Tragedija u Beogradu: Tate i ćerke iz „Ribnikara“, od najveće ljubavi do nesagledive tuge

„Kad neko pomene tata i ćerka, meni je to možda najjača ljubav koja postoji.“

Ovako Dragan Kobiljski sa puno ponosa opisuje ono što oseća prema ćerkama Emi i Mili.

Ema Kobiljski je jedno od devetoro dece ubijenih u masovnoj pucnjavi 3. maja 2023. u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.

„Ona je bila moja najveća ljubav, ne možeš da voliš nekog više“, kaže Ivan, otac Ane Božović.

O odrastanju, radostima i zajedničkim aktivnostima tata i ćerki, ali i tugovanju koje traje, govore Branko Anđelković, Zoran Martinović, Ivan Božović i Dragan Kobiljski, četvorica očeva čija su deca žrtve masovne pucnjave za koju je osumnjičen njihov školski drug.

Ovo su njihove priče.

• Nastradala deca iz Ribnikara i Dragan, čuvar „koji je đake znao po imenu“
• Kad advokati zaplaču: Jedna priča o suđenju za ubistva u Ribnikaru
• Počelo suđenje roditeljima dečaka koji je izvršio zločin u školi u Beogradu, javnost isključena

Tata Božović

Kada su dobili sina, Ivan Božović je bio mlad otac sa 26 godina, ali mu je prirodno bilo da od početka bude uključen u sve oko bebe Andreja.

Ništa nije bilo drugačije i kad su, četiri godine kasnije, dobili Anu.

Dve nedelje posle porođaja, supruga je imala veliko krvarenje i morala je hitno u bolnicu, on je ostao sam sa Andrejom i Anom, „bebčetom“ kome još pupak nije otpao.

„Davali smo joj formulu umesto mleka, od prvog trenutka sam se budio po pola sa Ninom, posebno kad je izašla iz bolnice: oblačenje, presvlačenje, sve.“

Kako je Ana rasla, rasla je i bliskost tate i ćerke.

Obožavao je da je ujutro vodi peške u vrtić i da se usput igraju i šale.

„Utrkivali smo se ko će da uđe u njenu sobu da je probudi, jer smo obožavali njen miris ujutro. Ona je sporija, a budim je tako što je mnogo ljubim“, kaže Božović, danas 42-godišnji politikolog.

„Kao i Andreja, stalno sam je ljubio, u glavu, vrat, iza ušiju.“

Uživao je i da je vozi na razne časove i aktivnosti, da provodi vreme s njom u tramvaju, kod kuće.

„Znao sam tada da je to – to, da je to sreća.

„Kad smo išli u vrtić, a meni su hladne ruke, kad uhvatim njenu toplu ručicu, obuzme me toplina. To je meni bio i tada, a i sada je pojam sreće“, kaže Božović.

Ana je stalno bila nasmejana, đuskala je dok priča, kaže tata, lagano pomerajući ramena da mi dočara.

Bavila se plesom, muzikom, nastupala na hip-hop plesnim takmičenjima, trenirala džudo.

Od njega je nasledila da zaigra čim čuje muziku, zajedno su vozili skejt, rolere, išli na klizanje i skijanje.

Iz gepeka automobila, stalno bi ispadale lopte i oprema.

„Ana je bila neverovatna“, kao da neko u sobu unese „oreol sreće“, zvrk i inicijator blesavih akcija, opisuje je tata.

I dok je nosila cuclu, poput Megi iz serije Simpsonovi, visila je i prevrtala se, jer je oduvek bila spretna u penjanju i vratolomijama.

„Jednom je na Tašmajdanu, tamo gde momci vežbaju na spravama, stala i skinula majicu, da i ona vežba, a mala bila“, priča uz osmeh tata.

Stasavala je u duhovitu, samouverenu devojčicu, bila je „svoja i nezavisna“, dodaje.

„Od Ane sam naučio šta je prava čista, iskrena ljubav i znao sam da ne možeš da više voliš nekoga, nema šanse.

„I sad kad pričam o njoj, meni je osmeh na ustima, toliko mi je sreće davala“, kaže sa sjajem u očima Ivan Božović, otac stradale devojčice petog razreda koja se kobnog dana zatekla na dežurstvu.

