Feljton Jovana Komšića: Lica i naličja našeg lajt fašizma

Svaka moć skriva svoje autentične namere. Veliku tajnu sobom nose i namere ovdašnjih vlasti i njihovog neprikosnovenog vođe. Evropska istorija opominje da iza takvog, sad već sve razgovetnijeg poriva za neprekinutim svevlašćem – i, samim tim, direktno proporcionalnog rizika neraskidivog paktiranja sa „crnim đavolom“ – raste verovatnoća još većeg zamračenja prava i slobode.

I to, u momentu predstojeće verifikacije karaktera još jedne, možda i zadugo poslednje izborno-demokratske „istine“. Već sama po sebi je, naime, izuzetno zabrinjavajuća okolnost da godinu i više traje nedoumica da li će taj momenat proglašenja izbornog pobednika biti preloman u novijoj političkoj istoriji Srbije.

Hoće li to biti praznik miroljubivog takmičenja ljudi, ideja i organizacija, i potvrda civilizacijske zrelosti države i građana, ili, će to biti događaj koji će u istoriji biti označen sahranom poslednjih ostataka demokratije u Srbiji?

Da li će se, možda, desiti nešto slično decembru 1925. (na pravoslavni Nikoljdan), kada je u italijanskom Senatu, čuveni pravnik i antifašista, Gaetano Moska, izjavio: „budimo iskreni, mi učestvujemo u pogrebnom ritualu jednoj formi vladanja. Nisam mislio da je moguće da ću ja biti taj koji drži pogrebni govor parlamentarnom režimu… Ja koji sam prema njemu uvek imao strog stav, ja sam danas prisiljen da žalim zbog njegovog odlaska“. Kako je naknadnom pameću priznao, ni velikom filozofu, Benedetu Kročeu, koji je isprva pozdravio fašizam, nije se činilo „… ni kao najdalja mogućnost, da Italija može sebi dozvoliti da joj opljačkaju slobodu, koja je koštala tako mnogo i koju je njegova generacija smatrala trajnim dobitkom“.

Pretpostavljam da će čitalac razumeti zašto nalazim razloga da u startnu problemsku provokaciju ovog ogledanja srpskih varijacija savremenog lajt-fašizma (eng. light fascism) uvrstim i ova dva intelektualna isečka davno prohujalih vremena. Epohe za koju se, sve doskora, činilo da nijednom dimenzijom svog, specifično zastrašujućeg „duha“ (Zeitgeist), i još pogubnijih, katastrofalnih iskustava povratka zverima, ne može ponovo da „zakuca na vrata“ „sigurne“ evropske i naše kuće. Sledi, stoga, nekoliko reči o svrsi ove analize.

Korišćenjem istorijskog „retrovizora“, pored komparacija i uočenih analogija, te vlastitih, autorskih refleksija o „povampirenju“ utvara prošlosti koje, u ovom vremenu i na našim prostorima navlače onu, filozofski i ideološki dobro poznatu krivotvorenu „odoru budućnosti“, želim da na primerima nastajanja najcrnjih režima totalne vlasti i diktature nad potrebama pokažem, pored ostalog, koliko su kompleksni, ne retko kontroverzni, varljivi i krivudavi tokovi političke misli i šta sve mogu da izrode, ne samo lukavstva iskvarenog političkog uma, već i loše knjige i ideje.

Činjenica je, naime, da je oktobra 1923, ocenjujući prvu godinu Musolinijeve vlade, liberalni mislilac Benedeto Kroče poručio sledbenicima da „prihvate i priznaju dobro ma s koje strane da je došlo, da se pripreme za budućnost“. Čak i posle stravične, skvadrističke likvidacije Đakoma Mateotija, lidera socijalista, istaknutog italijanskog parlamentarca i autora knjige sa podrobnom dokumentacijom o fašističkim zverstvima – i to u danima sve konkretnijih naznaka najviše zvanične adrese stvarnog naručioca zločina – Kroče, u momentu izglasavanja senatskog poverenja Musoliniju i njegovoj vladi (26. jun 1924), pozdravlja fašističku „ljubav prema italijanskoj domovini, svest da je treba spasiti“. Kazao je i ovo: „Fašizam nije kratkotrajni zanos ili šala… ne treba odbaciti njegove dobre strane i vratiti se mlitavoj besciljnosti koja mu je prethodila“.

Pretekst ovakvom stavu uglednog senatora dao je sam Musolini, govorom na istoj sednici Senata (24. jun 1924). Ključna poenta premijera glasila je: „Opšti cilj politike moje vlade ostaje nepromenjen: treba po svaku cenu, uz poštovanje zakona, postići normalizaciju političke situacije i nacionalno pomirenje… Neka bude svetlost i pravda! Neka sve više jača carstvo zakona“!

E sad, ako su i onda, pod zastavom „vremena velike radosti“, „svetlosti“, „pravde“ i „nove zakonitosti da bi se obnovila zakonitost“ (Alfredo Roko, profesor prava i ministar pravosuđa), nastupili dani dovršenja skrivenog nauma i ne baš jednostavnog posla na rušenju liberalne konstrukcije države – sve sa mesecima, godinama i potonjim decenijama (do 1943) opšteg razaranja morala, „poistovećivanja fašizma, otadžbine i civilizacije; ukidanja svake kritike; apsolutne poslušnosti; grubog gušenja svake neposlušnosti; Dučeove despotske vlasti“ (A, Skurati) – da li je, čitavo stoleće kasnije, moguće da se, takođe, „iz ljubavi prema otadžbini“, uskoro desi nešto slično i „u nedrima“ naše, po mnogo čemu „zakasnele nacije“?

Nikako nisu za potcenjivanje sve brojnije, i one prećutane i one jasno i glasno plasirane strepnje da konac četrnaestogodišnje etape naprednjačko-socijalističke involucije, od delimično konsolidovane demokratije (2012), do hibridnog, izborno-autokratskog vladavinskog modela, zapravo, označi početak radikalno novog-starog načina života. Etape slične Musolinijevim objavama „pravovremenog, hirurški preciznog, viteškog nasilja“ („Elementi istorije“, oktobar 1925) i „stvaranja , kroz upornu selekciju, nove generacije, a u novim generacijama će svako imati jasno određen zadatak“ („Apsolutna nepopustljivost“, govor na zatvaranju IV kongresa Partije nacionalnog fašizma, Rim, 22. jun 1925).

Može li, dakle, da se nebo nad Srbijom toliko zamrači, pa da se zaista ozbilji sablasno radikalsko predskazanje osnivača Srpske napredne stranke o srpskoj crnoj rupi na persijskom ćilimu Evrope!?

2. „Teološka“ seizmologija „antisrpskih“ potresa

Kako god „krstili“ ovo naprednjačko doba, neosporno je da bivstvujemo u ambijentu rastuće neizvesnosti, viševarijantnosti dominantnih tokova socijalnog i političkog i, shodno tome, multiperspektivnosti domaćeg slučaja istočno-evropske „demokratske tranzicije“. U kulturološko-mentalitetskom smislu, ovde i dalje „stanuju“ duhovi Evrope otomana, Mitel Europe, pa čak i Srednje Azije.

Oporo se potvrđuju velike iluzije komunizma o načelnoj mogućnosti i praktičnoj izvesnosti sistemske kreacije „novog“, humanijeg, „dezalijeniranog“ tipa čoveka. Evidentno je da „društva mogu doživeti duboke promene svojih struktura a da se pri tom ne izmeni njihova kultura… jer tradicija se opire svom svojom snagom“ (Rože Bastid). A, kad je reč o dodatnoj, za sudbine naroda i država, ne retko i presudnoj – političkoj „babici“ i „kormilaru“ istorije, ni tu ne stojimo „dobro i zdravo“. Imamo posla sa moćnom strategijom zarobljavanja kolektivnog uma krajnje mističnim tradicionalističkim konstruktima. O nečemu sličnom, tragom „zbunjujuće“ Benjaminove (Valter) kritike nasilja i mističnog temelja autoriteta, Žak Derida je 1990. godine pisao kao o „radikalizaciji i totalnom proširivanju mitskog, mitološkog nasilja“.

Bilo kako bilo, iza neprozirne zavese ideološke, sveobuhvatne (Catch All – keč ol) partijske formule nacionske suverenizacije i „napretka“ – „na putu ka članstvu Srbije u EU“, ovde, vidljivo egzistira toksična politička arena, na samoj ivici sistemske implozije i kolapsa društvene normalnosti. Uz najbolju volju, vrlo teško je osporiti sličnosti sve gušćih slojeva aktuelnog medijskog nasilja sa Deridinim „upisivanjem“ radikalizacije zla („vezanog za pad u jezik komunikacije, reprezentacije, informacije“) u nekakav koncept „konačnog rešenja“.

U „normalizovanim“ epidemijama reči i simbola i sve brutalnijim „igrama vlasti i oko vlasti“ – u zemlji i u regionu – najupečatljivija činjenica je da iz velikog vlastodržačkog „gnezda“ i još većih, imperijalnih socijalnih, kulturno-političkih ambicija vrha korumpirane političke klase, iskaču zastrašujuće „ptice zloslutnice“. I na nebu i na zemlji „haraju“ primeri klasične, državne „distribucije straha“ (P. Sloterdajk). Ima tu i razjarenog policijskog nasilja prema učesnicima valjevskih protesta (2025); zloupotrebi bezbednosnih službi; evropskih „šampionskih odličja“ za napade na novinare i aktiviste ljudskih prava; paravojnih kampova i manevara crno-kapuljaša; pro-ruskih „seminarista“ za ometanje izbora u Moldaviji; „turista“ što sabotažama provociraju međuverske i međunacionalne incidente u zemljama EU; ubrzanog naoružavanja; „kićenja“ kineskim super-soničnim raketama; najava nekakvih, nikad dosad viđenih, robotizovanih bataljona militarizovanog naroda i šta još sve ne.

Da li se sve to može uzeti za dovoljan argument u prilog tezi da se proces „totalitarne radikalizacije logike Države“ (Derida) približava tački kulminacije, drugo je pitanje. Ali, da se gomilaju nedoumice i strepnje, evidentno je. Takve uvide ne može da ospori nikakav propagandistički govor niti rukopis. Slike su možda nešto drugo, one „jedu um“ masovnog gledališta (Đ. Sartori). Nosači su velikih laži i korisna maskirna uniforma nagonu za moć.

Umesto tolerantnog govorenja – jednog – sa drugima, danas sablasno „grakću“ crni gavranovi svih naših četvorodecenijskih nesreća. Gde god da se deneš i okreneš, zasenjuju ti pogled i atakuju na osećanja i razmatranja tablo-blato-idni (na)slovi, besni tonovi, iskrivljene slike i mreže skoro sveprisutnih i potpuno režimski podjarmljenih medija. Obeležje su im buljuci potkupljenih, novo-kapitalski „podgojenih“ propagandista „velikih uspeha i radosti“, navalentno „podešenih“ i, ne retko, polunagih, ružičastih prezenterki i „voditeljica“.

