Anja Matić

Privatna arhiva

Narandžasti zraci probijaju se kroz oblake, dok se na izlazak sunca pruža pogled sa vrha planine – tako se vaši prijatelji provode, dok vi posmatrate na telefonu.

„Nisam u formi, nemam vremena, novca, opremu ni društvo“, ovo su samo neki od najčešćih razloga zbog koji su ljudi često odlučuju da ostanu kod kuće, umesto da uživaju u prirodi, navode iz Planinarskog saveza Srbije (PSS)

Ipak, pojava korona virusa i mere koje su ga pratile kao da je uticala na to da se deo ljudi više okrene aktivnostima u prirodi, pa se tako Anja Matić iz Novog Sada upravo tokom pandemije prvi put okušala u planinarenju.

„Dolazim iz Vojvodine, koja je vrlo ravna, tako da je za mene penjanje bilo jedno novo i moram priznati pomalo fizički naporno iskustvo.

„Ali, sve se isplati kada se konačno dođe do vidikovca“, kaže Anja za BBC na srpskom.

Međutim, svi koji putovanja u inostranstvo planiraju da zamene domaćim turizmom i fizičkom aktivnošću, za to moraju biti pripremljeni.

Kako da budete bezbedni?

Da bi u planini bili sigurni i bezbedni, neophodno je naučiti osnovne stvari, objašnjava Lazar Popara, planinski vodič iz PSS za BBC na srpskom.

„Pre polaska u planinu i na pešačenje, upoznajte se sa destinacijom koju ste odabrali“, navodi Popara.

Važno je, kaže Popara, obratiti pažnju na nekoliko stvari: vremensku prognozu, dužinu staze i vreme potrebno za pešačenje, dokle je moguće prići kolima, da li je i gde moguće kupiti vodu i hranu, kao i da li su otvoreni planinarski objekti.

Planinari ne smeju da zaborave satnicu, ukoliko staza nije kružna, upozorava Popara.

„Koliko imate vremena do planiranog cilja, toliko računajte i za povratak“, kaže.

Veoma je bitno znati da se u planinu nikada ne ide sam, niti se ide po nepoznatim i neobeleženim stazama, po kiši, magli ili noću.

„Baterija u mobilnom telefonu mora biti puna“, kaže Popara.

Kako odabrati pravu stazu u skladu sa kondicijom i iskustvom?

Od 3.229 vrhova u Srbiji i 7.000 kilometara ukupne dužine planinarskih staza, moguće je izabrati stazu čija je težina i dužina prilagođena iskustvu, godinama i kondiciji.

„Ukoliko ste neiskusni i sa slabom kondicijom, preporučljivo je da organizujete lake i kraće jednodnevne izlete, sa kretanjem po obeleženim planinarskim stazama, na terenima koji nisu eksponirani i na kojima ima mnogo obilaznika“, objašnjava Popara.

Tako je Anja Matić iz Novog Sada, koja je prvi put planinarila tokom pandemije, u početku bila skeptična.

Smatrala je da je za uspon potrebno iskustvo i dobra fizička kondicija.

„Dopalo mi se to što su sve staze lepo obeleže i svuda postavljeni znakovi“, kaže ona.

Planinarske staze se lako prepoznaju po karakterističnim putokazima na kojima piše koliko je vremena potrebno do određenog cilja – vidikovca, vodopada, pećine, planinarskog doma ili vrha.

Drveće i stenje označeno je crvenim krugom sa belom bojom u sredini – dokle god to vidite, na dobrom ste putu.

„Ukoliko biste izgubili markaciju (oznake), potrebno je da se vratite do poslednje viđene markacije i odatle nastavite bezbedno pešačenje“, naglašava Popara.

Na stazi ne treba da se žuri, treba hodati polako i uživati u prirodi – glasi najvažniji savet.

„Disanje trebate da uskladite sa kretanjem. Ne smete dozvoliti da se zadišete ili počnete preznojavati“, savetuje Popara.

Odmor se preporučuje kada se umorite, ali pauze ne treba da traju dugo.

„Lagani korak – normalan udah, lagani korak – normalan izdah“, poruka je planinarima početnicima.

Odabir staze je, takođe, povezan sa znanjem, poverenjem u vodiče, ali i pravilnim sagledavanjem fizičkih sposobnosti.

Doktor Nenad Diklić, predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije kaže da je većina uspona kategorisana.

„Tako da neke planine mogu da osvoje samo dobro utrenirani penjači koji se bave alpinizmom ili sportskim penjanjem“, kaže on.

