Zvonimir Boban u dresu mlade reprezentacije Jugoslavije

Alessandro Sabattini/Getty Images
Zvonimir Boban u dresu mlade reprezentacije Jugoslavije

„Boban, koji je postigao onaj divan gol, kada smo mislili da smo pobednici, neka i sada uradi tako, pa ćemo to i biti“, opreznim glasom izgovara Vladanko Stojaković, komentator nekadašnje Radio-televizije Beograd.

Zvonimir Boban, napadač mlade jugoslovenske reprezentacije, uzima loptu, stavlja je na belu tačku i zaleće se da izvede penal, jedan od najvažnijih u istoriji jugoslovenskog fudbala, pošto je na talonu titula svetskog šampiona u uzrastu do 20 godina.

Uve Brun, golman Zapadne Nemačke, kreće u dobru stranu, ali mu lopta prolazi ispod desne ruke, a Boban u trk preko terena i atletske staze, dok više od 70.000 navijača na tribinama u čileanskom Santjagu u transu slavi titulu reprezentacije, koja je pre samo nekoliko dana postala njihova.

„Jugoslavija je prvak sveta, čestitamo našim omladincima“, uzvikuje Stojaković, dok mu se u glasu, pored radosti, može čuti i olakšanje.

Taj Bobanov beg, u kojem su mu se pridružili saigrači, Branku Brnoviću, jednom od reprezentativaca, jedna je od najdražih uspomena iz te 1987. godine i Mundijalita u Čileu, kada je Jugoslavija prvi i jedini put postala svetski šampion u fudbalu.

„Nikad taj trk neću zaboraviti, bilo je stvarno neverovatno, iako tada nismo imali pojma šta smo uradili.

„Tek kad smo stigli na doček u Beograd i Zagreb, a (Predrag) Mijatović, (golman Dragoje) Leković i ja kasnije i u Podgoricu, postali smo svesni šta smo napravili“, prepričava bivši crnogorski fudbaler za BBC na srpskom.

Brnović je sa 20 godina bio među najstarijima u tom timu, koji su na terenu predvodili najbolji igrač turnira Robert Prosinečki, kao i Zvonimir Boban, Davor Šuker i Predrag Mijatović, igrači koji će kasnije igrati za najveće evropske klubove, ali ne i mnogo puta zajedno za seniorsku reprezentaciju nekadašnje države.

Član generacije, koja je zbog uspeha u Južnoj Americi nazvana „Čileancima“, bio je i Gordan Petrić, tada tek punoletni defanzivac, a danas trener fudbalera beogradskog Partizana.

On za BBC na srpskom kaže da je Jugoslavija mogla nešto slično da postigne i na seniorskom nivou, samo da se nekoliko godina kasnije nije raspala u krvavom ratu.

„Da nije došlo do raspada zemlje, verovatno bismo došli do sličnih rezultata i u seniorskim karijerama.

„Sigurno nam je svima na neki način ukradena veća reprezentativna karijera, pošto su se uz ‘Čileance’ kasnije pojavili mlađi poput Slaviše Jokanovića, Siniše Mihajlovića, Vladimira Jugovića, Alena Bokšića, Vladana Lukića i drugih“, priča Petrić.

Kako su Jugosloveni postali „Čileanci“

Jugoslavija se u čileanskoj prestonici Santjagu našla u grupi A sa domaćom reprezentacijom, Australijom i Togom.

U prvom meču su imali čitav stadion protiv sebe, gotovo 70.000 navijača podržavalo je domaći Čile, ali uspeli su da daju četiri gola i ubedljivo trijumfiju (4:2).

Svi članovi tima Mirka Jozića tada su nastupali za jugoslovenske klubove i nije im bilo strano da igraju pred nekoliko hiljada navijača, ali ono što su doživeli tokom prvog meča u Santjagu bila je novost, kazao je Davor Šuker 2017. godine na premijeri dokumentarnog filma „Čileanci“ novinara Gradimira Brankovića.

„Do tada smo igrali pred maksimalno 10.000 ili 20.000 ljudi i sad izlazimo na stadion pred 60.000 ili 70.000, čujemo one vuvuzele – to je za nas bio šok, zato je Čile na početku i vodio“, prepričao je Šuker.

Australija i Togo se nisu ništa bolje proveli – Jugosloveni su i u njihove mreže smestili po četiri lopte, ali ih uprkos sjajnoj igri sreća nije pogledala, pa je rival u četvrtfinalu bio moćni Brazil.