Kako vreme prolazi, sve mu je teže, a i dalje ima osećaj kao da će ona svakog trenutka da dođe.

Prvih meseci se sputavao i preispitivao da li zbog tugovanja ima pravo da nekad peva, ali sad misli da bi Ana želela da on ne bude tužan.

„Ona bi htela da ja igram i pevam, a ja i sad igram sa njom, tako zamišljam.

„Imam plejlistu ‘Ana rođendan’ koju je napravila i puštam je čak i dok sređujem njen grob, sve vreme svira muzika“, kaže otac.

Tata Martinović

Novo groblje, gde je sahranjena Katarina Martinović, postalo je gotovo deo i porodičnog stana Martinović.

„Kad prilazim groblju, kao iz sobe u sobu da idem.

„Kao što je volela da joj soba bude sređena, čista, tako i groblje sređujemo za nju, a ona nije ni u sobi, ni tamo, nego negde u nama“, kaže tata Zoran Martinović.

Ovaj softver arhitekta je otac tri ćerke – Lene, Natalije i Katarine.

Iako je odrastala u tri jezika, srpskom, francuskom i engleskom, najupečatljivija stvar kod najmlađe Kate, kako su joj tepali, bila je neverbalna komunikacija – najviše je pričala očima.

„U trenucima kad sam bio zabrinut ili tužan, ona bi znala da me pogleda i da mi pokaže ustima da se oraspoložim“, kaže Martinović prstima razvlačeći osmeh na sopstvenom setnom licu.

Kada su Lena i Natalija otišle u inostranstvo, supruzi i njemu se život u Beogradu oblikovao prema brojnim Katarininim obavezama.

Ona je pohađala dve škole – baletsku Luj Davičo i osnovnu „Ribnikar“, odakle je u sedmom razredu često izostajala, pa su roditelji razmatrali i da se prebaci na vanredno školovanje.

„Naša je obaveza bila da je podržimo i olakšamo da može na miru i u zadovoljstvu da ide u školu, na balet i da ima koliko-toliko vremena da se druži.

„Moj zadatak je bio da budem siguran da će da se probudi na vreme, kao budilnik, da spremim doručak da ne ode gladna i pronađem sve što treba od stvari ujutro“, kaže Martinović.

Nije bio samo tata budilnik, poput sata iz Lepotice i zveri, već i inženjer koji je poslovne sastanke uklapao sa njenim rasporedom.

Kobnog dana je bila rešena da ode u „Ribnikar“ najviše zbog odeljenskog slikanja.

Veče pred 3. maj, rekao joj je da je voli do kraja sveta i nazad, a ona je volela to da čuje, kaže i pogled mu se gubi u daljini.

Sutradan je prekinut njen duh, baš u najlepše doba, kada je iz deteta i bebe postajala devojka.

Kako kaže, ostavljala je i trag na okolinu.

Kafić preko puta njihove zgrade sada nudi „Katinu toplu čokoladu“, jer mnogima nedostaje, priča otac.

Katarinu opisuje kao „pravdoljubivo, milo, krhko dete, koje je svašta htelo i imalo enormnu energiju“.

„Ona je veći zaštitnik i heroj bila svima nama, nego što bih ja, kao tata, preuzeo tu ulogu i čast.

„Ja sam bio bolji čovek sa njom, a i ljudima oko nas je značilo njeno prisustvo“, kaže, ispijajući čaj hladnog decembarskog dana.

Neobično, gotovo vantelesno iskustvo doživeo je u Solunu, gde su njih dvoje bili pre dve godine.

Od prvobitnog negodovanja na ovaj grčki grad, Katarini je ubrzo prirastao za srce i rekla mu je „Solun je samo moj i tvoj“.

Kada ga je letos, jedno poslepodne posle njene smrti posetio, zbog gužvi dugo nije mogao da uđe u grad, a po glavi mu se vrzmala misao „Katarina, pusti nas, molim te“.

Posle dugo nije mogao da nađe restoran u kom se sedeli.

Tek posle celodnevnog šetanja, neka neobična staza „ili sila“, kako kaže, bez navigacije, odvela ga je baš tamo gde su jeli „ukradeno jagnje“.