U najkraćem, dodaje, za sve uspone važi tanzanijska izreka „pole, pole“, što znači „polako, polako“, jer se nijedna planina ne može osvojiti silom i na brzinu.

Anja to nije znala pred prvi odlazak na stazu.

„Moji prijatelji i ja smo ambiciozno mislili da je 20 kilometara malo i da ćemo to završiti za dva sata.

Na kraju smo morali da trčimo kući da nas ne uhvati policijski čas“, kaže ona.

Sve se, kaže, desilo spontano, i na prvi planinarski poduhvat krenuli su potpuno nespremni.

„Mi smo samo hteli da iskoristimo lep dan. Obuli smo obične patike, pripremili sendviče, flašicu vode i krenuli“, priseća se Anja.


Šta je neophodno od opreme?

Za početak, navodi Popara, od opreme su potrebne duboke cipele sa profiliranim đonom.

Takođe, neophodne su i gamašne od čvrstog i nepromočivog materijala, koje su odlična zaštita od upadanja sitnih kamenčića u cipelu, vlažne trave, krpelja i ujeda zmije.

Osim toga, poneti kapu, naočare, laganu odeću, štapove za hodanje i manji ranac.

U rancu je obavezno imati:

  • kabanicu od nepromočivog materijala
  • čeonu baterijsku lampu sa rezervnim uloškom
  • kutiju prve pomoći sa potrebnim lekovima koje koristite
  • tablete protiv alergije
  • kremu za smanjenje bola od ujeda insekata
  • suvu presvlaku i tanji džemeper ili jaknu, koji štite od hladnoće i vetra
  • par vrećica za smeće
  • ukoliko planirate ishranu iz ranca, potrebno je da ponesete nekoliko sendviča upakovanih u aluminijumsku foliju i flašicu vode.

„Doprinosi sveukupnom blagostanju“

„Osim blagotvornog delovanja na kardiovaskularni i respiratorni sistem, pokazalo se da povoljno utiče na endokrini i imuni sistem“, kaže dr Nenad Diklić, predsednik UMSS za BBC na srpskom.

Redovan boravak na planini, kaže Diklić, može i dovesti do regulisanja krvnog pritiska, šećera i lipida.

Međutim, napominje da bi oni koji imaju određene zdravstvene probleme pre odlaska na planinu trebalo da „regulišu krvni pritisak, šećer u krvi, astmu i slična stanja koja mogu da se pogoršaju na velikoj visini“.

Diklić naglašava da je glavna korist koju imamo od planinarenja – sticanje fizičke kondicije.

Anji usponi više nisu naporni kao na početku.

Jedino što sada oseća kada se popne na vrh je ponos na sebe i prijatelje.

„Doživljaj adrenalina je uticao na to da mi planinarenje postane jedan od omiljenih hobija“, kaže Anja.

Rtanj

Ivan Dinić/BBC
Planina Rtanj

Šta uraditi ukoliko naiđemo na zmije?

Dok se krećete po planinarskoj stazi, obavezno gledajte ispred sebe.

Povremeno štapovima, laganim pokretima prođite po travi, žbunju ili udarite o drvo ili kamen kako biste se uverili da nema zmija.

„Ukoliko naiđete na zmiju, sačekajte da se pomeri ili je laganim dodirom štapom naterajte da se pomeri“, savetuje Popara.

  • zmija vas neće napasti, osim ako je ne nagazite, napadnete ili naiđete na njeno leglo
  • za vreme pauze, ne ostavljati otvorene rančeve pored žbunja, među kamenjem, naslonjene na stablo ili naslagana drva, da se zmija ne bi uvukla u ranac
  • pre polaska na odabranu stazu, morate saznati na koje vrste zmija možete naići
  • ako primetite da pčela, osa ili stršljen lete pored vas, nikada nemojte da pravite nagle pokrete rukama

Kao gradsko dete, Anja je, kaže, imala odbojan stav prema aktivnostima u prirodi jer se plašila insekata.

„Ispostavilo se da je to bio iracionalan strah koji sam prevazišla već prilikom prvog uspona“, kaže ona.


rakitska reka 2018

BBC/Lazara Marinković
Stara planina

Da li može da se planinari sa decom i kućnim ljubimcima?

Ukoliko je staza kategorizovana kao lakša i kraća, moguće je povesti decu.

Iz Planinarskog saveza Srbije kažu da decu treba voditi u skladu sa uzrastom, zdravstvenim stanjem i kondicionom spremom.