Branko Brnović kaže da su jugoslovenski mladi fudbaleri posle prolaska grupe, a posebno posle pobede nad Čileom i punim stadionom navijača koji su podržavali domaćina, „počeli da veruju u veliki uspeh“.

„Tada smo i igrama i ponašanjem uspeli da okrenemo publiku na našu stranu, pa su do kraja navijali za nas“, priča on.

Branko Brnović

Getty Images
Ambicije jugoslovenskog tima počele su da se javljaju posle dobrih partija u grupi i pobede nad domaćinom Čileom, kaže Branko Brnović

Desetine hiljada ljudi ponovo su ispunile tribine u četvrtfinalnom okršaju, ali su Prosinečki, Šuker, Mijatović i drugovi ovoga puta imali publiku na njihovoj strani.

Brazilci su poveli u prvom poluvremenu, ali je Mijatović u drugom delu doneo izjednačenje, da bi Prosinečki spektakularnim golom u poslednjim minutima meča iz slobodnog udarca doneo pobedu i plasman među četiri najbolja mlada tima na planeti.

To niko ni u Jugoslaviji, ni u Čileu, nije očekivao, kaže Brnović, vezista Jozićeve selekcije.

„Pre svake utakmice u nokaut fazi smo se pakovali i mislili smo da je to to, jer smo igrali protiv ekipa koje su na papiru bile jače od nas“, uz osmeh se priseća bivši fudbaler podgoričke Budućnosti i beogradskog Partizana.

Dok Brnović kao presudne mečeve za rađanje vere u osvajanje titule vidi one u grupi, neki od saigrača, poput Predraga Mijatovića, smatraju da je prva eliminaciona utakmica možda bila i važnija.

„Mislim da je Brazil, koji je tada bio aktuelni prvak sveta, bio utakmica posle koje smo shvatili da možemo da idemo do kraja“, ocenio je Mijatović na premijeri filma „Čileanci“.


Prvaci sveta iz Čilea:

  • Dragoje Leković
  • Branko Brnović
  • Robert Jarni
  • Dubravko Pavličić
  • Slavoljub Janković
  • Igor Štimac
  • Zoran Mijucić
  • Zvonimir Boban
  • Robert Prosinečki
  • Milan Pavlović
  • Predrag Mijatović
  • Tomislav Piplica
  • Davor Šuker
  • Gordan Petrić
  • Pero Škorić
  • Dejan Antonić
  • Slaviša Đurković
  • Ranko Zirojević

Selektor: Mirko Jozić


U finalu „kao na treningu“ i titula kao „temelj karijera i života“

Jugoslovenski tim su na putu do najvećeg trofeja u datadašnjim karijerama Jozića i njegovih igrača čekale dve Nemačke – istočna i zapadna.

Golovima Štimca i Šukera pala je Istočna Nemačka i sve je bilo spremno za finalni okršaj u Santjagu, kojim su tih dana dominirale jugoslovenske trobojke, a posebno tog 25. oktobra na Nacionalnom stadionu, kada je ogromna većina od 65.000 prisutnih navijača podržavala Jugoslaviju.

„Imao sam osećaj da svi navijaju za nas, a mi smo stvarno bili potpuno rasterećeni, što posle videlo i po načinu na koji smo šutirali penale – kao na treningu!“, prepričava Branko Brnović.

On je započeo akciju posle koje je Zvonimir Boban doneo vođstvo preciznim udarcem sa ivice kaznenog prostora, a do kraja je ostalo samo pet minuta, pa je sve slutilo na veliko slavlje na Nacionalnom stadionu.

Međutim, samo dva minuta kasnije Petrić je skrivio penal, Zapadna Nemačka je izjednačila, a meč je kasnije mora da se rešava – ponovo sa bele tačke.

Jedan promašaj protivnika bio je dovoljan Jugoslovenima, koji nisu propuštali šanse sa 11 metara, a čovek odluke bio je ponovo Zvonimir Boban, koji je tako postigao i prvi i poslednji gol na turniru za Jozićev tim.

Jugoslavija je tako prvi put osvojila veliko međunarodno takmičenje u bilo kom uzrastu, čime je zbačen „taj balkanski, tada jugoslovenski, kompleks manje vrednosti naših igrača na svetskom nivou“, objasnio je Zvonimir Boban 30 godina kasnije.

Bobanov trk ka tribinama, defile jugoslovenskih fudbalera ogrnutih zastavama, veliko slavlje na tribinama i reči selektora Vladanka Stojakovića mnogi će zauvek pamtiti.

