Akademska reorganizacija: Kratko uputstvo za premeštanje stvarnosti

U tom eksperimentu, Filozofski fakultet u Nišu pojavljuje se kao zgodan uzorak. Ne zato što je slab, već zato što je kompletan: ima ljude, programe, studente i kontinuitet. Drugim rečima, poseduje sve ono što je potrebno da bi neko drugi mogao da se na to pozove.

Rešenje zato ne menja mnogo toga na prvi pogled. Fakultet i dalje postoji. Samo su njegovi najvažniji delovi raspoređeni tako da više ne zavise od njega. To je poznata administrativna tehnika: ništa se ne ukida, samo se premesti tamo gde više ne pravi smetnje.

Ustav Republike Srbije u članu 72. govori o autonomiji univerziteta. Ovim rešenjem taj princip nije ukinut, naprotiv, dodatno je razjašnjen. Univerzitet je autonoman u meri u kojoj može samostalno da prihvati odluke koje su već donete.

Saglasnost ustanove, očekivano, nije bila preduslov. U suprotnom bi postojala neprijatna mogućnost da se o sudbini jedne institucije izjasne oni koji u njoj rade. Time bi se proces nepotrebno usporio i izložio argumentima.

Posebnu pažnju zaslužuje formulacija da novi subjekt „preuzima imovinu, prava, obaveze i matične knjige studenata“. Ova rečenica je primer retke jasnoće u javnoj upravi: iz nje se vidi da su studenti uspešno prevedeni iz kategorije učesnika u kategoriju dokumentacije.

Time se, uzgred, rešava i jedno staro pitanje: da li univerzitet čine ljudi ili papiri. Rešenje nedvosmisleno sugeriše da papiri imaju stabilniji pravni status.

Zanimljiv je i odnos prema akreditaciji. Ministarstvo se poziva na postojeća uverenja, čime se elegantno izbegava potreba da se proverava nova realnost. Ako je nešto već bilo ocenjeno kao dobro, nema razloga da se sumnja da će biti dobro i u drugačijim okolnostima, sa drugačijim ljudima i na drugačijem mestu.

To uvodi važnu inovaciju u visoko obrazovanje: akreditacija se više ne vezuje za konkretan kolektiv, već za ideju da je taj kolektiv nekada postojao.

U organizacionom smislu, otvara se prostor za znatno efikasniji razvoj sistema. Umesto sporog i neizvesnog građenja institucija, sada je moguće koristiti već postojeće delove. Kao kod nameštaja: ako imate dovoljno komponenti, uvek možete sastaviti nešto što liči na celinu, čak i kada uputstvo ne predviđa tu kombinaciju.

Razlika je samo u tome što se u ovom slučaju delovi ne kupuju, već raspoređuju.

Rešenje implicitno uvodi i novu definiciju kontinuiteta. Ranije je to značilo trajanje jedne institucije kroz vreme. Sada znači da se elementi te institucije mogu pojavljivati na različitim mestima, po potrebi. Kontinuitet, dakle, više nije linija, više liči na inventar.

U takvom okviru, ideja univerziteta kao zajednice postaje suvišna komplikacija. Mnogo je praktičnije posmatrati ga kao skup resursa: nastavnici, studenti, programi, prostorije. Kada se tako postavi, pitanje autonomije prirodno ustupa mesto pitanju raspoloživosti.

Rešenje predviđa i pravni lek. Tužba Upravnom sudu je dozvoljena, uz odgovarajuću taksu. Time se održava važan utisak proceduralne ravnoteže: svako ima pravo da ospori odluku, pod uslovom da prethodno prihvati okvir u kojem je odluka već proizvela efekat.

Drugim rečima, sistem ostaje otvoren, ali uglavnom u smeru u kojem je već krenuo.

U završnici se navodi da je rešenje konačno. To je, naravno, tačno u upravnom smislu. U praktičnom, ono tek počinje da deluje.

Jer svaka ovakva odluka ima i svoje sekundarne efekte. Na primer, uvodi izvesnu dozu predvidivosti: ako se jednom pokaže da je moguće premeštati delove jedne institucije bez njene saglasnosti, teško je pronaći razlog zašto bi to u budućnosti bilo ograničeno na samo jedan slučaj.

Time se akademski sistem oslobađa rigidnih kategorija kao što su „pripadnost“, „identitet“ i „tradicija“. One su ionako često smetnja efikasnom upravljanju.

Ostaje još pitanje percepcije. Oni koji su očekivali da univerzitet podrazumeva određeni stepen samostalnosti mogli bi ovo rešenje doživeti kao iznenađenje. Međutim, iz perspektive administracije, ovde nema ničeg neočekivanog.

Naprotiv, reč je o doslednoj primeni principa da se stabilnost sistema najbolje obezbeđuje fleksibilnošću njegovih delova.

U tom smislu, Filozofski fakultet u Nišu nije ukinut. On je unapređen u nešto savremenije: postao je raspoloživ.

A to je, u administrativnom jeziku, jedan od najviših oblika priznanja.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.