Istorija je učiteljica života, a nama kao da nije stalo ni do učenja, ni do života. Greške koje pravimo dokazuju da smo kao narod nezreli, naivni i nesposobni da se bezbolno otarasimo vlasti koju smo svojim glupostima zaslužili.
Vladare smo u 19. veku menjali na sledeći način. Karađorđe je pobegao pred Turcima, a Miloša su oterali ustavobranitelji. Knez Aleksandar je proteran, Mihaila smo ubili, a kralj Milan je abdicirao. Poslednjeg Obrenovića mrtvog smo bacili sa balkona, a kralj ujedinitelj je stradao u Marseju. Knez Pavle je demisionirao posle puča 27. marta, a mladog Petra drugog avnojska skupština je detronizovala. Jedini monarh, bio on i crveni, koji je umro prirodnom smrću bio je Tito.
U poslednje tri decenije vlast se menjala sinhronizovanim udarcima sa leva (ekonomija) i sa desna (nacionalizam).
Levi kroše koji dovodi do nokdauna uvek je socijalna kriza. Mnogi se osamdesetih sećaju sa nostalgijom. Ali, to je vreme duboke ekonomske krize. Komunizam utopija koja je počivala na uverenju da je socijalizam samo prelazna faza ka obećanom raju. A kako objasniti ljudima u toj bajkovitoj čekaonici da se hleb dobija na tačkice, da kafe ima samo kod švercera, a da su fabrike pred zatvaranjem? Ideja je bila istorijski potrošena i ljudi su se polako počeli sve više da veruju svojim očima i želucima, nego revolucionarnoj mitologiji.
Kraj veka Srbi su dočekali pod bombama. Godinama pod sankcijama, sa rekordnom hiperinflacijom i uništenom privredom, shvatili da je na čelu države piroman, koji preko narodnih leđa pali, pa gasi požare, ne bi li što duže osta na vlasti. Narodu je najzad dogorelo i u milionskom broju je prvo izašao na birališta, pa na ulice. Prazan frižider postao je moćnije propagandno sredstvo od TV Bastilje, a krčenja creva glasnije od ratnih truba i sirena za uzbunu. Peti oktobar je bio samo epilog te drame.
Svetska ekonomska kriza uzrokovala je kolaps liberalne ekonomije. Kriza jeste bila ekonomska, ali su njene posledice prevashodno bile političke. U cunamiju koji je pokrenula neočekivanim zemljotresom na tržištu nekretnina stradali su brojni režimi, pa i onaj u Beogradu. San o EU, stranim investicijama koje oporavljaju srpsku privredu, podizanju kvaliteta života zahvaljujući rasprodaji preživelih preduzeća pretvorio se u košmar. A košmar se pretvorio u horor. U tom filmu strave i užasa glavne uloge dobili su sporedni glumci iz tragičnih devedesetih. Julovski zombi, radikalski vampir i crveni DŽoker. Specijalisti za socijalnu demagogiju i populizam najniže vrste. Mamurni Srbin u toj ulici Brestova sebe više nije video kao lepuškastog i manekenski građenog Tadića, već kao kragujevačkog grobara, uskrsnulog sa štrajkačkog stiropora.
Ipak, u tom sudbonosnom boks meču, levi kroše nije dovoljan. Za nokaut je potrebna čelična desnica. Posle religije, nacionalističke ideologije su najtrajnije i njih nije moguće neutralisati, već samo kanalisati ili potisnuti. Osamdesete su bile godine raspleta, a Kosovo je bilo čvorište jugoslovenske krize. Milošević je zajahao razarajući talas nacionalizma, pokušao da ga iskontroliše i upotrebi za lične ambicije i svoju viziju budućnosti Jugoslavije. Ako izneverite nacionalna očekivanja, oštrica Domaklovog mača, koji ste sami sebi postavili iznad glave kada ste počeli da igrate taj „tango smrti“, već vam grebe poglavinu. Nije se još našao tako vešt krotitelj koji će besnom konju, kakav je srpski nacionalizam, uspeti da stavi ular, da mu upregne ralo i zaore brazdu iz koje će narodu nešto roditi. Pod tim kopitama stradao je Ivan Stambolić, na sličan način stradaće deceniju kasnije i njegov dželat.
Na pitanju Kosova pao je i Boris Tadić. U Srbiji je 2012. izvršen već isprobani eksperiment, mešanje socijalnog nezadovoljstva i nacionalnih frustracija. Stotine hiljada bez posla bili su zapaljivi materijal u staklenoj epruveti, a eksploziv su bila sva nacionalna poniženja doživljena tokom dosovske vlasti. Od Haga, do Kosova. Varnice sa barikada su samo upalile fitilj.
Vučića samo ovakva kombinacija udaraca može oboriti. Kada ljudi shvate da su fabrike koje otvara zapravo azijske manufakture ili moderni logori otvorenog tipa, da su putevi koje gradi kulise za pranje para, da su kule koje diže terapija za duboke psihičke traume iz mladosti, samo tada će ljudi postati ponovo zapaljivi materijal koji u masama izlazi na ulice. Damoklov mač njemu nije nad temenom. Vučić ga je, poput veštog cirkuzanta već napola progutao. On zna da je Kosovo TNT, a da je fitilj sve kraći. Tadić je preživeo naprednjački vatromet uz manje opekotine, ali njemu se sprema Černobil. Kolapsom njegove komprandorske ekonomije, uz eskalaciju sukoba na Kosovu Srbija bi doživela teksaški masakr, a njeno rukovodstvo bi otišlo uz vrisak. Da bi izbegao takav scenario Vučić mora da promeni i scenografiju i glumce. Ali, teško da stand up tragičar može da napusti scenu uz aplauz. Publika će ga ili sama skinuti sa dasaka, ili će te daske, koje u ovom slučaju bukvalno život znače, upotrebiti za nešto drugo.
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