Čudna je ta folklorno-post-moderna-rialiti družina. Još su čudnije niti kojima se, pored novčanih, povezuju i drugi interesi i potrebe. Transakciono se („ja tebi ti meni“) ansamblira „klijentističko-patronažni“ kartel svakojakih ideologa, funkcionera, stranačkih preletača, kulturnjaka, reditelja, glumaca, pevača, biznismena i bankara, „patriota“, inspiratora i kreatora simbioze državne „sablje“ i crkvene mantije. Sve sa neizbežnim „aromama“ iz kuhinje ne tako davnih zločinjenja (u ime Nacije), a protiv konkretnih, nevinih, nenaoružanih ljudi i univerzalne čovečnosti.

Da li je to ta posada „malog čamca“ koja je, zarad konačnog rešenja našeg, „integralističkog“, versko-nacionalnog pitanja, naprosto, primorana ne samo da vezuje naše plovilo za „veliku rusku lađu“, već i da se izlaže riziku – Derida bi kazao – „fatalne korupcije parlamentarizma i reprezentativne demokratije unutar moderne policije koja je od toga nedvojiva“ ?

Sve u svemu, nema dana – ni jutrenja ni povečerja; ni slave ni preslave; ni vaskrsa ni uskrsa; ni slavopojke ni žalopojke, a da nas sa najrazličitijih medijskih platformi ne truje radijacija „zvučno-topničkih“ talasa i reči, kao što su: „blokaderi“; „strani plaćenici“; „zaverenici“; „teroristi“; „izrodi“; „slučajni Srbi“; „anti-Srbi“; „ustaše“; „fašisti“; „boljševici“; „ološ“; „zgubidani“; „govna“, „talibani“, „pol-potovci“ i, naravno, već standardizovane mete ranijih okršaja sa „mrziteljima svega što je srpsko“ – „komunjarama“, „izdajnicima“, „petokolonašima“, „šiptarima“, „vojvođanskim separatistima“, „sandžačkim balijama“, „žutim lopovima“, „kriminalcima“ i slično.

Ovih dana se, u pro-režimskom delu naše javnosti, upravo na ovakav način komentarišu i očito neprijatni zvižduci studenata, upućeni crkvenom velikodostojniku, Joanikiju, uoči svečanog obeležavanja dvestagodišnjice Matice srpske, u Novom Sadu. Kao što smo videli, dobro je da su se studenti izvinili mitrolopolitu. Međutim, i ovaj detalj petnaesto-mesečnih napetosti oko zahteva za utvrđivanjem odgovornosti za stravičan gubitak 16 života – pod palom nadstrešnicom železničke stanice u Novom Sadu – poslužio je kao povod da se, zarad odbrane režima, u dinamičko polje sve manje obzirnih, političko-građanskih sporenja i konflikata, još invazivnije penetriraju – nalik na ubilačke rojeve „afričkih pčela“ – najrazličitiji klero-nacionalistički narativi.

U jednom takvom, „otadžbinsko-identitetskom“ nastrojenju, raniji vođa paravojne formacije, a danas (za)poslenik „nove srpske kulturne politike“, novo-obnašajući čelnik Upravnog odbora beogradskog Narodnog pozorišta, stari zagovornik „harmoničnog“, strukturalno-sistemskog prožimanja crkve i države, i skoro svakodnevni, budilački „seizmolog“ „antisrpskih“ potresa i zavera, diplomirani reditelj i „profesionalni patriota“, Dragoslav Bokan, legitimiše se korišćenjem, kako sam kaže, „teološkog rečnika“. I to sve, sa neskrivenom ambicijom da u repertoar vlastodržačkog cepanja društva – zarad nekakve duhovno-identitetske „čistote“ i stabilnosti narodnosne zajednice – uvrsti i vlastiti dramaturški uradak „borbe neprestane“.

Na medijskim, hard copy stranicama i online talasima dnevnih novina, to je 17. februara ove godine izgledalo ovako: „… zaklјučak je da je to nešto s čim se ne može razgovarati, da je to nešto nelјudsko i bezbožno i suprotno svim tradicijama dosadašnjim, gore od komunističkih mrzitelјa crkve. Znači ovde je iza tog mladog lica obojene revolucije i bunta – čisto zlo… Ostaje nam samo da molimo Boga da to krdo svinja otrči u provaliju i samo završi sa svojim neverovatnim antisrpskim i anticrkvenim eksperimentom. Teško je govoriti o tome nekoristeći teološki rečnik”, poručuje nam vrli analitičar “blokaderskog bahaćenja i odemonjavanja”.

Mnogi će, možda, kazati: „Pa, dobro, ako smo za slobodu misli i vladavinu većine, u čemu je onda problem? Ako smo demokrate, neka slobodno cvetaju najrazličitiji cvetovi i svaka latica neka miriše po meri i za ukus vlastitog ’oprašivača’“. Ipak, u slučaju ovako nemušto „teologizovanog“, skoro inkvizicijski „zaoštrenog“ toka svesti i manira osude emotivno najsenzibilnijih, najiskrenijih i spoznajno najrefleksivnijih segmenata našeg društva, ima nešto što u principijelnom smislu kandiduje vrlo ozbiljan problem – posebno u pogledu perspektiva naroda i države.

Reč je o starim, uvek izazovnim, nikad dovoljno artikulisanim i prevladanim kontroverzama o društveno-poželjnim, za hegemoniju dobre volje i razuma, korisnim granicama slobodne reči. Ne zaboravimo nagoveštaje civilizacijskog sunovrata, skrivene u Musolinijevim rečima izgovorenim dvadesetak dana uoči fašističkog marša na Rim: „Ovde je posredi plitkoumnost liberalne države, koja svima daje slobodu, čak i onima koji je koriste kako bi je ugušili“ (Milano, 4. oktobar 1922). Nekoliko godina kasnije, isto to podvukao je Jozef Gebels, ministar propagande u Hitlerovom nacističkom Rajhu.

3. Indoktrinacija: Poniranje u zonu sumraka i zla?

Koliko je „stvar“ sa rečima, govorom i nasiljem komplikovana, razgovetno je naznačila Hana Arent. Pet godina, nakon sloma „Hitlerovog carstva“ (M. Mazover), ona u predgovoru prvom izdanju čuvenih „Izvora totalitarizma“ konstatuje kako je „podzemna struja istorije zapadne civilizacije najzad izašla na površinu i zaposela dostojanstvo naše tradicije. To je realnost u kojoj živimo“. Zato i opomena da se mora odoleti iskušenju njenog objašnjenja nekakvim opštim mestima i analogijama koje, zapravo, zamagljuju autentične dimenzije stvarnosti i „šoka“ konkretnih iskustava. „Ukratko, razumevanje znači spremno se suočiti sa realnošću i usprotiviti joj se bez premišljanja – ma kakva ona bila“ , savetuje nam jedna od najmudrijih, humanistički angažovanih intelektualki 20. veka.

Na tom tragu, odgonetajući u drugim radovima kako (i u kom momentu) reči postaju ubice, Arent je uputila i na zabludu dobronamernih ljudi „… da knjige mogu biti oružje i da se rečima mogu voditi bitke“. Međutim, kao što primećuju i drugi politički filozofi da je „… ćutanje, početno ćutanje, ćutanje divlje životinje, a svest o nasilju koje hoće da bude nasilje, vraća na ćutanje, i to ne na ćutanje divlje životinje, nego ljudskog divljaštva“ (Erik Vajl), tako se i Arent „opredeljuje za um potiv nasilja“ napomenom da „… nasilje počinje tamo gde govor prestaje. Kad se koriste kao sredstvo za borbu, reči gube karakter govora i postaju fraze“.

Ipak, da nije svaka fraza, po sebi, gradivni element totalitarnog nasilja svedoči jedan stari savet (1928) za razdvajanje propagandnog „žita od kukolja“. Edrvard Bernajs, u tom smislu, kaže da „propaganda postaje nemoralna i nedostojna samo onda kada njeni autori svesno i namerno šire ono za šta znaju da su laži, ili kada ciljaju da postignu efekte za koje znaju da će umnožavati predrasude i tako štetiti opštem dobru“. Na tom tragu prepoznajemo i jedan Hedžisov (Kris) vrlo „svež“ (2017) opis karaktera „postojane laži“. Takva laž, dakle, „… nije ograničena stvarnošću. Ona je ponavljana čak i nasuprot nadmoćnom svedočanstvu koje je diskredituje. Ona je iracionalna. Oni koji govore jezikom istine i činjenica bivaju napadani kao lažovi, izdajnici i liferanti lažnih vesti“.

Bilo kako bilo, kazaćemo da nagonski protkane fraze ne nastaju u životu jednog društva tek tako. Pored javne, simboličko-mobilizacijske, imaju one uvek, manje ili više skrivenu svrhu i „tehnologiju“. Uobičajeno je da ih kreatori sistematski artikulišu i objedinjavaju u jedan relativno razgovetan i, semiotički, maksimalno uprošćen, „odbrambeni“ sistem zatvorene zajednice. To se postiže oslanjanjem na kodove tradicionalne, „samorazumljive“ običajnosti, poslovično prijemčive osećajima i obrascima mišljenja širokih masa. Naročito slojeva, koji obitavaju na najsiromašnijoj, donjoj društvenoj lestvici – „u vlasti nužde i neznanja“ – bez obzira tip društva, istorijsku epohu i oblik političkog uređenja.

A, u momentu, kada se desi rezonanca kao znak da, u interakciji jezgra kulturno-političkog sistema i njegove okoline, relevantan segment zajednice prihvata sadržaje i deklarisane svrhe ideološko-propagandne ponude na tržištu ideja, uverenja i raspoloženja, tada indoktrinacija zakonito postaje materijalna snaga. Takva moć ponire u zonu velikog zla, ako se osloni na vitalistički princip „večne borbe“ i veštine đavolje lukavosti i zavodljivosti upregne oko ose: „prijatelj / neprijatelj“. Svakodnevnu apokalipsu italijanskog građanskog rata (1919-1923) upravo je obeležila činjenica da „malo toga toliko kvari narod kao sklonost mržnji“ (Skurati).

Kako instruktivno pokazuje Arent, lakmus papir takve, demagoške transformacije reči u fraze nije samo „gubljenje sposobnosti govora“, već i spremnost da „umesto loših knjiga (a samo loše knjige mogu biti dobro oružje) upotrebimo mnogo efikasnija i nasilna sredstva za nametanje svojih argumenata“. Na taj, način, oslonjena na apodiktičke stavove, indoktrinacija postaje totalitarno sredstvo „uništavanja aktivnosti razumevanja“ i „u svakom slučaju uvodi element nasilja u celo područje politike“ (Arent, „Razumevanje i politika“, 1953).

Iz tog rakursa moguće je razumeti i jedan, krajnje onespokojavajući, moralni aspekt problema nacističkog totalitarizma. Reč je o zagonetnom fenomenu „hladnokrvne saradnje svih slojeva društva, među njima i starijih elita koje su nacisti ostavili netaknute i koje se nikada nisu identifikovale sa partijom na vlasti“ (Arent, „Neka pitanja filozofije morala“, 1965-66)

U pola veka mlađoj studiji (2018), posvećenoj funkcionisanju fašizma i politikama tipa: „Mi protiv njih“, a motivisan sindromom trampizma, oformljenim u prvom mandatu predsednika najmoćnije sile sveta i najdugovečnije, neprekinute republikanske demokratije (SAD), filozof Džejson Stenli upozorava da „ponovo gledamo kako se neprijatelji liberalne demokratije služe ovom (gebelsovskom – prim. J. K.) strategijom, tako što dovode slobodu govora do krajnjih granica, da bi je naposletku iskoristili da sabotiraju govor drugih“.