Ostale su dve ruže na stolu solunskog restorana i zagrljaj s konobarima.

U Beogradu, ostala je za nju spremljena hrana.

Zaleđeni šejk – pahuljice, voće i med, kada ne može da pojede teži doručak – stoje još kao sladoled u zamrzivaču.

„Veče pre je pravila keksiće, stoje i danas nepojedeni“, priča Zoran, koji od maja više gotovo i ne sprema hranu.

Tata Anđelković

Život se 3. maja prelomio i za Branka Anđelkovića koji je poželeo da mi u „četiri reči“ opiše ćerku Maru.

„To je predobro, prepošteno dete, sa velikim ‘ja'“, kaže i u prvoj rečenici zaplače mršavi, visoki 51-godišnjak, sa crvenim i zelenim pramenovima u kosi.

Srkne kafu, zapali cigaretu, popije lek za smirenje i nastavi posle nekoliko trenutaka.

Nije imala ni godinu dana kad je pevala Jah War benda The Ruts u dečijem sedištu automobila.

„Pevala je pre nego što je progovorila“, kaže, dodajući da su joj prve reči bile maslina, krastavac, pa tek onda mama i tata.

Da dočara Marino „ja“, ispriča kako je imala vrlo klempave uši, ali joj nisu smetale, naprotiv.

„Mi smo joj predložili da razmisli o tome da operiše uši, a ona kaže ‘da li ste normalni, vidi koliko mi se bolje vide minđuše ovako'“, kaže i zamoli da pišem u sadašnjem vremenu o njoj.

Karakter je pokazivala gotovo od rođenja, dodaje, i nije joj smetala što je srednje dete.

„Kad sa šest meseci dete koje ne govori jasno pokaže da je bezobrazno, a ti se obraduješ jer glupo dete ne može da bude bezobrazno.“

U njihovoj petočlanoj porodici, uz ljubav, postoje i „međusobna podrška i razumevanje 100 odsto“, kaže Anđelković.

Kada su njih dvoje jednom čekali na pregled kod doktora, u hodniku su se toliko smejali, da je medicinska sestra izašla i rekla: „koliko je zadovoljstvo ovo imati kod kuće“, dodaje.

Mara je uz tatu zavolela skijanje i naučila da vozi bicikl, a ljubav prema karateu i računarima je probudila majka.

Slikala je i crtala, talentovano kao starija sestra Mina, sa kojom je planirala zajedničku budućnost.

Na prvom koncertu, sa četiri godine starijom sestrom tik uz binu bila je deset dana pre smrti – 24. aprila u Lincu nastupala je grupa Arctic Monkeys.

Roditelji su bili u publici, dovoljno blizu, a dovoljno i daleko.

„Bile su oduševljene jer je bend promenio plejlistu i svirali su stvari koje znamo i volimo“, opisuje ovaj sredovečni panker sa čiroki frizurom.

Mara je želela da upiše dizajnersku školu i nastavi sa crtanjem, a jedan od poslednjih upečatljivih razgovora s ocem bio je o njenim slikama.

„Pokazuje mi ih i ja kažem ‘ti nisi normalna’, ona kaže ‘hvala’, a to su bile nacrtane krava i još nešto“, prepričava tata promuklog glasa, ali ponosno.

Trećeg maja je Mara uspela da napravi frizuru i bude spremna za slikanje za almanah, sa kog se nikad nije vratila.

Danas u Marinu sobu uđe, ali samo ponekad.

Na groblje ide redovno.

Za Novu godinu je od prijatelja dobio crnu majicu sa natpisom Jah War i The Ruts.

• ‘Mama, šta je to tragedija’
• Psihološkinja iz Velike Britanije: „Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“
• Podele, suze i jedna gitara: Tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“ iz ugla roditelja, mesec dana kasnije

Tata Kobiljski

Kada se rodila Ema, u kuću Kobiljskih stigla je i velika radost: bila je treća sreća, posle dve neuspele potpomognute oplodnje.

Dobili su ćerku „baš kakvu su hteli“, opisuje mi Dragan Kobiljski, 52-godišnji nekadašnji odbojkaš.

