Mirjana Popović Radović

Upad , pregovori demonstranata i tenzija na stepeništu Televizije, glasovi u metežu ruku sa mobilnim telefonima, i na kraju intervencija žandarmerije , bili su u potpunosti ignorisani od strane javnog servisa. Ovaj događaj u zgradi Televizije, za one koji je vode i uređuju – nije se desio. Umesto toga emitovane su slike iz paralelne realnosti – iz virtuelnog rialitija režimske propagande.

Savremena tehnologija omogućila je tako da se stvarnost iskida. Slike sveta više nisu njegovi odrazi, već falsifikati. Putem Televizije i Tvitera, fantazije vlastodršca bivaju konkretne forme. Fluidna fatamorgana podrškom „botova“ ili izmišljenih događaja u krivotvorenom jeziku, simulira realna zbivanja.

Čak se virtuelnost izliva i u neposrednu stvarnost. Puni autobusi, vršljaju Srbijom inscenirajući „prisustvo“ režirane masovne podrške vlastodršcu. Virtuelnom medijskom dramaturgijom suprotstavljenih srpskih realnosti, preoblikuje se stvarnost. Sva sredstva demokratskog učestvovanja javnosti, u „režimskoj scenografiji“, izvrgavaju se u svoju suprotnost.

Zato protesti pobunjenih gradova, vraćaju između ostalog, a Beogradu posebno, pravo da se čuje javna reč neposeredno, izvorno bez prerade. Jer jedino tako Beograd ostaje zasluženo , kulturno i demokratski otvoren grad.

Povezani tekstovi