Prevedeno na naš slučaj šamanističkog proganjanja nekakvih „blokaderskih“ zlih duhova, ružnih čini, slika i prilika primetićemo da u, inače ostrašćenoj atmosferi podeljenog društva, „imamo posla“ sa paradigmatskim primerom (para)oficijelnog, histeričnog podsticanja „patologije sapripadnosti“. Posredi je, zapravo, vrlo ciljano indukovanje masovnih raspoloženja u smeru potpunog isključenja pobunjenog korpusa studensko-građanske populacije iz procesa legalnog i legitimnog konstituisanja duha i svrhe javne stvari (Res publica). Za slične scenarije „postpolitičke panike“ i konstrukte „kvazireligioznih identiteta nacionalnih država“, filozof Peter Sloterdajk je 90ih godina primetio da „vode u carstvo konfuzije u kome se država više ne vidi od pukuh vlasti“, i da to preti „vraćanjem na nivo neurotičnih plemena“ („U istom čamcu“, 2001).

Netom citirani Stenli takođe govori da zloupotrebe „narodski razumljivih“ kategorija uprošćenog, „crno-belog sveta“, podstiču proces fundamentalizacije svesti, što razara kapacitete tolerancije i ukupnog društvenog razuma. Zaključuje da tako proizvedeni deficiti uzajamnog poštovanja i poverenja, bivaju zamenjeni poverenjem u jednog jedinog vođu. „Kad je fašistička politika u svojoj najuspešnijoj fazi, vođa je u očima sledbenika jedini dostojan poverenja“, piše ovaj humanista i antifašista.

Ako je prethodni osvrt usmerio pažnju na diletantsku „filozofiju“ jednog, dosta raširenog, polu-oficijelnog kulturološko-ideološkog diskursa, što ne samo da „miriše“ na lajt-fašizam, već on to dobrano jeste, onda će redovi koji slede ilustrovati oficijelnu stranu „stvari“, i dalje pažljivo distanciranu u odnosu na „srce tame“ (para)teoloških i paravojnih ponuda novog sistemskog, naci-fašističkog modela budućnosti.

4. Janusovo lice: Taktika „škotskog tuša“

Život svake politike, odvija se u dinamičkim, najrazličitijim „presijavanjima boja“. Naročito u situacijama kad je, zarad osvajanja ili učešća u vlasti, neophodno praviti kompromise sa akterima posve različitih ideoloških profila. Sa takvim izazovima susretao se i Musolini na svom putu ka vrhu. Aprila-maja 1921., nastojeći da u razgovoru sa svojim pravovernim kamaradima i braniteljima čistote fašističkog stava i programa, „proguta dve žabe: ublažavanje nasilja i izborni savez sa Đolitijem“ (uticajnim liderom stranke liberalne buržoazije), Musolini nalazi načina da umiri svoje skvadriste lukavom upotrebom dvosmisla. S obzirom da je „celokupni fašizam nastao kao antiparlamentarni pokret“ (Skurati), Duče umiruje svoje „neverne Tome“ kako se „ništa nije promenilo, marš se nastavlja bez prekida, s istim ciljem. Samo što će sada ući u Parlament kritikujući Parlament“.

Naime, spremajući se za takvu koaliciju buržoaskog novca sa skvadrističkim nožem, Đolitijeva („liberalna“) računica svodila se na to da „zauzda fašističko bezakonje, koje smatra prolaznom pojavom, tako što će se sputati ustavnim okvirom“. S druge strane, Musolini je, kako pokazuje Antonio Skurati, imao „protivplan: izazivanje nereda kako bi se pokazalo da jedino on može uspostaviti red. Jednom rukom će huškati skvadriste, a drugom ih zauzdavati“.

Ovde je, dakle, reč o „taktici ’škotskog tuša’“. „Jednom rukom raspaljuješ, a drugom hladiš: dok osnivač borbenih saveza veliča surove mere odmazde protiv socijalističkog varvarstva, direktor lista Popolo d’Italija (reč je o istoj ličnosti – Musoliniju; prim. J. K.) je protiv nasilja“ (Skurati).

Slične dvomisli i „tuševe“ raspoznaćemo, danas, i u „dvorištu“ naprednjačke politike. Tako, ne zalazeći u intimna uverenja upravljačko-državne elite, možemo identifikovati više legitimacijskih razloga da se lice naših vlasti ukrasi retoričkom, nefašističkom „šminkom“. Počev od potrebe za konekcijom sa civilizacijskim standardima EU okruženja a, onda, delom i zbog još potpuno neugašene antifašističke tradicije u redovima ne tako zanemarljivog dela domaće populacije, inače, vrlo bitnog za očuvanje simpatizersko-glasačke podrške naprednjačko-socijalističkoj koaliciji. A, „da se Vlasi ne bi dosetili“ i, eventualno, posumnjali u vrlo problematična, tajna „koketiranja“ (polu)zvanične propagande sa gebelsovskim „mustrama“, to se dodatno pojačava sve primetnijim manirom pripisivanja etikete „fašiste“ protivnicima, kritičarima vlasti i pobunjenim studentima i građanima.

Dakle, o kakvoj janusovskoj dvoličnosti, kakofoniji i vratolomijama vlastodržačkih, političko-propagandnih spinova je reč, svedoči sijaset, u sferi naše kritičke javnosti, sad već dobrano prepoznatih paradoksa. Jedan od takvih trikova je strategija oksimoronskog spajanja nespojivog („drveno gvožđe“).

S jedne strane, uočićemo najsvežiju predsednikovu ideju (sa Edijem Ramom, kao koautorom) o brzom priključenju Srbije šengenskoj formi EU integracija. Na istim frekvencijama upoznaćemo se i sa misijom predsednice republičke skupštine da državne administracije Baltika, Danske (i drugih kritičara fiktivnih, kvazi-demokratizujućih „promena“ u Srbiji) ubedi u verodostojnost oficijelne orijentacije naprednjačkog režima ka svetu punije slobode, inovativnosti i većeg blagostanja.

A, ako antene okrenemo ka domaćem terenu, prepoznaćemo buljuk posve drugačijih vrednosno-simboličkih poruka. Iz istog jezgra moći – sa iste adrese – kreiraju se za, unutrašnju upotrebu, atmosfera i represivna praksa, sve usaglašenije sa prethodno naznačenim „lančanim reakcijama“ buke, besa i pretnji akterima „blokaderskog, eksperimentalnog antisrpstva i anticrkvenosti“.

Ovako nešto, što navire iz operativno-štapskog središta produkcije „kolektivnog uma i dela“, navodi nas na zaključak da se u „potrošačku korpu“ naše informatičko-idejne svakodnevnice hotimično unose i takvi plodovi koji neodoljivo podsećaju na „otrovno voće“ originalnog glajhšaltunga (Gleichschaltung).

Jezikom kritičke sociološke analize uloge pet-šest korporacija u sveobuhvatnoj, dvedesetoprocentnoj kontroli sadržaja, koje su 1983. gledali i slušali Amerikanci, moglo bi se, na pitanje: „šta su proizvodi medija? Prodaju li oni zabavne stvari? Prodaju li vesti? Informacije“, zaista odgovoriti – „Ne. Oni prodaju vas… Vi ste njihov proizvod“ (Marv Voterston). Nešto slično – kad je reč o uticaju usijano koncentrisane fašističke politike na narod – šest decenija ranije, izjavio je Benito Musolini, u govoru članovima Nacionalnog saveta Fašističke nacionalne partije (FNP), 7. avgusta 1924. godine: „Ne mučimo već napete nerve stanovništva: narod će, u suštini, uraditi ono što mi budemo hteli da uradi“.

Elem, glajhšaltung simbioza propagande i nasilja započeta je tokom građanskog rata u Italiji (1919-1923), a svoju kulminaciju doživela je u nacističkom Trećem Rajhu. Za italijanske inspiracije i formativne momente, zanimljiva je i Musolinijeva vizija, saopštena na prvom zasedanju Velikog fašističkog saveta, 12. januara 1923. Svojim kamaradima Duče je kazao da „fašistička revolucija može da traje čitavo jedno pokoljenje“. Naredne etape pokreta pokazale su kako je uslov efektivnog uspeha takve „revolucije“ nađen u spremnosti da se upotrebe specifični, za liberalnu epohu, neuobičajeni političko-organizaciono-propagandni alati.

Karakteristično je, recimo, Dučeovo upozorenje da „Italija može da podnese najviše jednog Musolinija, a ne nekoliko desetina njih“. Konture još jedne, važne poluge preokreta društva i države – od ranog, više fasadnog, nego stabilnog ustavnog liberalizma, ka režimu čistog, totalnog fašizma – ocrtane su 10. januara 1924., na internom sastanku sa najbližim partijskim saradnicima, uoči parlamentarnih izbora. U toj fazi pokreta ka „fašističkoj sintezi svega“, Duče objašnjava nužnost „primene metoda terora“ – i, u tu svrhu, osnivanja tajnog organa za borbu protiv neprijatelja fašizma – oslanjajući se na sledeći par „argumenata“.

Prvo. „U ovoj fazi tranzicije u kojoj zakoni još odražavaju liberalni duh, ne mogu da se primenjuju zakonita sredstva. Praznina mora da se popuni“. Drugo. 23. marta iste godine, povodom godišnjice osnivanja borbenih saveza, novonastupajući „sin veka“ potpaljuje skvadrističku „vatru borbenih emocija“ kategoričkim stavom: „Treba biti ili za ili protiv. Ili fašizam ili antifašizam. Ko nije s nama taj je protiv nas“. Kao da je znao da, u isto vreme, istu ideju zapisuje u zatvoru (u tvrđavi Landsberg) njegov budući sudbinski partner, na istom zadatku čeličnog stapanja vođe, nacije i države, Adolf Hitler.

Tragajući za načinima da mladi čovek, „pri napuštanju škole ne bude polovični pacifist, demokrat ili nešto drugo, već kompletni Nemac“, tadašnji neuspešni organizator državnog prevrata, osuđeni zatvorenik, ali i budući državni „Firer“ potencirao je zadatak postizanja „radosti pripadanja narodnosti zdravoj dušom i telom“, sve do najpoželjnijeg – „visokog osećaja nacionalnog ponosa“. Zajedljivo govoreći o građanskim vrlinama mira i reda i strahu ondašnjeg vremena „pred šovinizmom“, kao o „znaku impotencije“, Hitler je preferirao „kipteću snagu“ masovnog fanatizma. „Pobeda ideje će utoliko pre biti moguća, što je obuhvatnije propaganda obradila ljude u njihovoj celini i što je isključivija, kruća, i čvršća organizacija koja borbu praktično vodi“ .

