Kolaž slika prikazuje nastavnicu Amaine Nademi, u crnom čadoru, kako gleda direktno u kameru sa ozbiljnim izrazom lica. Sa njene leve strane je krupni plan ružičaste stolice pored ruševina u učionici koja ima plave zidove. Sa njene desne strane je slika zelene školske klupe i stola ispred gomile ruševina.

UPOZORENJE: Ovaj izveštaj sadrži uznemirujuće opise smrti dece

Amaineh Nademi hoda oprezno kroz ono što je ostalo od njene stare škole.

Komadi odlomljenog betona vise sa oštećenog sprata.

Nekoliko učionica je još očuvano, njihovi jarkim bojama obojeni zidovi ukrašeni su naslikanim balonima i cvećem.

Ova 33-godišnja učiteljica zna tačno gde se šta nalazilo – učionice devojčica na spratu, učionice dečaka u prizemlju, kancelarija direktora, soba za molitve.

Ruševine su sve što je ostalo od njene učionice, gde je predavala učenicama prvog razreda u osnovnoj školi Šadžareh Tajebeh u Minabu, gradiću u južnom Iranu.

Dvadeset osmog februara, u prvim satima američko-izraelskog rata sa Iranom, vazdušni udar na školu preobrazio je obično subotnje jutro u jednu od tragedija koja je definisala ovaj sukob – i postala ubedljivo najsmrtonosniji incident za civile.

Potvrđena je smrt ukupno 156 ljudi, od čega 120 dece, među njima i jedne trudne žene i njenog nerođenog deteta, prema tužilaštvu Minaba.

Stručnjaci kažu da dokazi ukazuju da su američke snage pogodile školu, koja se nalazi pored kompleksa IRGC-a, za koji satelitski snimci pokazuju da je bio pogođen više puta.

Sjedinjene Američke Države (SAD) nisu preuzele odgovornost, mada su američki mediji izvestili kako vojni istražitelji veruju da je vrlo verovatno da su američke snage napale školu nenamerno.

Bol zbog ovog događaja ne jenjava.

Nastavnici nam kažu da se mole na ovoj lokaciji svaki dan.

Spasioci i dalje tragaju za posmrtnim ostacima poginulih.

Najveći deo sprata se obrušio na prizemlje.

„Ne možete više da je nazovete školom“, kaže Amaineh i dodaje da su to sada samo „zidovi koji mirišu na smrt, tugu i krv koja je prolivena ovde“.

Iranske vlasti su žarko želele da posetimo školu – ona je dokaz, kažu, da je kampanja koju je Vašington predstavio kao napad na iransku vojsku i bezbednosni aparat umesto toga donela nenadoknadivu štetu civilima.

Ostaci škole u Minabu, zgrada koja je vidno uništena, samo zidovi na jedan sprat stoje kao ruševine — Razredi za devojčice su bili na prvom spratu, a dečaci su bili u učionicama u prizemlju

‘Svi smo poleteli u vazduh’

Školski dan je počeo kao i obično.

Bio je islamski sveti mesec Ramazana, i deca su se okupila u sobi za molitve da bi recitovala iz Kurana, priseća se ona, pre nego što je počela da podučava đake novom slovu persijskog alfabeta.

Prvi napadi na Iran su počeli i ona kaže da je direktor najavio da će škola biti zatvorena.

Nastavnici su počeli da zovu roditelje da pokupe decu.

Samo petoro od Amainehinih 15 učenica iz prvog razreda ostalo je u njenoj učionici na spratu, kaže ona, kad je prvi put čula eksploziju nedaleko od škole.

Bila je u hodniku i pojurila je nazad po decu, dodaje.

„Baš kad sam se spremala da pođem, raketa je pogodila školu“, kaže Amaineh.

„Nešto je i mene i moje učenice pogodilo u glavu – sve smo poletele u vazduh.“

Potom je, kaže ona, gusti crni dim ispunio učionicu: „Nisam mogla da vidim ni učenice koje sam držala u rukama. Nismo mogle da dišemo.“

Seća se da je čula drugu eksploziju i vrištanje, decu kako plaču i potom rušenje same škole – „čitava je bila uništena odjednom“.

„Krv se slivala sa mene i mojih učenica“, dodaje Amaineh.

Amaineh Nademi hoda preostalim hodnikom osnovne škole Šadžare Tajebeh u Minabu. Nosi crni čador i pokazuje novinarki BBC Naval Al-Magafi štetu na školi. Betonski zidovi su napukli i prethodno su bili ofarbani u pastelno zeleno. — Učiteljica Amaineh Nademi kaže da je dim bio toliko gust da nije videla decu koju je držala za ruke

Kad se dim nakratko razišao, prosledila je ranjenu decu ljudima ispod i provukla se pored vatre i ruševina ka školskoj kapiji, gde je videla okupljene roditelje.

Mnogi su potrčali do lokacije bosi, nisu stigli ni da se obuju, priseća se.

