foto FoNet Aleksandar MijailovićPostoje trenuci kada bi reči morale da ustupe mesto tišini – ne iz straha ili pritiska, već iz poštovanja prema gubitku koji nadilazi objašnjenje. Smrt mlade studentkinje Filozofskog fakulteta jedan je od takvih trenutaka. Upravo zato, način na koji se o toj tragediji govori postaje mera ne samo javnog diskursa, već i stanja zajednice.
Umesto tog zadržanog, dostojanstvenog tona, javni prostor ispunila je buka – brza u zaključcima i sigurna u sopstvenu interpretaciju. U takvoj atmosferi, granica između potrebe da se razume i želje da se presudi postaje nejasna.
Na sednici Odbora za obrazovanje ta granica bila je posebno vidljiva. Rasprava je, u ključnim trenucima, delovala kao da se kreće u unapred zadatom okviru: pitanja su ostavljala malo prostora za nijansiran odgovor, a insistiranje na pojedinim temama nije uvek bilo u jasnoj vezi sa samom tragedijom. Kada se tok razgovora suzi na potvrđivanje već naznačenih zaključaka, dijalog gubi svoju osnovnu funkciju.
Sličan obrazac mogao se prepoznati i u delu medijskog izveštavanja. Privatnost nastradale devojke pretvorena je u predmet javne obrade, često bez jasnog javnog interesa koji bi to opravdao. Time se ne narušava samo dostojanstvo pojedinca, već i poverenje u granice koje bi javni prostor morao da poštuje. Tragedija tada prestaje da bude poziv na razumevanje i postaje sadržaj koji se troši.
U takvom kontekstu, administrativni zahtevi i prikupljanje dokumentacije mogu imati dvostruko značenje. Kao deo legitimnog procesa, oni su nužni. Ali kada izostane jasna veza sa utvrđivanjem činjenica, procedura lako počinje da deluje kao cilj sam po sebi – i kao sredstvo pritiska koje se ne izgovara glasno, ali se jasno oseća.
Zato je važno zadržati osnovno merilo: istina o ovoj tragediji može se utvrditi samo kroz profesionalan, nezavisan i strpljiv proces. Sve što taj proces premešta u sferu političke ili medijske dinamike nosi rizik da ga oslabi – ne nužno namerno, ali posledično.
Ipak, prostor za drugačiji odgovor postoji. On ne leži u podizanju tona, već u vraćanju mere: u insistiranju na pitanjima koja imaju smisla, u odbijanju da se prihvate prečice i u spremnosti da se zaštiti razlika između javnog interesa i privatne tragedije. Akademska zajednica u tome ima posebnu odgovornost – ne zato što je iznad društva, već zato što od nje zavisi da li će standardi ostati živi.
Možda najvažnije, taj prostor ne zavisi samo od institucija. Održava se i u pojedinačnim odlukama – da se ne učestvuje u brzom presuđivanju, da se traži kontekst pre zaključka i da se ne pristane na to da buka postane zamena za razumevanje. Jer kada se ta granica jednom izgubi, teško se ponovo uspostavlja.
Zato tišina, kada je izabrana, nije povlačenje. Ona je način da se sačuva mogućnost da se istina čuje – i da, uprkos svemu, ostane merilo kojem se vredi vratiti.
Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