5. Pred rubom sudbonosne dileme

Sve u svemu, suočeni sa ambivalentnim osećajem dosadašnje avanture misli – za koju ne znamo kuda će nas odvesti – kao i sa nedoumicama logički skoro neumitne komparacije, ondašnjih i sadašnjih ideološko-propagandnih narativa, mogli bi smo da izaberemo jedno relativno lagodno rešenje. To znači da se faktički „manemo ćorava posla“ na dva načina. Jedan bi bio holivudski manir odricanja „svake sličnosti sa stvarnim likovima i događajima“.

Drugi je i mogućnost i potreba da se oslonimo na naučni princip obavezne skepse prema svakom zaključivanju, pretežno oslonjenom na analogije i nanose teorijsko-istorijskih generalizacija. Ipak, i iz tog ugla gledano, držim da je nesporno da, tamo gde se sve uočljivije pojavljuju „dimni signali“ fašizma, „etika profesije“ (M. Veber) naloži da se „stvari“ služi tako što će se pažljivo proveriti može li se, i kojim slučajem, razgoreti katastrofalno opasan društveni požar. Da se ne desi, kako je to 1924. Antonio Gramši priznao: „Pregazili su nas – to treba reći – događaji iako to nismo želeli“.

Zato je danas takva intelektualna „inspekcija“ itekako nužna u svim ključnim sferama političko-komunikativnih praksi. U polemičkom „susretu“ sa fanatizmom „patriota“ i nadirućim virusima protofašističkih manipulacija i nasilja itekako je neophodno prodiranje znanja u polje političke javnosti. Naravno, ne i takvih spoznaja, koja bi se, u odsudnim trenucima – kao što se to desilo sa italijanskom opozicijom dvadesetih – svele na „čisto novinsku polemiku“ ili, pak, na model – nazvan „mnogo opozicija znači nikakva opozicija“ (A. Skurati).

Bolje i funkcionalnije političko znanje valja temeljiti i na poukama da u protivstavu fašizmu nisu delotvorni manevri bojkota parlamenta, na način opozicione „aventinske secesije“ i Đovani Amendoline (osnivač Italijanske demokratske partije) maksime: „treba živeti“. A to je, onda, nakon zločina nad Mateotijem, značilo: „ne vraćati se u parlament sve dok se ponovo ne uspostavi zakonitost“; „ne uvlačiti se u konkretniju borbu protiv fašizma i čekati kralja da odluči i imenuje drugu vladu“.

Niti mi, danas, imamo tolikog i takvog „čoveka proviđenja“ („čoveka koga je Bog odabrao i poslao Italiji zarad njenog spasa i novog preporoda“ – Kardinal Mersije, 1926); niti ustavnog monarha, u liku Vitoria Emanuele III; niti treba da prizivamo nekakvog novog kralja iz bivše vladarske loze. Samo treba dobro da razumemo pouku da se „s naivnošću ne ulazi u politiku“, odnosno, da se ne treba baviti politikom „ako se ne zna šta se hoće da se slomi“ (Skurati).

Uz sve rizike i razlike, sklon sam proceni da današnje lajt-fašističko „klijanje“ starog totalitarnog semena – pre svega u sferi „okivanja“ medija i gušenja medijskih sloboda, slobode izbora, pa i nečega što je Duče nazivao „isušivanjem preostalih partija i njihovim prelivanjem u fašističku“ – može, u jednom iznenadnom momentu, da politički i ukupni život društva dovede pred rub sudbonosne dileme. Ona bi glasila ovako: Ili će demokratija iscediti poslednji atom snage da očuva „kičmu“ političke odgovornosti i mirne, izborne smene vlasti, ili će se slomiti slično trenutku, kada je Musolini svom glavnom savetniku Čezare Rosiju kazao: „Ovo je poslednji put da se održavaju izbori. Sledeći put ću ja glasati za sve“ (april 1924). Osloncem na istorijske fakte, strepnju je moguće argumentovati sledećim tokom razmišljanja.

Prejakom dozom loše shvaćene (i postavljene) demokratije ubija se poredak slobode. Probija se danas svest o tome i samom činjenicom da više nije potrebno biti toliko obučen posmatrač i pažljiv analitičar pa, na relaciji: nekad i sad, uočiti bazično iste strategije „zarobljavanja uma“ i „okivanja narodnog organizma“ ekstremno-nacionalističkom idejom o „nemogućnosti sapripadanja sa onima sa kojima nam sapripadanje teško pada“. Varke emocija i opijati „okrepljenja“ stisnute i ranjene duše, neizbežan su instrument sazrevanja i stabilizacije takvog, „omamljujućeg totaliteta hiperhorde“ (P. Sloterdajk).

Šta još treba da nam se desi pa da postanemo svesni da se slikama, nasiljem, bukom i besom „trijumfalno“ nagrizaju elementarni, humani slojevi ljudskog uma!? Da se sistemskom distribucijom straha, tupoumnim uprošćavanjem dilema, blokiranjem dijaloga ravnopravnih i „postrojavanjem“ misli i reči, zapravo, konfekcijski produkuju poželjna masovna raspoloženja podaničkog, hijerarhijski ustrojenog, komandno-administrativnog poretka totalne vlasti. Poređenje se, po sebi, neodoljivo nameće.

Tvorac nacional-socijalističke borbene „biblije“ poručio je (1924.), prvo pripadnicima svog pokreta – „koji mu pripadaju srcem i čiji razum sada teži unutrašnjem prosvećenju“ – pa, onda, i celom narodu da „zadatak propagande, na primer, nije odmeravanje različitih prava, nego isključivo naglašavanje jednoga koje ona zapravo zastupa… Narod je u svojoj ogromnoj većini tako ženski nastrojen i postavljen, da njegovo mišljenje i postupanje manje određuje trezveno razmatranje, a više emotivno osećanje… Ovde nema mnogo diferenciranja, već pozitiv ili negativ, ljubav ili mržnja, pravo ili nepravo, istina ili laž… Pokret koji se u doba vladavine većine u svemu i svačemu sam načelno usmerava ka principu ideje vođe i time uslovljene odgovornosti, će jednog dana sa matematičkom sigurnošću prevladati dosadašnje stanje i izaći kao pobednik“.

Šta možemo i moramo da kažemo o današnjim odsjajima takve „žive i ludo hrabre forme“, date nacional-fašističkoj propagandi?

Da bi smo se primakli koliko-toliko jasnijoj predstavi o kakvom zagonetnom fenomenu, mutnim idejama i još zamračenijim perspektivama je reč, ima smisla podsetiti na još nekoliko relevantnih, humanistički „natopljenih“ naučnih spoznaja.

Na prelazu 18. u 19. vek, prilikom „pokušaja“ da odredi „granice delotvornosti države“, Vilhelma fon Humbolta primetno je intrigirao problem čovekove „prijemčivosti“ i „zrelosti za slobodu“ i, tom sklopu, uticaj od starih epoha nasleđene – „veće sklonosti vladanju nego slobodi“. Čitav vek kasnije, autor čuvene studije o bekstvu od slobode (1941), Erih From, znatno preciznije je utvrdio da je jedna te ista pojava „svugde plodno tle za nastanak fašizma“. Posredi je „beznačajnost i nemoć pojedinca“. Posebno je upozorio kako ne smemo da podlegnemo iluziji da demokratska sloboda izražavanja svojih misli i osećanja „skoro automatski jemči našu individualnost“.

Tragom ove ideje, objašnjavajući korene tajnovitog i brutalno uticajnog fenomena, kao što je nacional-fašizam, drugi autori ne pominju samo „represivno prilagođavanje kapitalizmu“ – u smislu neizbežnog procesa modernizacijsko-industrijskog iskorenjivanja populacija iz ekonomsko-socijalnog tla prethodne, agrarne civilizacije. Podvlače i činjenicu da je „fašizam nezamisliv bez demokratije“.

Na osnovu podrobnih komparativnih istraživanja društvenih korena diktature i demokratije, upravo to nam pokazuje Barnigton Mur. Istim tragom, istražujući fenomen tranzicionog, postkomunističkog nacionalizma, Džon Kin dekonstruiše fenomen „otrovnog voća demokratije“. Ispod propagandno uglancane kore „demokratske jabuke“, on razaznaje najrazličitije „oblike postzatvorske psihoze (Havel), morbidne pokušaje da se stvari pojednostave, da se prekine s pluralizmom i da se kao Jedinstvo i Red podmetne sve i svašta“.

Vraćajući se Fromu, dodaću da ne smemo smetnuti s uma još jednu, poslovično zanemarenu činjenicu. Na nju, ovaj autor skreće pažnju stavom da je „pravo na izražavanje mišljenja značajno (je) jedino ako smo u stanju da imamo vlastito mišljenje“. U tom smislu, From postavlja zaista vrlo neugodno pitanje: „Da li smo mi taj cilj postigli i da li mu se približujemo“?

6. Ljudska priroda i „otrovno voće“ demokratije

Sažeto rečeno, odgovori koje nam je čuveni sociolog, psiholog i antifašista ostavio u nasleđe – a danas su vrlo korisni za razumevanje prirode aktuelnog oživljavanja nacističkih utvara prošlosti – upućuju ne samo na mehanizme ekonomske krize i totalne političke dominacije i represije. Jednako važan faktor su i načini na koje naša kultura pothranjuje težnju ka saobražavanju dominantnim narativima. From zato zaključuje da ključeve takve prijemčivosti valja tražiti u okolnostima koje obmanjuju pojedinca da je slobodni posednik vlastite volje i, tako, zapravo, čine da „ostane nesvestan svoje nesigurnosti“. Danas nam nešto slično poručuje Sloterdajk, kad govori o „kulturama kao per se političkim veličinama“, kao i o „pretpostavkama da mogu postojati granice u izvozu demokratije“.

Iz tog ugla gledano, indikativan je jedan, nažalost, u našim tekućim gužvama, sustizanjima i prestizanjima vanredno dramatičnih događaja nedovoljno primećen i još manje domišljen problem masovnog „ponutrašnjenja“ zvaničnih, propagandnih trikova. Čak i kad se radi o sumanutim konstrukcijama. Reč je, naime, o dvopetinskoj (40,4%) saglasnosti pristalica sadašnje vlasti sa stavom da je pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu (1. novembar 2024) uzrokovan „diverzijom u režiji stranih vlasti“ (40,4%). Nimalo ne ohrabruje ni skor od 37,1% ispitanika, koji smatraju da je reč o „nesrećnom slučaju kakvi se dešavaju i za koji niko nije kriv“. U korpusu koji reprezentuje mišljenja približno dva miliona pristalica sadašnjih (SNS-SPS) vlasti, istraživanje Nove srpske političke misli „izmerilo“ je da samo je 9,0% ispitanika podržava stav da je nesreća „rezultat nemara i korupcije prilikom nedeavne rekonstrukcije stanice“ (NSPM, septembar 2025).

Prethodno naznačen podatak o tome koliki segment izbornog tela u Srbiji prihvata režimske stereotipe i spinove, nesumnjivo može biti prokomentarisan uticajem propagandnog glajhšaltunga na jedno vrlo osetljivo i ranjivo mesto ljudske prirode uopšte. From ga naziva „opasnošću kojom našoj kulturi preti njena ljudska osnova: spremnost da se prihvate svaka ideologija i svaki vođ ako on samo obećava uzbuđenje i nudi političku strukturu i simbole koji navodno osmišljavaju i sređuju život pojedinca. To očajanje ljudskog automata plodno je tle za političke ciljeve fašizma“.

