je u Zaječaru, a pravdu su delili trojica beogradskih sudija na čelu sa Dragomirom Rajovićem.

Na smrtne kazne streljanjem osuđeno je 20 učesnika pobune – narodnih poslanika, učitelja i sveštenika, među kojima su bili popovi Marinko Ivković i Milija Petrović iz Boljevca, Milenko Prvulović učitelj iz Krivog Vira, Gavra Aničić iz Knjaževca, Ljuba Didić iz Sokobanje i drugi.

Ne dočekavši pomilovanje za njega i dvojicu saboraca učitelja, koje je sutradan usledilo, Vladimir Zebić je u zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo, kako zvanični izvori govore.

„U njegovom džepu je pronađen papirić na kome je pisalo: ‘Rajoviću, zveri, oduzimam život sebi da mi ga ti ne bi oduzeo tim poganim rukama'“, kaže Dragotić.

Oko 600 pobunjenika je osuđeno, ali je kralj Milan skoro sve pomilovao u narednih nekoliko godina, zaslugom, kako pojedini istoričari smatraju, stranih zvaničnika i domaćih intelektualaca.

Na smrt je osuđeno ukupno 94 učesnika Timočke bune, ali je većini ta kazna zamenjena teškom robijom ili zatvorom.

Na smrtnu kaznu bili su osuđeni, između ostalih, i radikalski prvaci Nikola Pašić i Aca Stanojević, koji su se spasili prebegavši u susednu Bugarsku.

Posle suđenja kralj Milan je povećao plate vojsci, ali je za ostale usledio novi talas represivnih mera zbog kojih su ispaštali i oni koji nisu bili direktno uključeni u Timočku bunu, kaže Dragana Dragotić.

„Zbog povećanja poreza su ljudi bili besni na učesnike zašto su im to prouzrokovali, zašto su morali još više para da daju. Na kraju su ‘sejmeni’ branili grobove streljanih da ih iziritirani narod ne bi skrnavio“, dodaje.

Od spomenika i muzeja, do filma i imena ulica

Nasleđe Timočke bune danas se ogleda u spomeniku i muzeju, imenima ulica, te po kojem muralu i zidnom grafitu.

Prvi konkretan korak ka očuvanju sećanja na ovaj istorijski događaj načinjen je 10. novembra 1940. godine u Kraljevini Jugoslaviji, otkrivanjem spomenika poginulim radikalima na mestu streljanja, na Kraljevici u Zaječaru.

Otkrivanju spomenika prisustvovao je veliki broj državnih zvaničnika, ministara, uglednih ličnosti, građana, pa i sam predsednik Vlade – Dragiša Cvetković, na čiju je inicijativu podignut spomenik, pisala je tadašnja štampa.

„Osećalo se da je rat na pomolu, narod je bio apatičan i nezainteresovan, te da bi podigli nacionalno samopouzdanje i nacionalnu svest, u cilju propagande, podigli su spomenik“, smatra Ilić.

Spomenik je, navodno, imao priliku da vidi preživeli učesnik bune i senator u Kraljevini Jugoslaviji, Dobrosav Petrović, koji se spasio pobegavši u Bugarsku.

Bronzana statua seljaka u bukagijama koji otkriva grudi simbolično prkoseći mecima, ispred mermernog zida na kome su ispisana imena dvadeset i jednog stradalog radikala, delo je hrvatskog vajara Antuna Augustinčića.

Na stogodišnjicu od izbijanja Timočke bune, u Boljevcu je rekonstruisana nekadašnja „apsana“, gde su bili zatočeni i neki pobunjenici, čime je dobila novu namenu – postala je Muzej Timočke bune.

Objekat je pod zaštitom države, a u njemu nalazi se stalna postavka posvećena Timočkoj buni i viđenijim pobunjenicima iz Boljevačkog sreza.

Odlukom muzeja, godišnjica Timočke bune se obeležava po starom, julijanskom kalendaru – 20. oktobra.

Poslednjih desetak godina, prema rečima predsednika mesne zajednice – Slavoljuba Cankića, godišnjicu obeležavaju i u Krivom Viru, takođe u oktobru.

„Obeležavamo taj dan uz kulturno-umetnički program, folklor, recitovanje pesama i podsećanje šta je taj datum bio i šta nam danas znači“, kaže Cankić za BBC na srpskom.

U centru sela se nalazi ploča sa imenima dvojice stradalih i 28 osuđenih Krivoviraca, dok je na glavnom putu Paraćin – Zaječar postavljena tabla gde se „putnici namernici“ podsećaju da je u ovom selu počela Timočka buna.

Jelica Ilić kaže da je Timočka buna u socijalističkoj Jugoslaviji odolela partijskoj cenzuri, „verovatno zbog socijalističkih ideja koje su tada zastupali radikali i koje su provejavale među pobunjenicima“.

Dodaje da je najviše pažnje ovom istorijskom događaju posvećeno upravo u periodu od 1955. do 1985. godine, kada su i jedine dve postavke istorijskog odeljenja Narodnog muzeja u Zaječaru bile posvećene Narodnooslobodilačkoj borbi i Timočkoj buni.

Film „Timočka buna“ Žike Mitrovića, čiji su pojedini delovi snimani u Timočkoj krajini, takođe je izašao u godini jubileja – 1983.

Raspadom Jugoslavije Timočka buna tonula je u zaborav, dok su njeni spomenici potpuno zapostavljeni.

Spomenik borcima Timočke bune na Kraljevici, poznatiji kao „spomenik Ljubi Didiću“, godinama je bio uškraban grafitima i porukama mržnje, da bi tek pre desetak godina bio restauiran.

Sećanje na Timočku bunu i njene učesnike u Zaječaru danas neguje po koji mural, natpis na majici i ulični grafit.

Raskrsnica Timočka buna

Profesorka Rajić smatra da je Timočka buna doprinela „padu ugleda cele zemlje“ i da je „usporila njen razvitak i napredak“.

„Suspendovanje naprednih političkih zakona o štampi, zborovima i udruženjima, obustavljanje delatnosti političkih stranaka, vratilo je Srbiju dve decenije unazad.

„Dinastija je takođe bila oslabljena i posle bune suočena sa stalnim zaverama, atentatima, antidinastičkim pokretom koji je sve više snažio“, dodaje.

Na kralja Milana je nekoliko puta pokušan atentat, dok je vladavina njegove dinastije završena 1903. godine državnim udarom i ubistvom njegovog sina Aleksandra Obrenovića i snaje Drage Mašin, u Majskom prevratu.

Slaboljub Cankić kaže da za njega Timočka buna predstavlja oličenje sloge i slobode među ljudima tog perioda, kada je njegovo selo Krivi Vir, koje danas broji oko 300 ljudi, bilo opština sa preko 2.000 stanovnika.

„Ljudi su bili složni, udružili su se i rešili da to tako urade“, kaže on.

Kustoskinja boljevačkog muzeja Dragana Dragotić smatra da je Timočka buna, iako ugušena u krvi, ipak započela nešto.

„A to je ulazak običnog čoveka u institucije vlasti, što će u 20. veku imati još većeg odjeka“, zaključuje ona.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]