Na premijeri filma „Čileanci“ novinara Gradimira Brankovića, uspeh u Južnoj Americi Boban je opisao kao „temelj svih kasnijih karijera i života“ reprezetativaca Jugosalvije.

Beg posle penala kojim je odlučen meč opisao je kao „lep, mladalački, rasterećen i srećan“.

„To je jedan momenat koji ne može da se zaboravi, ne znaš gde si, prvak si sveta i zabio si odlučujući gol“, pričao je on.


Pogledajte i ovu priču:

„Napravim ti dobar friz, moraš da daš gol“ – On šiša fudbalske zvezde na Svetskom kupu
The British Broadcasting Corporation

Igmanski marš ka Čileu i pitanje selektora: „Ko je ovaj mali?“

Glamurozan doček u najvećim gradovima socijalističke Jugoslavije uz hiljade ljudi na ulicama bio je sušta suprotnost prilikama u kojima su golobradi fudbaleri selektora Mirka Jozića krenuli put Čilea.

Za turnir su se kvalifikovali na turniru organizovanom u Somboru kao petoplasirani, Brnović se priseća da tokom kvalifikacija „nisu igrali baš dobro“, pa ni ambicije nisu bile naročito visoke.

„Niko nas posle turnira u Somboru nije video u završnici Svetskog prvenstva, a na aerodromu nas nije ispratilo više od pet ili šest ljudi.

„Iskren da budem, ni mi sami nismo očekivali da možemo da napravimo neki veliki uspeh“, opisuje Brnović.

Kako Stevan „Ćele“ Vilotić, bivši selektor seniorske reprezentacije Jugoslavije i čovek koji je imao važnu ulogu u sastavljanju ovog tima, bio vrlo nezadovoljan, došlo je do promena u timu, a ispostaviće se da su neke od njih imale veliki značaj za uspeh Jugoslovena u Čileu.

„Ćele Vilotić je tada bio ljut na neke igrače, pa su pozvani neki drugi, a među njima je bio Peđa Mijatović, koji je pozvan za prijateljsku utakmicu protiv Rusije u Valjevu pred prvenstvo.

„Praktično su hteli samo da ga vide“, dodaje Brnović.

Predrag Mijatović, tada mladi napadač podgoričke Budućnosti, koji je kasnije igrao za Partizan i Real iz Madrida, do tada nije oblačio dres Jugoslavije u bilo kojem uzrastu.

„Ali, odigra on tada nenormalno dobar meč, praktično je sam igrao. Sselektor nije mogao da veruje, pitao je ‘ko je ovaj mali’ i posle ga je poveo na prvenstvo“, priseća se bivši fudbaler Partizana i španskog Espanjola.

Pripreme uoči prvenstva organizovane su na planini Igman u centralnoj Bosni i Hercegovini, koja je čuvena po Igmanskom maršu, proboja jugoslovenskih partizana kroz nemačke tokom Drugog svetskog rata na temperaturi od -40 stepeni.

Tihog odlaska na prvenstvo, koje je u Čileu organizovano između 10. i 25. oktobra 1987. godine, seća se i Gordan Petrić.

„Nismo imali ni ekonoma, ni masera, sve smo sami radili, pa se na kraju pokazalo da može i tako“, priča defanzivac tog jugoslovenskog tima.

„Drugarstvo“ i noćni izlazak koji je promenio istoriju jugoslovenskog fudbala

Jugoslovenski fudbaleri su, međutim, imali nešto drugo, kaže Gordan Petrić.

„Prva slika koja mi prolazi kroz glavu i danas je to naše druženje i drugarstvo u Čileu i tokom priprema.

„To je još bila ona Jugoslavija i mi nismo osećali ili slutili šta će se kasnije desiti – niko od nas nije ni pokušao da remeti tu atmosferu“, objašnjava on.

Gordan Petrić

BBC/Grujica Andric
Gordan Petrić, jedan od „Čileanaca“, kasnije je napravio uspešnu igračku karijeru u Jugoslaviji, Škotskoj, Engleskoj i Grčkoj, dok danas sa trenerske klupe predvodi Partizan

Jedna od priča koja dokazuje Petrićevu tezu bila je ona o događajima u predvečerje polufinala sa Istočnom Nemačkom.

Popularnost „plavih“ u Čileu naglo je porasla posle grupne faze i eliminacije Brazilaca, što je tek punoletnim momcima iz Jugoslavije donelo mnogo neočekivane pažnje na drugom kraju sveta.