Reflektujući isti fenomen (ljudske prirode), 1934. godine, u svom kratkom, a izvanredno značajnom filozofskom eseju, Emanuel Levinas ključni problem nalazi u tome što je nacizam „više nego zaraza ili ludilo, hitlerizam je buđenje elementarnih osećanja“. Takva filozofija „pustolovine u kojoj će duša sudelovati u svetu“ prevazilazi filozofiju hitlerovaca. „Ona dovodi u pitanje i same principe jedne civilizacije“. I zato se, kaže on, mora dospeti do izvora, „do podsticaja, do one prvobitne odluke“, iz koje – u meri u kojoj mase veruju u njih – posledično slede ostvarenja sablasnih priviđenja. U takvim olujama zamračenog i, emocijama potisnutog racija, sukob se ne odigrava samo između liberalizma i hitlerizma. Specifičnom interpretacijom osećanja poistovećenja našeg tela i nas samih, radikalno novim, nacističkim poimanjem čoveka, „ugroženo je samo hrišćanstvo“, upozorava filozof.

Čovekova srž prepoznaje se u njegovom biološkom usudu, „tajanstvenim glasovima krvi, zovu nasleđa i prošlosti“. „Suština čoveka više nije u slobodi već u nekoj vrsti okovanosti“. Odlike tog „skretanja ka brutalizovanju egzistencije“ Levinas raspoznaje u „svođenju celog jednog naroda na okovano bivstvovanje… anticivilizacijski postavljeno u surovost činjenice postojanja, u surovost svršenog čina“ i „varvarskog uznošenju osećanja identiteta“.

Opominje da je dovedena je u pitanje sama čovekova čovečnost. „Čovek više nije pred svetom ideja u kome može birati sopstvenu istinu suverenom odlukom svoga slobodnog razuma – on je sada vezan za neke od njih, kao što je rođenjem povezan sa svima onima koji su njegove krvi“. Logika tako „vođene“ ljudske prirode „temeljno preinačuje samu ideju univerzalnosti. Ona mora ustupiti mesto ideji ekspanzije“. Ratu i osvajanju. Zato, dovršavajući refleksiju o hitlerizmu – člankom O izbavljenju (1935) – Levinas zaključuje: „Svaka civilizacija koja prihvata bivstvovanje, tragično beznađe koje ono u sebi nosi i zločine koje opravdava, zaslužuje ime varvarske“.

Naposletku, s jeseni, 1990-e, u post-scriptum-u američkog prevoda članka u Esprit-u (1934), Levinas naglašava stanovište „da izvor krvavog varvarstva nacional-socijalizma nije u nekoj slučajnoj anomaliji čovekovog rasuđivanja niti u nekakvom ideološkom nesporazumu… taj izvor potiče iz bitne mogućnosti Elementalnog zla (elemen-tarno i mentalno- prim. J. K.) kome zdrava logika može voditi a protiv koje se zapadna filozofija nije bila dovoljno obezbedila“.

Dakle, na početku poslednje decenije prošlog veka, u momentu globalne, a i naše opijenosti „krajem istorije“ i navodnim trijumfom poretka jednako slobodnih, apstraktnih individua, kao i „jednakog dostojanstva svih duša“ – bez obzira na različite, klasom, staležom i kulturološkom grupom uslovljene egzistencije – Levinasova testamentalna zapitanost izgledala je ovako: „Treba se zapitati da li je liberalizam dovoljan za autentično dostojanstvo ljudskog subjekta. Da li taj subjekt dostiže ljudskost pre nego što preuzme odgovornost za drugog čoveka izborom koji ga diže do tog stupnja? Izborom što potiče od nekog boga – ili od Boga – koji ga gleda u licu drugog čoveka, njegovog bližnjeg, prvobitnog prebivališta Otkrovenja“.

Bilo kako bilo, evidentno je da danas, vek nakon naznačenih Levinasovih refleksija, sablast fašizma ponovo mrači nebo nad dobrim parčetom do juče liberalno-demokratskog sveta – uljuljkanog pod „kišobranom“ sekularističkih ideja, dolarskih mera i standarda, principa pune slobode ispovedanja religije, kao i raspoznatljivih pravila tvrde i meke moći, nazivane Pax Americana. Tako, recimo, nedavni Trampov govor o stanju nacije u američkom kongresu (februar 2026) ozbiljni znalci odslikavaju utiskom da je „bio pun fašističke atmosfere“.

Aktuelnu „tranziciju ka fašizmu“ najmoćnije nacije na kugli zemaljskoj Timoti Šnajder temelji na istorijskoj spoznaji da „fašizam slavi vođu koji nadilazi zakon i teži da ujedini narod sa njegovom sudbinom. Odbacuje istinu u korist veličanstvenih narativa o borbi protiv izabranog neprijatelja“. Upozorava ovaj kanadski naučnik i na tvrdu vezu fašizma, militarizacije i rata. „Prikazujući svet kao beskrajnu borbu, fašizam koristi rat da poslušnost hijerarhiji učini jedinim mogućim izborom“. Ne sumnjam da, kad ovo kaže, Šnajder ima na umu i onu Dučeovu: „Sloboda danas nije više čedna… Neustrašivu, zabrinutu i oštru omladinu koja se pojavljuje u zoru nove istorije mnogo više privlače neke druge reči, a to su: red, starešinstvo, disciplina“ (Musolini, „Sila i konsenzus“, Đerarkija, mart 1923).

Naravno, tome valja dodati posve egzaktnu činjenicu da se, kao nekad Benito Musolini i Adolf Hitler, i današnji „mačenosci“ (neo)fašističkog kova, prvo kriju iza klasičnih fraza o „posvećenosti miru i blagostanju“, da bi iznenada demonstrirali „sposobnost“ hitre promene pređašnjeg stava. Krilaticom: „Rat za mir“ – shodno onoj latinskoj: Si vis pacem para bellum („Ako hoćeš mir, spremaj se za rat“) – potvrđuju svoju veštinu zavođenja masa i plahovito opravdavaju agresiju.

7. Razumevanje ne znači odustajanje od borbe

Zanimljiva je, u tom smislu, i jedna italijanska istoriografska minijatura. Uz procenu da bi „mogao da postane vođa, strašan batinaš“, u izveštaju generalnog inspektora za javni red, s proleća 1919. godine, zabeleženo je i Musolinijevo umeće da „od iskrenog i vatrenog pobornika potpune neutralnosti (Italije) za samo nekoliko dana postane iskreni i vatreni pobornik uključivanja u rat“ (Prema: A. Skurati, M – Sin veka).

Elem, ako je sve to bilo, jednom, u Italiji i Nemačkoj, a sada vidimo da eksplozivno nadire u Americi, treba li uopšte da budemo iznenađeni što tema „fašizma“ – i načina kako suzbiti narastanje ovog zla u smeru strukturalno-sistemske konsolidacije – postaje sve urgentnija za političku i čitavu životnu scenu današnje Srbije.

U svemu tome, ne iznenađuje što režimski političari i propagandisti imaju jak interes da kategorički odbace takvo postavljanje problema. Efektivna maksima im je: „Ko tebe kritikom fašističkih tendencija u nutrini zvanične politike i propagande, ti njega brutalno etiketom ’fašiste’, ’ustaše’, ’petokolonaša’“. Na taj način, ovovremeni fenomeni ekstremističke politike i nasilja zamagljuju se stereotipnim pripisivanjem fašističkih svojstava misli, reči i dela samo istorijski poznatim agresorima. Ne propušta se propagandni narativ o istorijskom teretu njihove „kolektivne krivice“ i nekakvim, nepromenljivim kolektivnim „identitetskim odličjima“ „osvedočenih“ neprijatelja Srbije.

Naravno – i to je u osnovi dobro – u momentima kada partijsko-državni lideri Srbije i suseda relaksiraju međudržavne odnose i transakciono sinhronizuju vlastite interese, očito izostaje instrumentalizacija istorijskih resantimana i manir podele na večne prijatelje i neprijatelje. U tim slučajevima, „besni psi“ medijsko-kulturnih ratova drže se „na lancu“.

Ipak. Propaganda je propaganda, a egzaktne činjenice su i dalje vrlo „tvrdoglave“.

Pre pola veka, naš ugledni mislilac i humanista, Radomir Konstantinović, superiorno je pokazao da je „srpski nacizam (je) moguć kao i svaki drugi nacizam“ („Filozofija palanke“, 1969). A, za početnu, načelnu kotu razumevanja prirode aktuelnih srpskih (proto)fašističkih tendencija (imanencija; inklinacija; implikacija; determinacija; grupnih ponašanja, kao i mogućih scenarija za totalno kontrolisanu budućnost), dovoljno je uzeti Varufakisovu (Janis) generalizaciju da „sve dok bogatstvo nekolicine zavisi od siromaštva mnogih, postojaće potreba za fašizmom“.

Na tom putu, ne manje opominjuća jeste predstava o „korespondenciji“ naše propagandno-ideološke stvarnosti sa autorovom „idealno-tipski“ skrojenom ponudom „lajt fašističkog“ priručnika za buduće naraštaje fašista: „Mi ćemo se starati o vama, i učiniti vas ponovo ponosnim. Vi nam zauzvrat morate prepustiti apsolutnu vlast kako bismo mogli da pročistimo dušu nacije, obnovimo idiličnu prošlost i povratimo vam osećanje moći i superiornosti“. Dakako, „okomite se na univerzitete, preuzmite kulturne centre i koristite sudove za progon onih koji su vam se suprotstavljali“. Budite i emotivni, sladostrasni i nepatvoreno iskreni – „bahatitete se na prostački način demonstrirajući nekontrolisanu moć. Iznad svega, nastavite da eskalirate situaciju“, razložno ironizira grčki teoretičar, levičarske provenijencije (Varufakis, 2026).

Biološkim terminima kazano, fašizam je „loza“ izrasla iz istog, Homo sapiens korena. Politikološki gledano, uvek se radi o političkom mehanizmu uspostavljanja i očuvanja hijerarhizovane relacije između onih koji vladaju i onih koji im se pokoravaju. Jednom svojom stranom takva interakcija funkcioniše shodno drevnoj izreci: Moćni čine što mogu, slabi trpe što moraju. Drugom dimenzijom, iako je reč o diktaturi, reprodukcija sveprisutne moći prožeta je duhom referendumske saglasnosti i masovne prijemčivosti ideji i državnim strukturama jedinstvenog „narodnog organizma“

Istorijsko-sociološki posmatrano, kolevka fašističko-nacističke totalne vlasti jeste krizom i ratovima histerizovana narodnosna grupa, na prelazu iz agrarnog u industrijsko doba. U pitanju je epoha svojevrsnog „ubrzanja istorije“, iskorenjivanja iz ambijenta dugovečne plemenske zajednice, sa svim odlikama slabo pripremljenih pripadnika za terete novog doba društvene integracije i suočavanja sa posledicama vlastitih, individualnih i kolektivnih odluka.