Nije razumela u početku zašto roditelji trče ka školi, verujući u šoku i konfuziji da su svi ostali već uspeli da pobegnu iz zgrade, priča učiteljica.

„Nisam znala da su svi oni pod ruševinama.“

Amaineh je podučavala prvake u školi šest godina.

Navodi imena učenica i koleginica koje su stradale toga dana: Adrina iz njenog prvog razreda, za koju kaže da je poginula na stepenicama zajedno sa majkom, Fatemeh iz drugog razreda, i mnogi drugi, među kojima đaci iz šestog razreda kojih se seća da im je predavala abecedu, baš kao i direktor, zamenik direktora, nastavnik fizičkog i nastavnik Kurana.

‘Pronađi mi sina’

U roku od nekoliko minuta, počeli su da pristižu spasioci.

Reza Bešarati, radnik iranskog Crvenog polumeseca, kaže da je bio među prvim spasiocima koji su se našli na licu mesta, i zao puteve blizu škole zakrčene dok su očajne porodice žurile da potraže decu.

Minab je malo mesto.

Dok se Reza probijao kroz masu i ulazio u ruševine, kaže da je prepoznavao ljude, među njima i neke svoje rođake.

„Počeli smo da pronalazimo ljude, nadajući se da bi neko od njih mogao da bude živ“, kaže on.

„Ali, nažalost, nije bilo preživelih.“

Spasilac Crvenog polumeseca Reza Bešarati, fotografisan u crnoj majici sa značkama Crvenog polumeseca. Stoji ispred transparenata na kojima su lica dece poginule u napadu na školu, iza njega je uništena zgrada škole — Reza Bešarati kaže da ne može da zaboravi scene koje je video ispod ruševina škole

Kaže da su tela bila osakaćena.

„Možda samo ruka, noga… Niko nije imao kompletno telo.“

Mnoge porodice su prepoznale decu po obući ili odeći, dodaje.

Jedna od Rezinih rođaka je tražila dete i preklinjala: „Samo pronađi moje dete, pronađi mog sina’“, kaže Bešarati.

„Nisam mogao da joj kažem da njen sin nije živ. Svi smo samo plakali.“

Reza priča da nikako nije mogao da se oslobodi prizora kojima je prisustvovao dok je pretraživao srušenu zgradu.

„Nisam mogao da spavam danima.

„Kad zatvorim oči… vraćaju mi se slike onoga što sam video ovde.“

Istraga vazdušnog udara

Kad su isplivali detalji o napadu, predsednik SAD Donald Tramp je prvo okrivio Iran, ali bez dokaza.

Ministar odbrane Pit Hegset je rekao da vojska istražuje i da američke snage „nikad ne gađaju civilne mete“.

Kasnije je najavio istragu na višem nivou, koju je predvodio oficir izvan američke Centralne komande (Centkom).

Trampova administracija još nije objavila nalaze.

Nekoliko američkih medijskih kuća je izvestilo – pozivajući se na ljude upoznate sa istragom američke vojske – da preliminarni nalazi zaključuju kako je vrlo verovatno da su zastareli podaci koje je obezbedila američka Odbrambena obaveštajna agencija doveli do toga da se škola tretira kao sastavni deo vojne lokacije.

Mapa mesta gde je locirana škola u Iranu i baze u kojoj se nalazila u Minabu

Stručna analiza snimka pokazala je da je kompleks IRGC-a odmah pored škole bio pogođen preciznom navođenom raketom Tomahavk – tipom krstareće rakete za koju nije poznato da je poseduju ni Izrael ni Iran.

Satelitski snimci su pokazali da su škola i nekoliko zgrada u kompleksu pogođeni, a verifikovani snimci su pokazali da je oblast bila pod vazdušnim udarima.

Američke vojne mape takođe potvrđuju da su u to vreme bile u toku američke operacije u južnom Iranu, pa i u oblasti Minaba.

Istorijski satelitski snimci pokazuju da je školska oblast prethodno bila deo IRGC-ovog kompleksa, ali da je bila odvojena zidom 2016. godine i da je imala vlastite ulaze i dvorište.

Takođe, informacije koje ukazuju na to da je lokacija škola javno su dostupne onlajn.

Arhivirane slike internet stranica za dečačke i devojačke delove škole – nastale u mesecima pre napada – sadrže adresu ove lokacije.

Šef Centkoma je rekao kongresnom odboru u maju, ne zalazeći u detalje, da je istraga „složena“ , jer je škola bila u „aktivnoj bazi IRGC-a za krstareće rakete“, što je iransko Ministarstvo spoljnih poslova odbacilo kao „neosnovanu fabrikaciju“.

IRGC vodi komunalne i medicinske ustanove pored vojnih, bezbednosnih i ekonomskih aktivnosti.