Pred polufinale protiv selekcije Istočne Nemačke jedan noćni izlazak umalo je sve uprskao, ali je na kraju možda i doprineo osvajanju trofeja nekoliko dana kasnije.

Igora Štimca i Zvonimra Bobana dve čileanske lepotice pozvale su na piće, na šta selektor nije baš gledao blagonaklono, objasniće Boban 30 godina kasnije u intervjuu za Televiziju N1.

Selektor Jozić rekao je igračima da će dvojac iz Hrvatske, tada jedne od šest republika u Jugoslaviji, biti poslat kući, ali mu je ostatak ekipe odgovorio da će i oni krenuti put Jugoslavije ukoliko Boban i Štimac budu ostranjeno.

„Ne znam da li je Mirko Jozić to baš ozbiljno mislio, verovatno da je tražio tu reakciju i ratnički, timski duh od nas.

„Ekipa je stala iza nas, što je dobro rezultiralo i pobedili smo Nemačku, čak je Štimac dao i gol“, prisetio se Boban u tom razgovoru.

Ova situacija ostala je u sećanju i Branku Brnoviću i to kao jedna od odlučujućih za osvajanje svetske titule 1987. godine.

„Bilo je priče o slanju njih dvojice kući, ali gde ste mogli da nađete takva dva igrača koja ćete odstraniti zbog nekog izlaska i svi smo stali u njihovu odbranu, bili smo protiv toga“, dodaje on.

Poput Bobana, i on smatra da je Jozić ovom pretnjom hteo da „razdrma ekipu“, a ubrzo kada su se stvari stišale, počele su šale na račun dvojice reprezentativaca, kaže Brnović.

„Meni je najsimpatičniji bio rezervni golman Piplica, koji se čak prerušavao u tu misicu sa kojom su Boban i Štimac izašli, imitirao je“, uz smeh prepričava bivši vezista Jugoslavije.

Od Čilea do srpskih šampiona sa Novog Zelanda

Kada se Jugoslavija početkom 1990-ih raspala u krvavom ratu, mnogi nisu očekivali da će bilo koja od bivših republika uspeti da ponovi uspeh generacije iz Čilea.

Ista očekivanja imao je i Branko Brnović, koji je bio „siguran“ da tako nešto ne može da se dogodi.

Ali generacija srpskih fudbalera do 20 godina predvođena trenerom Veljkom Paunovićem otišla je na daleki Novi Zeland na Svetsko prvenstvo kao potpuni autsajder, a vratila se sa titulom šampiona planete.

Kao i 28 godina ranije, ponovo je stradao Brazil, ovoga puta u finalu.

„Ako moramo da poredimo, možda može da se kaže da je uspeh sa Novog Zelanda veći, jer je to uradila samo jedna od šest republika, a Jugoslavija je ipak bila mnogo veća zemlja“, smatra Brnović.

Gordan Petrić se te 2015. godine obučavao za profesionalnu trenersku licencu, a jedan od zadataka bilo je praćenje Mundijalita na Novom Zelandu, pa je iz prve ruke mogao da se uveri u sličnosti i razlike njegove generacije i tima Veljka Paunovića.

One imaju mnogo toga zajedničkog – pre svega talenat i dobru atmosferu u svlačionici, kaže Petrić.

„Iz Paunovićeve generacije ima nekoliko igrača koji su danas bitni i u seniorskoj reprezentaciji i u klubovima, kao što smo bili i mi posle Čilea.

„Paunović je radio na atmosferi, što se videlo i na terenu, a imali su i kvalitet“, objašnjava on.

Sedmorica fudbalera iz ovog srpskog tima sada igraju za seniorsku reprezentaciju na Mundijalu u Kataru – Sergej Miliniković-Savić, Vanja Milinković-Savić, Nemanja Maksimović, Marko Grujić, Srđan Babić, Miloš Veljković, Predrag Rajković i Andrija Živković.

Branko Brnović primećuje i jednu glavnu razliku između jugoslovenske i srpske ekipe koje su postale prvaci sveta.

„Oni su bili grupa, igrali su zajedno i tim zajedništvom su napravili rezultat, a mi smo imali mnogo dobre individualce, koji su mogli jednim potezom da reše sve, iako smo i mi bili pravi tim“, zaključio je Brnović.


Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

„Pešačio sam 1.600 kilometara do Svetskog prvenstva u Kataru“
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.