Političko-antropološka spoznaja upućuje, dakle, na dramatične psihološke izazove etape velikih transformacija – kada države još nisu zrele demokratske nacije, a „nacije“ još nisu države. I, kad se tim dramama (sa)pripadanja dodaju teškoće kulturološke promene, na prelazu iz autokratskih u rano-demokratske forme upravljanja masovnim društvima, onda je predmet analize toliko složen i „zamađijan“ da intelektualno „raščaravanje“, da bi se došlo do bilo kakvog, istini približnijeg saznanja, ima skoro nesavladive prepreke.

Naravno, suočavajući se sa totalitarnim izvorima banalnog nasilja, „nesumnjivog razaranja kategorija našeg političkog mišljenja i standarda našeg moralnog suđenja“, filozofi će nas odvraćati od „sumnjivih istorijskih paralela“ totalitarnog režima sa zlom ranijih epoha – u liku „agresije, tiranije, zavera“ i slično. Umesto toga, insistiraće na neophodnosti „razumevanja zastrašujuće originalnosti“ ne samo tih režima, već i osobenosti „elemenata totalitarnog mišljenja koji danas postoje u svim slobodnim društvima“ (Arent, „Razumevanje i politika“).

U tom smislu, iako kaže da „razumevanje totalitarizma nije praštanje, već pomirenje sa svetom u kom je tako nešto moguće“, Hana Arent ne zanemaruje značaj angažmana u borbi protiv tog zla. Naprotiv, ona podvlači da „ne možemo odložiti borbu protiv totalitarizma dok ga ne budemo ’razumeli’“. Jer, kao što tek nakon ljudske smrti znamo „ko i šta neko suštinski jeste“, tako i prirodu totalitarizma možemo potpuno razumeti tek kad on bude potpuno poražen, objašnjava filozofkinja.

Poljski pisac i aktivista, Gžegož Kvjatkovski, podseća nas, danas, na još jedan, sličan način „mirenja“ sa svetom u kome je moguć fenomen hitlerizma. Naime, 1939. godine, esejom Brat Hitler, Tomas Man je upozoravao da, „ispod demokratskih institucija počiva jedan primitivniji sloj, onaj koji nagrađuje one koji su u stanju da privuku pažnju birača i usmeravaju njihove emocije“. Sve to, zapravo, čisti teren za „pretvaranje ličnih ozlojeđenosti u pitanja od važnosti za čast nacije“, objašnjavao je veliki književnik i antifašista.

Tu činjenicu je, na svoj način, i jedno vreme vrhunski pravnik nacional-socijalizma, Karl Šmit, pokušao da objasni navodnom „valjanošću plebiscitarne legitimnosti“. U zaključku studije „Legalnost i legitimnost“ (1932), on piše o „tendenciji ka autoritarnoj državi“ i primećuje da se „s tim tendencijama ne može jednostavno svršiti kao sa reakcionarnom ili restaurativnom težnjom. Daleko važniji značaj ima saznanje da uzrok današnje ’totalne države’, tačnije, totalne politizacije celokupnog ljudskog postojanja, treba tražiti u demokratiji…“.

Ovu temu Levinas razmatra iz posve drugačije perspektive. On govori o Elementalnom zlu, odnosno o nacističkom spajanju elementarnih nagona sa mentalnim komponentama čovekovim. Najveći problem je što nekakva, specifična psihološka struktura i navodno zdrava logika zaista može voditi tome. Ipak, zaustavljajući se na ovoj koti filozofsko-psihološke priče o bivstvovanju i „strahu koji mi uliva lice drugog“, držim da sintezu onoga što sam u prethodnim segmentima analize izložio o karakteru lajt fašizma, valja obaviti uz pomoć još nekolikih, vrlo značajnih socioloških spoznaja bića politike, te osobenih vidova i svojstava njenog nacional-fašističkog profilisanja i ispoljavanja.

8. U postelji sa đavolom

Iz tog rakursa, prirodu originalnog fašizma prepoznaćemo u činjenici da se radi o načinu implementacije cilja u državno pravo moderne političke zajednice. Njegovu differentiu specificu (u odnosu na druge političko-pravne fenomene) tvore projekat i praksa poistovećivanja etničkog (jezičkog, kulturološkog, rasnog) bića zajednice sa strukturama i svrhama državnog monopola. Sledstveno tome, opravdava se – kako u propagandnom, tako i u filozofskom smislu – eventualna neophodnost i „državotvorna“ funkcionalnost razobručenog (ekstremnog) nasilja uperenog prema neprijateljima ideje „izuzetnosti“ i „jednosti“ Vođe-Nacije-Države. U tom smislu, objašnjavajući misiju nacističkog pokreta, Hitler je odbranu „gole egzistencije“ svog naroda uzeo za „trenutni“ cilj (1924) i dodao da „jedini neprijatelj koga moramo da pogodimo, jeste i ostaje sila, koja nam tu egzistenciju otima“.

Moralnu neutralnost, bolje reći, imoralizam takvog principa, sociolog i filozof, vrsni znalac duhovne povesti nemačkog nacionalizma, Helmut Plesner, objasnio je ovako: „U slučaju da neki političar, vlada ili ceo narod počini neki greh sa nečistom savešću, obaveza onih koji su bili najodgovorniji zagovornici tog postupka ostaje da sopstvenu poziciju ojačaju, a da tuđu oslabe valjanim protivrazlozima“ („Granice zajednice“, 1924). Objašnjavajući u predgovoru citiranoj studiji vlastiti kritički pristup fenomenima društvenog radikalizma, Plesner kaže: „Ako postoji dijalektika srca, ona je svakako opasnija od dijalektike uma. Srce prati svako, pa i najjednostavniji čovek, a samo retki znaju da upotrebljavaju um“.

Svestan te činjenice, iste godine, Hitler u zatvoru beleži redove, posvećene zadacima propagande, i nalaže da paradigma velikog srca i pragmatično potcenjenog uma „treba neprestano da služi sopstvenoj istini“. Što po njemu znači i da je ispravno da se krivica zbog rata „bez ostatka stavi na teret protivniku, čak ako ovo zaista ne bi odgovaralo istinskom toku događaja“. Isto tako – i iste godine – na tragu Platonovog „veličanstveno ciničnog učenja o plemenitoj laži“ (Sloterdajk), Amerigu Duminiju, fašističkom skvadristi i jednom od ubica senatora Mateotija, De Bono, šef policije u Musolinijevoj vladi, kategorički naređuje (juna 1924. godine): „Moraš sve da porekneš, baš sve. Radi se o spasavanju fašizma“.

Elem, načelno gledano – a oslonjeno na istorijska iskustva – svakom tipu državnosti imanentan je poriv maksimiranja nekontrolabilnosti i nevidljivosti njenog represivnog-kriminalno-banditskog lica. Naročito je naglašen imperativ poricanja svakog, pa i najmanjeg nepočinstva, činjenog u ime države. Tragom teze da „ima nešto trulo u srcu prava“, Valter Benjamin je mistični, državotvorno-utemeljujući moment nasilja prepoznavao i u samoj prirodi liberalne demokratije. „Parlamenti žive unutar zaborava nasilja iz koga su potekli“, kaže on i još opštiji zaključak izvodi ovako: „Kao sredstvo, svako nasilje ustanovljuje ili čuva pravo“.

Ovakvu logiku, Karl Šmit je ugradio u opravdanje Hitlerovog korišćenja vanrednih ovlašćenja – nakon nacistički smišljene paljevine Rajstaga (1933). Kritikujući takvo, „senzacionalno“ stanovište o zakonu, kao ekskluzivnoj kreaciji Firera, antifašista Franc Nojman upućuje na članak „krunskog pravnika nacional-socijalizma“ „Vođa štiti zakon“ (1934). Posebno izdvaja Šmitovu tezu da je: „čin Vođe (je), u stvari, istinski akt pravde; on ne potpada pod sudsku mašineriju, on je najviša pravda“.

Ne treba se, zato, čuditi što ove i masu drugih istorijskih fakata o saobražavanju intelektualaca Duhu vremena, kao i „samorazumljive“ masovne pristrasnosti „svom rodu, narodu i vođi“, istoričar Hans-Ulrih Veler shvata kao razlog da zaključi kako „narodi veoma retko, ako uopšte, uče iz svojih grešaka, a pogotovo iz zločina počinjenih u prošlosti“.

Vraćajući se ideji „istorodnosti“ svih političko-državnih fenomena, moramo kazati da je svakom obliku politike primeren neki vid nasilja, inspirisanog porivima koji se, najčešće, „krste“ Ničeovim terminom „volja za moć“. Štaviše, veliki sociološki um – kao što je Veberov – nije se libio da podvuče kako je „glavno sredstvo u politici (je) nasilje“. Tome se može dodati da „instikt za moć“ – naročito dominantan u podzemnim režimskim slojevima – zaista podseća na onu, ranije citiranu Vajlovu (Erik) misao o nasilju koje, „hoće da bude nasilje“ i, pritom, vraća „ne na ćutanje divlje životinje, nego ljudskog divljaštva“. Povrh toga, uvek je „u igri“ i nešto što Paskal (Blez) objašnjava činjenicom da je „pravda bez sile nemoćna; sila bez pravde je tiranska“.

Dakako, ključna enigma o tome: šta je šta na političko-državnoj sceni; kakav je ideološko-kulturni repertoar, kako su podeljene uloge i kakvi sve glumci ih igraju, nastaje sa momentom pokušaja da se – iza javno deklarisanog cilja – identifikuje pažljivo prikrivana, stvarna namera. I ovde je, u principijelnom smislu, Veber dovoljno instruktivan kad kaže da politička ambicija, odnosno sam ulazak u svet politike – Orvel bi to nazvao stupanjem u arenu političke „dvomisli“ – već po sebi garantuje mogućnost ovaploćenja zlomisli.

Sociološki sažeto i, pride, začinjeno teološkim metaforama, naglašeno nam je da „onaj ko želi da se bavi politikom… on sklapa prijateljstvo sa đavoljim silama koje vrebaju u svakom nasilnom postupku“ (Veber, „Politika kao poziv“). Objašnjeno je, takođe, da su – sa ciljem odvajanja od primarnog, životinjskog, a time, po vlastitu egzistenciju, vrlo nesigurnog izvora – ljudski savezi procesom civilizacije pridodali tom i takvom nasilju jedan izuzetno značajan uslov.

Reč je o činjenici pristanka na konkretan model vladavine (obrasca distribucije straha; zakonitog podvlašćivanja državljana – kao podanika; građanskog ograničavanja vlastodržačkog nagona za totalnom moći i slično). Takva potreba i pristanak na izvesnost zakonite slobode (V. f. Humbolt) – u uslovima državne organizacije, posledično povezane i sa „patriotskom slobodom za smrt“ – nužno sobom nosi vrlo začaranu dinamiku svesti, moralne ekonomije i ukupne infrastukture kulturno-duhovnog segmenta svake političke zajednice.

Ako se od Makijavelija (16. vek) već pouzdanije znalo za razloge istorijski očiglednih prednosti naoružanih proroka nad konkurentima – iza kojih nije stajala moć takvih alata smrti – prošlo stoleće, kao i ovo dvadeset-prvo (sa iskustvima nacional-fašističke politike), još uverljivije potvrđuju da se nikad ne zna šta sve mogu da izrode i kuda ljude mogu da zapute masovno prihvaćena „šurovanja“ vlastitih (manje-više obožavanih) svetovnih i verskih poglavara sa mističnim, arkanskim zlom.