Meštani su rekli za BBC na persijskom da je lokacija prethodno bila baza za pomorsku brigadu IRGC-a, ali da veruju da je pre nekoliko godina prestala da bude vojni objekat.

Na fotografijama se vidi da zgrade u kompleksu obuhvataju kliniku i auto perionicu.

BBC se obratio Ministarstvu odbrane i američkoj vojsci za komentar.

Zvaničnici su rekli da je istraga u toku i da nema novih informacija.

‘Identifikovana po čarapama’

Kratkom vožnjom od uništene škole nalazi se groblje na kom su sahranjeni mnogi đaci i nastavnici.

Svake večeri se porodice okupljaju kraj grobova.

Majke brišu prašinu sa fotografija njihove dece.

Roditelji sede i mole se dugo nakon što zađe sunce.

Oko njih, deca se igraju između nadgrobnih ploča braće i sestara, čiji su životi prerano oduzeti.

Fotografija devojčice Satejaš na njenom grobu. Ima beli veo preko glave i gleda u kameru. Okolo je nacrtano cveće i njeno ime ispisano persijskim alfabetom — Devetogodišnja Setaješ je želela da bude učiteljica kad poraste, kaže njena majka

Masumeh Mehran Šekabadi dolazi da poseti grob devetogodišnje ćerke Setaješ svaki dan, često ostajući dugo u noć.

Bila je među roditeljima koji su odmah pohitali do škole posle udara.

„Nije bilo škole“, kaže ona, dok je izdaje glas.

„Samo dim, dečja kosa, ruka s jedne strane, noga s druge. Deca su bila raskomadana.“

Masumeh dodaje: „Nisam prestajala da dozivam, ne samo Setaješ, već svu decu: ‘Deco, gde ste?’“

Setaješina porodica nije dobila potvrdu o njenoj smrti sve do ranih sati narednog jutra, kaže Masumeh.

Priseća se kako su je iznova pitali koje boje su bile čarape koje je njeno dete nosilo i odgovarala je da su bile krem boje.

Setaješ je identifikovana po njenim čarapama.

Želela je da bude učiteljica kad poraste, dodaje njena majka.

„Poslagala bi lutke na kauču i rekla: ‘Ja sam vaša učiteljica. Ja sam sada u osnovnoj školi, dakle, ja sam učiteljica.'“

Kao i za mnoge druge roditelje ovde, tuga je pomešana sa besom.

„Dabogda Tramp bio uništen, da krv ove dece ne bi bila prolivena uzalud“, kaže Masumeh.

Masumeh Mehran Šehabadi na slici u crnom čadoru sa tužnim izrazom lica. Iza nje, blurovano, vide se fotografije dece na grobovima — Sećam se da sam otrčala do škole i zatekla srušenu zgradu i „tela dece koja su bila raskomadana“, kaže Masumeh

‘Pošla su da uče’

Iranska vlada se iznova poziva na Minab u govorima, na međunarodnim forumima i u svetskim medijskim izveštajima – čak je nazvala avion koji prevozi pregovarače „Minab-168“, kao referencu na broj poginulih koji su prethodno saopštili zvaničnici.

Napad nudi Islamskoj Republici moćan kontra-narativ vašingtonskom opisu vlastite kampanje.

Žena i devojčica pokrivene crnim marama preko glave čuče pored grobova dece poginule u udaru u školi u Minabu. Slike dečjih lica, postavljene na crvenoj pozadini, izložene su iza grobova. — Svake večeri porodice dolaze da obiđu grobove ubijenih u vazdušnom napadu

Ovaj rat je podelio Irance.

Neki su počeli da slave čim su počeli vazdušni napadi, ljuti zbog vladinog istorijata zatvaranja disidenata i upotrebe smrtonosne sile tokom protesta širom zemlje.

Nadali su se da će vojni pritisak od spolja možda konačno oslabiti ili čak srušiti režim.

Neki protivnici vlasti rekli su za BBC da je Minab bio težak udarac za njih.

Ideju čistog, hiruršk preciznog rata učinio je neodrživom i omogućio vlastima da se predstave kao branioci iranskog naroda od napada strane sile.

U Minabu, Amaineh hoda između nadgrobnih ploča njenih bivših đaka.

Na obližnjem spomen-zidu su lica dece, osoblja i roditelja koji su otišli od kuće tog subotnjeg juta i nisu se vratili.

Masumeh i dalje sedi pored groba njene male devojčice.

„Koji je bio zločin ove dece? Jesu li nosila oružje? Olovku, knjigu, svesku i školsku torbu. Nisu bila naoružana… Pošla su da uče“, kaže Setaješina majka.

Dodatno izveštavanje: Džasmin Dajer

Naval Al-Magafi izveštava iz Irana pod uslovom da njen materijal ne koristi BBC persijski servis. Ova ograničenja važe za sve međunarodne medijske organizacije koje rade u Iranu.

Glasovi iz Teherana: ‘Hoću li uopšte biti živa sutra’

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]