foto FoNet Milica VučkovićRadujem se što dolazimo do sličnog zaključka. Dr Vukmirović u svom članku nijednom nije pomenula osiromašeni uranijum. Već petnaestak godina pokušavam da afirmišem prostu istinu da je obično zamajavanje zastrašivanje osiromašenim uranijumom kao „moćnim kancerogenom“, navodno odgovornim za masovni pomor građana Srbije od raka.
Nasuprot tome, isticao sam stvarne štete od surove NATO agresije: gubitak ljudskih života, uništavanje infrastrukture i ogromno hemijsko zagađenje.
Naš problem je što se tako nemarno odnosimo prema životnoj sredini da smo i pre i posle bombardovanja bezobzirno rasejavali toksine po svom okruženju.
Imamo mi odgovarajuće stručnjake, početkom veka su oni pokušavali da izmere efekte dospevanja kancerogena u životnu sredinu, ali nije bilo ubedljivih razlika.
U slojevima dunavskog blata, recimo, bilo je toksičnih materija pre proleća, ali i posle leta 1999, tako da porast kontaminacije nije mogao jasno da se pokaže.
Korist od ove polemike će biti ako se okrenemo brizi za životnu sredinu, otkrivamo lokacije gde su piraleni i druge opasne materije zaostali od NATO agresije, ali i od našeg nemara, te da pokušamo da saniramo ekološki žalosno stanje u kojem se nalazimo.
Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