Da otklanjanje ove nedoumice o fantazmagoričnoj prirodi najkocentrisanije moderne moći „varvarskog uznošenja i osećanja identiteta“ (Levinas) nije nimalo jednostavno, pored već navedenog stava iz eseja „Brat Hilter“, svedoči i Tomas Manova potreba da nam, u momentu katastrofičnog poraza i kraha „Hitlerovog carstva“, poruči kako „ne postoje dve Nemačke, jedna zla i jedna dobra, nego samo jedna kojoj je ono njezino najbolje đavoljom lukavošću prometnuto u zlo“.

Inače, vrsni poznavaoci takvog „prometanja dobrog u zlo“, iliti, arkanske „vlasti koja skriva skrivajući“, skoro po pravilu, pominju onaj, već naveden Platonov stav o „državnoj tajni i dozvoljenoj laži“. Dozvoljenoj, jer je korisna!? Norberto Bobio, u tom smislu, kaže da „u autokratskoj državi državna tajna nije izuzetak već pravilo… najviši stepen vlasti, tj. moći donošenja obavezujućih odluka za sve podanike, podudara se sa najvišom koncentracijom moći u privatnoj sferi vladaoca“.

9. „Musolinizacija države“

Elem, računajući da je priroda takve laži i tolikog zla (ciljevi, logika, postupci i efekti) dovoljno „ocrtana“, pri kraju ovog ogleda ima smisla još nešto da kažem o sličnostima i razlikama između prošlovekovne legure laži i svekolikog nasilja, s jedne strane, i današnjeg njegovog surogata u liku razblažene (lajt) verzije originala, s druge strane.

Fašističkom originalu svojstvena je izrazita samouverenost u snagu i političku isplativost fanatične objave radikalno nove civilizacije, novog tipa čoveka i prirode totalne vlasti. I danas se ne zaboravljaju Dučeove objave „divlje totalitarne volje“ (Ernst Nolte). U partijskom listu je poručeno kako „naše nasilje mora biti masovno, uvek nadahnuto idejnim kriterijumima i načelima… Nasilje za nas nema karakter lične osvete, već nacionalne odbrane“ (Musolini, Popolo d’Italija, februar 1921).

U momentu rađanja Fašističke nacionalne partije (FNP), Musolini je objasnio suštinu strategije „nacionalnog integralizma“ i „imperijalnog“ vitalizma. Po njemu, „fašizam će se pobrinuti da unutar granica ne budu više Venecijanci, Romanjolci, Toskanci, Sicilijanci i Sardinjani, već Italijani, samo Italijani… Imperija je instinktivna potreba svakog pojedinca koji nastoji da se probije u životu i kad narodima to prestane da bude opsesija, oni više nisu živo meso“ (Musolini, govor na III Nacionalnom kongresu borbenih saveza, 8. novembar 1921).

U docnijoj, ideološki razgovetnijoj fazi „musolinizacije države“ i, kako Nolte kaže, „najsrećnijoj epohi Musolinijeve političke egzistencije“, partijsko-državnu simbiozu sadašnjosti i viziju budućnosti Duče je predočavao čuvenom formulom „nacional-fašističke totalitarne razvojne diktature“: „Sve unutar države, ništa izvan države, ništa protiv države“!

Hitler uopšte nije zaostajao sa sličnim objavama ciljeva svog pokreta. Svrhu države on je nalazio „… u održanju i unapređenju zajednice fizički i duševno istovrsnih bića“. Zato je, sa ekstremisti svojstvenim gađenjem, podvlačio da „države koje ne služe ovoj svrsi, su pogrešne pojave, čak nakaze“ (Mein Kampf). Ni nacistički pravnici nisu imali nikakvih profesionalnih dilema kad su legitimisali princip: „Vođa štiti i stvara pravo“. Karl Šmit je, recimo – definišući suverena kao „onog ko odlučuje o vanrednom stanju“ – objašnjavao da se u „vanrednom slučaju“ najjasnije otkriva suština državnog autoriteta pa, tako, „autoritet dokazuje da mu, da bi stvorio pravo, nije potrebno da ima pravo“ („Politička teologija, 1934).

Vraćajući se izvornom, italijanskom „mestu zločina“ nad slobodom duha i tela, ne možemo a da ne primetimo naglašenu eklektiku idejnih sadržaja i orijentacija. U početku je dominantna ideja „direktne akcije“ – prvo čin, pa onda ideologija – prožete odsustvom programske jasnoće, „sedenjem na više stolica“ i prilagođavanjem dinamične evolucije identiteta pokreta kontekstu. To je značilo saobražavanje politike konkretnom stanju vlasti (status regni) i odnosom snaga na uzavreloj, unutrašnjoj političko-državnoj sceni, uključujući i spoljno-političke determinacije.

Skurati, tako, navodi da je na skupu u Trstu (7. februara 1921.), na kritike da nije ostao u Rijeci i podržao Vate-a (Gabriele D’ Anuncio), Musolini odgovorio: „nasilje je kratkog, a političko umeće dugog daha, lepeza mogućnosti je široka, složena, šarolika, vremena su neizvesna“. Septembra iste godine, piše: „treba osnovati partiju koja je tako čvrsto ustrojena i disciplinovana da, kada je potrebno, može da se pretvori u vojsku sposobnu da deluje na terenu nasilja“ (Musolini, „U susret budućnosti“, Popolo d’Italija, 23 avgust 1921).

A, o tome koliko je sam fašizam – sa njegovim liderima, naravno – bio spreman i sposoban za vratolomne političke transformacije, Skurati piše i na primeru dvojice najbližih saradnika, Benita Musolinija i Pjetra Nenija. U aprilu 1919, Neni je osnovao prvi bolonjski fašistički borbeni savez i pljeskao pustošenju socijalističkog lista Avanti, da bi, „dve godine kasnije, u martu 1921, pohitao da brani isti taj list za vreme drugog fašističkog napada. Tog dana je od republikanca koji gaji simpatije prema fašistima postao socijalista“.

Skurati, u tom kontekstu, zaključuje: „Fašizam, nastao kao antipartijski, antiklerikalni, socijalistički, revolucionarni i republikanski pokret, preobrazio se u međuvremenu u konzervativnu monarhističku partiju koja ima sopstvenu vojsku, saveznika vladajuće klase protiv koje su se dvojica nekadašnjih saboraca zajedno borila u mladosti“.

O sličnoj Hitlerovoj taktici političkog meandriranja – u smeru koncentracije kapitala, vojske, policije i nacističkle stranke – svedoči i Rihard Brejting, glavni urednik novina „Leipziger Neueste Zeiung“. Brejtinga su 20-30ih godina u Nemačkoj zvali diktatorom građanske štampe, koji „čeličnom rukom vlada svojim urednicima“. Na osnovu stenografskih beleški razgovora sa Hitlerom, 1931. godine, ovaj novinar je zaključio: „Očito je da je program partije nacionalsocijalista nejasan, višeznačan i u stvari primenjiv u svakoj situaciji“.

Da takve nejasnoće nacionalizma imaju prednost nad fundamentalizmom, pokazuje u nalazima svojih istraživanja nacije i nacionalizma, od 1780 (program, mit, stvarnost) i Erik Hobsbaum. Ugledni istoričar, u tom smislu, kaže: „Sama njegova neodređenost i nedostatak programskog sadržaja daje mu potencijalno univerzalnhu podršku unutar sopstvene zajednice“.

Proteklih pet decenija pokazalo je da su taj, musolinijevsko-hitlerovski nauk „antipolitičkog izbegavanja doslednosti, balasta načela“ (Skurati) dobro savladali i usavršili naši nacionalisti, bilo da su iz krugova salonskih fašista, ili, pak, da su ekstremnu ideologiju uneli u biće novostvorenih političkih pokreta i partija, krajem 80ih i početkom 90ih.

10. Fašistički antiintelektualizam

Ako se želi biti odgovoran, veoma je delikatno danas, kategorički, nekog pojedinca ili organizaciju okvalifikovati nazivom „fašiste“ i ocenom „fašističkog“. I oni koji to i sami znaju da jesu, zbog istorijske ljage i, u civilizovanom svetu, kompromitovanog karaktera takve misli i dela, izbegavaju transparentnu identifikaciju sa nacional-fašizmom. To se, jedino, ne odnosi na opskurne neofašističke organizacije i koterije koje su i, inače, pod opservacijom i kontrolom bezbednosnih državnih službi. One ih povremeno koriste za obavljanje prljavih poslova, a ne retko neofašisti bivaju unajmljivani i za realizaciju interesa nekih stranih službi.

Uzgred budi rečeno, a nije uopšte nebitno, antifašistički angažman – koji uključuje navođenje konkretnih imena i dela (neo)fašističke naravi – ne prolazi bez posledica. Uobičajeno je verbalno, ali, nažalost, sve više je u našem društvu i fizičkog nasilja prema novinarima, aktivistima za ljudska prava i drugim građanima i organizacijama koji ne odustaju od aktivnog kritičkog stava prema svim vidovima ekstremno-nacionalističkih ideja i ponašanja. Ne treba, dakle, mnogo istraživati i „dumati“ da bi se uočilo da je lajtmotiv naših, današnjih lajt fašista isti kao i kod prošlovekovnog originala: „Ko nije sa nama, taj je protiv nas“ !

Dekonstruišući motive i mehanizme italijanske „reakcije“, Antonio Skurati podrobno je opisao „zagorčavanje života protivniku“. Tu je i detalj iz Kremone (septembra 1922) o „žustroj Italiji koja se priprema da počisti sve nesposobnjakoviće, sav šljam italijanskog društva“; pa, onaj iz Bolonje, 3. aprila 1921., u kome Musolini kaže: „Klevetali su nas, nisu hteli da nas shvate i, ma koliko se može žaliti zbog nasilja, da bismo utuvili svoje ideje u mozgove neosetljive na njih, morali smo to da radimo pomoću batina“. Ovakva praksa je nešto kasnije definisana kao model „ogromne likvidacije: ljudi, metoda, učenja“ (Musolini, „Druga faza“, Đerarkija, 31. januar 1923).

Dobra vest je da danas još nemamo tako brutalno predočene novinske „argumente“, kao što je onaj iz februara 1921. kada je u Popolo d’Italija pisalo da „naše nasilje mora biti masovno“. Rezonanca ovih poruka, fokusiranih na to da „onaj ko ne pripada fašizmu ili je neprijatelj ili je mrtav“, bila je jezivo efektivna.

Takođe, i srećom, za sada se kod nas još ne dešava ni onaj Šmitov (Karl) momenat, kada partijsko-političke suprotnosti (i njima sledstvena upotreba pojmova „prijatelj“, „neprijatelj“ i „borba“ – sa mogućnošću da svoj smisao nađu i u „odnosu prema realnoj mogućnosti fizičkog ubijanja“) ne kipte do krajnjeg stepena realizacije neprijateljstva – do „građanskog rata… u okviru jednog organizovanog jedinstva“ (Šmit, „Pojam političkoga“ – tekst iz 1932).