Ema i on su imali ispunjen odnos: on joj je menjao pelene, budio se noću, kupao je, vodio kod doktora.

Uspavljivao je uz božićnu pesmu Anđeli pevaju, snimljenu za obnovu manastira Đurđevi stupovi.

Sve slobodne trenutke trudili su se da provode u krugu porodice u Srbiji i inostranstvu, gde god je radio, a „bili su sami sebi dovoljni“.

Ovaj bivši igrač, a već dugo trener raznih klubova i više reprezentacija, trenutno je u rumunskom SCM Zalau i sa njim razgovaram iz Bukurešta, preko video poziva.

Tokom karijere je mnogo puta bio razdvojen od porodice, ali je zahvaljujući supruzi Nini, sa kojom je u ljubavi duže od četvrt veka, uvek znao da su deca na sigurnom.

Posle smrti se setio anegdote, kada je u dnevnoj sobi plesao sa Emom, a pored stajao ajped na kom je bio pušten njegov video snimak.

„Ema je bila mala, imala je dve godine i mi smo plesali uz Čolu, a ona malo-malo pa otrči do ajpeda i vidi mene tamo i priča mi, misleći da sam u inostranstvu: ‘tata, budi dobar, i požuri da se vratiš kući’.

„Nisam razumeo odmah šta priča, tek kasnije mi se to sleglo“, kaže Kobiljski.

Tatu od dva metra, Ema je zvala „moj plišanac“.

„Kad god sam dolazio kući, trčala je da me zagrli.“

I kasnije su imali „specijalnu vezu“, jer je u njoj prepoznavao i sebe, ali i gene njegove porodice.

Ona je osećala slobodu da mu sve kaže.

Učio je da vozi bicikl, rolšue, često su se igrali napolju.

Kad su išli išli na zimovanja i letovanja, nije im bio potreban luksuz, poput ležaljki na plaži, boljeg auta ili većeg stana, znali su da imaju sve što treba.

„Gde god smo bili, to je bila čarolija“, kaže i, kao primer, navodi praznične dane u pustom rumunskom mestu, gde nema ničega sem jednog tržnog centra, a njima je bilo „kao u Parizu“.

Znali su koliko su srećni i privilegovani, ali je u tome bilo i mnogo truda i posvećenosti.

„Nama nikad ništa nije trebalo, osim nas samih.“

Kad su dobili i mlađu ćerku Milu, postali su četverac, ali se znalo da su za sve igrice, poput Aktivitija, Monopola ili podmornica, kao i odbojke, u paru on i Ema, a mama i Mila.

„Ema i ja smo ih stalno pobeđivali“, kaže smejući se.

Odrastala je u dobro dete, išla joj je i odbojka, iako je on nije forsirao, a i u školi joj je, upisom u dvojezično odeljenje u sedmom razredu, sve „leglo“.

„Baš sam bio ponosan na Emija“.

Obećao joj je da će joj kupiti ajfon ako se upiše u to prestižno odeljenje, ali to nije učinio.

Dok govori o tome zaplače, dodajući da je „ona to zaslužila“ i samo jednom porukom ga podsetila na obećanje, ne tražeći ponovo skupoceni telefon.

Velika žal mu je ostala jer je Emu poslednji put video za Uskrs, 16. aprila, posle čega se vratio za Rumuniju.

„Fali mi tih mesec dana sa njom, strašno.“

Kada je čuo vest o 3. maju u Rumuniji, onesvestio se, kao i njegova supruga u Beogradu, kako je ona ispričala tokom potresnog suđenja krajem godine.

Ako postoji, kaže, neka uteha, on je nalazi u tome što su „imali dubok odnos, bez nezadovoljstva i praznog hoda“.

„Kad hodam, razmišljam o njoj i video sam neki citat koji kaže ‘žao mi je samo zadnjeg zagrljaja i poljupca jer nije bio jak zagrljaj i bio je ovlaš poljubac, jer smo mislili da će ih biti još mnogo, a bili su poslednji’.

„Žao mi je što nije bilo drugačije, samo to“, kaže kroz jecaj.

Pogledajte video: Tragedije u Beogradu: Šest meseci od ubistava koja su promenila Srbiju

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]