„Aktivnost u kojoj učestvuju deca trebalo bi planirati prema mogućnostima dece, a ne prema željama roditelja ili vodiča.

To je ispravan način ako želite da deca i naredni put požele da sa vama krenu na planinarenje“, napominju iz PSS.

Brojni planinarski klubovi organizuju posebne akcije za roditelje sa decom ili za decu različitog uzrasta.

Kada su u pitanju kućni ljubimci, njih je, takođe, moguće povesti ukoliko je staza prilagođena.

„Vođenje kućnih ljubimaca sa organizovanom grupom planinara nije problem, ukoliko su svi članovi grupe saglasni i ukoliko se vlasnici pridržavaju važećih propisa.

Postoje moguća ograničenja kada je reč o učestvovanju ljubimaca u aktivnostima koje podrazumevaju korišćenje sredstava kolektivnog transporta i smeštaja u planinarskim objektima“, objašnjavaju iz Planinarskog saveza Srbije.

Međutim, Popara napominje da, iako se često može videti da pojedinci vode ljubimce, ne možemo da znamo kako će oni reagovati kada osete divlju životinju ili kako će reagovati planinari koji idu u susret.


Čega se pridržavati tokom planinarenja?

PSS je spremio 10 kratkih smernica za planinare početnike:

  • preporuka Planinarskog saveza Srbije je da u planinu ne krećete sami. Grupa treba da broji minimalno tri člana
  • isplanirajte svoju aktivnost
  • ukoliko prvi put idete u taj rejon ili na tu planinarsku stazu, kontaktirajte lokalno planinarsko društvo
  • proverite vremensku prognozu
  • ponesite dovoljno vode i hrane za celodnevnu aktivnost
  • ponesite komplet za pružanje prve pomoći u skladu sa vašim znanjem u pružanju prve pomoći
  • ponesite čeonu lampu
  • obavestite nekoga od prijatelja ili rodbine o svojim planovima i aktivnostima, pomenite im planiranu putanju
  • napunite telefon pre polaska na aktivnost i štedite bateriju
  • memorišite broj Gorske službe spasavanja – 062-464-646

„Našli smo jugoslovensku vozačku dozvolu, pakovanje ‘smokija’ iz 1973. godine i traktorske gume“

„Nalazili smo šolje za toalet, traktorske gume, vozačku dozvolu iz Jugoslavije, pakovanje ‘smokija’ iz 1973. godine i cele kauče“, ispričao je Rastko Marković.

Marković je jedan od troje inicijatora akcija čišćenja Fruške gore, jednog od najpopularnijih odredišta za pešačenje u prirodi.

„Pre dve godine smo nas troje, članovi Društva mladih istraživača ‘Branislav Bukurov’ pokrenuli akciju čišćenja smeća po šumama Fruške gore.

Do sada smo imali više od 15 akcija, pokupili smo oko 1000 džakova smeća i reciklirali skoro polovinu“, kaže Marković za BBC na srpskom.

U nekim akcijama bilo je i po 70 učesnika, dodaje.

„Ništa ne bi moglo bez dobre volje drugih ljudi“, naveo je Marković.

Marković apeluje na sve koji borave u prirodi da ne bacaju smeće, nego da ga ponesu sa sobom.

„Fascinantno mi je to što neki ljudi sakriju smeće, ne bace ga na stazu nego ga na primer ostave u rupi na drvetu.

Time otežavaju nama koji smeće sakupljamo da do njega dođemo, a nema razlike u tome kada je smeće bačeno na stazu ili je sakriveno“, kaže Marković.

On, takođe, ističe da veliki broj ljudi smatra da opušci ne zagađuju životnu sredinu, ali da to nije istina.

Najveći problem je što ljudi ne gledaju na smeće kao na resurs nego kao na nešto bezvredno.

„Ne znaju da je kilogram limenki 50 dinara.

Međutim, problem je što ukoliko sakupljaš ‘tuđe’ smeđe, odmah si etiketiran“, objašnjava Marković.

Bilo bi dobro, kaže on, da se sistemski podstiče edukacija o uticaju otpada na životnu sredinu i posledicama.

„Kao što ja ne razmišljam o medicini dok se ne razbolim, tako neki ljudi neće razmišljati o ekologiji sve dok ne osete posledice“, zaključuje Marković.


Pogledajte kako izgleda penjanje po oblacima na severu Kosovua:

Via Ferata: Penjanje po oblacima na severu Kosova
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.