U žestokom „borbenom“ ambijentu, vrhovi našeg režima – sa njihovom „teškom medijskom artiljerijom“ – i dalje su svesni većih troškova nego dobitaka od javne upotrebe tako ekstremne formule „patriotizma“, kao što je ona iz avgusta 1920: „Linčujte bez milosti ove rođene zločince“!? (Autor ovog vida „otadžbinskog“ aktivizma je istaknuti skvadrista, Amerigo Dumini, docniji ubica socijaliste Mateotija).

Uz sve poternice, podmetanja i niz drugih vrlo neprijatnih medijskih „izlučevina“, za sada, takođe srećom, u kampanjama „poniženja“ i političke eliminacije protivnika još nema onog italijanskog ricinusovog ulja. U vreme 20ih, u grla uhvaćenih socijalista, skvadristi su na silu sipali najmanje litar ricinusovog ulja. Potom su vezane i ponižene žrtve stavljane na haubu automobila i, uz krike pijanih i razularenih fašista, izložene pogledima i kontroverznim osećajima seoske i gradske publike. „Jeftin lek, nema prolivanja krvi, nema opasnosti od hapšenja“ (Skurati).

Iz tog ugla gledano, ispada da je dobro što se, ovih dana, u kampanji za lokalne izbore, u desetak opština i gradova Srbije (mart 2026), mogu uočiti samo jake verbalne akrobacije u osudama protivnika. Tako, recimo, uobičajena paleta borbe sa „neprijateljskim“ stanovištima i „blokaderskim“ aktivnostima dopunjena je novim „pojmovima“, kao što su domaći „talibani“ i „pol-potovci“. Računa se, valjda, da se to može podvesti pod „uobičajeno predizborno usijanje“, bez vidljivijih fizičkih posledica po „objekte“ osporavanja.

Jedan stari standard – iz vremena „fašističkog ’davanja’ države italijanskoj naciji“ – ipak se, nažalost, odomaćio u našim parlamentarnim debatama i javnosti uopšte. Reč je o negaciji nacionalno-identitetske pripadnosti neistomišljenika u stilu: „Ti nisi Italijan! Idi u Rusiju, otpadniče“ (fašistički poslanik Frančesko Đunta, Predstavnički dom, 30. maj 1924). Razlika je samo u tome što naši „patrioti“ danas ne šalju svoje kritičare u „Majčicu Rusiju“, već najčešće spominju „kartu u jednom – hrvatskom pravcu“. U tom „fahu“ možemo razumeti nedavnu izjavu potpredsednika Skupštine Vojvodine, Nemanje Zavišića, da „možda sve ustaše nisu Hrvati, ali da su svi Hrvati ustaše“.

Očite su sličnosti originala i njegovog, današnjeg surogata u tački evidentiranoj u svim savremenim analizama i sintezama lajt fašizma. Reč je o antiintelektualizmu. Kada režim proceni da, u odnosu prema „pobunjenom univerzitetu“, reakcija treba da stigne na konkretnu adresu uticajnih profesora i angažovanih intelektualaca, onda se i kod nas dešava mnogo toga sličnog sa Musolinijevim odgovorom na Kročeove (Benedeto) osude Manifesta italijanskih fašističkih intelektualaca. Duče je, tada, na IV kongresu FNP, 21. juna 1925, vlastitu formulu verbalnog ricinusa izložio ovako: „Univerzitetsku kulturu treba brzo svariti i isto tako brzo izbaciti… Recimo to otvoreno: više volim skvadristu koji deluje nego fakultetskog profesora“.

I u susretu sa još nekolikim, paradigmatskim primerima političko-intelektualne i delatne vertikale musolinizacije države (E. Nolte), valja nam ozbiljno razmisliti: ima li nas, danas, u tome? A, ako nas u ponečemu ima, sa kakvim, onda, samo nama svojstvenim „aromama“.

11. Bratstvo i sestrinstvo „sablje i mantije“

Podsećam, da bi postao i ostao neprikosnovena liderska pojava, „Sin veka“ i „Čovek proviđenja“ (Skurati), a prethodno, iza scene, obezbedivši podršku svojoj Vladi delova parlamentarne opozicije, pa i samog kralja, u jednom momentu žestokog klinča sa parlamentarcima – što su ga okrivljavali za mnoga nepočinstva, pa i za tajni nalog da se ubije Mateoti – Duče je progovorio ovako:

„E pa dobro gospodo, ja ovde izjavljujem, pred ovom skupštinom i pred celim italijanskim narodom, da preuzimam, sam, političku, moralnu i istorijsku odgovornost za sve što se desilo… Ako fašizam nije bio ništa osim ricinusovog ulja i pendreka, ako nije bio divna strast najbolje italijanske omladine, ja sam kriv! Ako je fašizam bio zločinačko udruženje, ja sam vođa tog udruženja zločinaca“ (Rim, 3. januar, 1925, Parlament Kraljevine Italije, Predstavnički dom, 15.00).

U takvoj, „raskošnoj“ taktici makijavelističke politike, bilo je tu i brze amnestije za osuđene saradnike i sledbenike; vratolomnih zaokreta, na način „stvaranja nove zakonitosti da bi se obnovila zakonitost“ (1925); velikih „čišćenja“ administracije, pa i mnogo toga drugog. Sve to, efektivno je potvrđivalo sledeću „maksimu“ visokog funkcionera Roberta Farinačija. U dvostrukoj ulozi, sekretara Fašističke partije i advokata prvooptuženog, Ameriga Duminija, Farinači je na suđenju za ubistvo poslanika Mateotija, pred porotnicima naglasio da se, zapravo, „neće suditi ni režimu, ni partiji. Sudiće se opoziciji“! Skurati to komentariše sledećom poentom: „Političkom režimu ne može da sudi sud. Već samo istorija“.

Ipak, vraćajući se srpskim slikama stare i prilikama nove istorije, zaključićemo da je, uz specifične sivo-crne tonove i sve prisutnije zebnje, mnogo toga i dalje vrlo zagonetno. Možda je, zato, u odgonetanju nedoumice, lagodnije poći od manje loše vesti. Naime, budući da se naša politička klasa – iako nešto manje nego u vreme prethodnog Trampovog, predsedničkog mandata – zorno trudi da oponaša američki uzor, možda može da nas uteši Stenlijeva (Džejson) analiza Trampove vladavine i zaključak filozofa da „fašistička politika ne dovodi nužno do eksplicitno fašističke države“. Međutim, relaksacija opada sa drugim delom rečenice, gde on opominje kako je i takva, sistemski tek nagoveštena i, u svakodnevnim komunikativnim praksama nepotpuno konsolidovana ideologija i politika „svejedno opasna“.

Kako bilo, za sada, još možemo da zaključimo da razvoj domaćih događaja, srećom, i dalje ne ide na ruku snoviđenjima najopskurnijeg, ljotićevskog serkla unutar našeg bratstva i sestrinstva „sablje i mantije“. Ne može se apodiktički tvrditi da je baš, toliko blizu definitivni slom ovih, inače jadnih (izborno-autokratskih) ostataka demokratskog poretka slobode? Tek nije jasno kakvi bi to trebali biti međunarodni preduslovi i domaći alati rušenja postojećeg i konsolidacije novog poretka totalne, fašističke diktature. Zanimljivo je, u tom smislu, videti kako je 1931. izgledao Hitlerov plan.

Prema Brejtingovim stenografskim beleškama, „Firer“ mu je kazao: „Narod treba prvo odgojiti. A da bi se napravilo novo, prvo se mora napraviti tabula rasa. Od starih gradova napravićemo nove…Jedna posve nova i snažna mreža puteva razgranat će se po Nemačkoj tako da će inostranstvo zinuti od čuda… mi moramo osigurati svoj životni prostor“ (E. Čalić, „Hitler bez maske“).

Ne zaboravimo da bi se, u Srbiji, do takve, post-parlamentarne tabule raze, jedino moglo dospeti primenom nečuvenog nasilja nad respektabilnim segmentom danas pobunjenog društva. Kao što je Džordž Orvel opominjao, bio bi to državni teror, rat (od države i društva odmetnute) vlasti – protiv vlastitih državljana.

U odnosu na prošlovekovne uzore, danas bi to – s obzirom na informatičke mogućnosti kontrole i medijske indoktrinacije – bila dalekosežno sofisticiranija i podmuklija tiranija nad potrebama svake ljudske jedinke. Sa scene novog, političkog „ledenog doba“ nestala bi svaka vizija moderne demokratske civilizacije. Bio bi to kraći ili duži, ali, svakako suludo-opasni eksperiment „selekcije“ i uspostavljanja „Reda“, „Starešinstva“ i „Jedinstvenosti srodnih tela i duša“, po meri „krevet i kult zajednice“.

Sve u svemu, ako se vratimo pitanju: Ko bi mogli biti scenaristi i izvršni producenti takve distopijske budućnosti, valja za kraj razmisliti i o onom Musolinijevom odgovoru na pitanje: Ko su fašisti? U ranoj, formativnoj („antipartijskoj“) fazi pokreta (1919) on je smatrao da je to pitanje besmisleno. U docnijim etapama političkog sazrevanja i rutinskog opstojavanja fašista u „sedlu vlasti“, pokazalo se da je takvo pitanje imalo svog rezona.

Međutim, za naš današnji slučaj krajnje dramatičnog cepanja društva na dva protivstavljena političko-kulturna tabora, umesto ideja i prakse pravljenja spiskova za represiju prema učesnicima studentsko-građanskih protesta – a to se dešava u redovima partijsko-državnog aparata – s jedne strane, i nekakvih zbirnih podataka o ljudima i „zločinima fašističkog mišljenja i delanja“, s druge strane, valja nam izbeći zamke one Supekove (Rudi) „asimilacije tuđe mane“. Ovakvu regresiju društvene svesti, ugledni socijalni psiholog metaforično je okvalifikovao rečima: „ljudožderstvo radi jačanja vlastite grupe“ („Društvene predrasude“).

Mnogo značajnije je da se izbornim jačanjem demokratskog pokreta za vladavinu prava i, eventualnom izbornom promenom vlastodržaca, stvore politički uslovi za širu socijalizaciju istinske svesti o tome iz čega izranjaju, kako nastaju, kakve su prirode i koje su zakonite posledice ekstremističkih (populističkih; lajt-fašističkih) ideja i ponašanja. Dok još nije prekasno i, kako nas događaji ne bi pretekli, društvo mora naći snage da bolje i masovnije prepozna pravu prirodu političko-tržišnih marifetluka „prodaje roga za sveću“. Da izbornim listićima – umesto metaka – vrati zloduhe prošlosti tamo gde im je i mesto – u njihove pećine.

Na taj način, povoljnije bi se rešavala i sudbina „našeg malog čamca“, do sada, najčešće vezivanog za lađu koja plovi ka pogrešnoj luci. Krajnje je vreme da potraga za srećom, umesto nekakvih „integralističkih“, versko-nacionalnih duhova i prostora, koje prava „istorija ne dotiče“, započne tamo gde joj je i mesto – u srcu i nedrima vlastite slobode, razboritosti i, zašto ne reći, čestitosti i hrabrosti.