Ako su mogle one, možemo (li) i mi 1Foto: Medija centar

Oko sto hiljada žena Jugoslavije bile su uključene u „Naroodnooslobodilačku borbu“ kao borkinje ili na radu u vojno-pozadinskim organima. Oko jedne petine njih dobilo je oficirske ili podoficirske činove, 3.344 dobilo je „Spomenicu iz 1941“, a 91 je proglašena za „Narodnu heroinu“.

Pred kraj „Drugog svetskog rata“ čak dva miliona žena Jugoslavije se na različite načine uključilo u borbu protiv fašizma. Ovoliko brojno učešće žena kao aktivnih sudionica rata činilo je „NOB“ jednim od najnaprednijih pokreta ondašnje Evrope i sveta.

Borba protiv fašizma tako je neodvojivo bila povezana sa ženskom emancipacijom, što je rezultiralo priznavanjem pune ravnopravnosti žena u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života u članu 24 „Ustava“ Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) iz januara 1946. godine.

Antifašistički front žena (AFŽ) nastavio je sa radom do 1953. aktivno doprinoseći obnovi porušene zemlje. Nakon ukidanja ove organizacije, rad su nastavile njegove naslednice – Savez ženskih društava Jugoslavije, a od 1961. Konferencija za društvenu aktivnost žena Jugoslavije.

MASOVNOST I REVOLUCIONARNI DOMETI: Kako su se borbe protiv okupatorskih i domaćih nacifašističkih snaga intenzivirale, to je sve veći broj žena pristupao „NOB“, i sve češće su izražavale nameru da osim pozadinskog rada u punom kapacitetu budu uključene u borbu.

Tako je u jeku rata, od 6. do 8. decembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu osnovan Antifašistički front žena Jugoslavije. Cilj organizacije bio je da okupi žene, da ih organizuje i što bolje koordiniše u zajedničkoj borbi protiv fašizma. Značaj ravnopravnog učešća žena u referatu na „Prvoj zemaljskoj konferenciji AFŽ“ Mitra Mitrović obrazlaže na sledeći način: „Tim svojim učešćem u borbi mi smo dale i jednu odliku više ovoj narodnoj borbi, koju ona mora da ima da bi bila opštenarodna. Kad nas žena ne bi bilo u toj borbi u takvom broju – onda borba ne bi bila u punom smislu opštenarodna“.

Zbog svoje masovnosti i revolucionarnih dometa trebalo bi da je rad AFŽ (pre)poznat kao možda i najvažnija tačka istorije ženske emancipacije na ovim prostorima, i da je deo opšteg znanja. Međutim, u trenutku kad neofašistički revizionizam teži da preuzme potpunu dominaciju, nasleđe „NOB“ se briše ili zloupotrebljava.

U takvom kontekstu, priča o hrabrim ženama Jugoslavije koje su se suprotstavile okupatoru i emancipovale se, ujedno pobeđujući fašizam, jednostavno se ne uklapa. U pasivizujuće, rodno diskriminatorne, konzervativne narative, koji bi trebalo da nas ubede u predrasudu kako oduvek živimo u „zaostalom, patrijarhalnom“ društvu, u kojem je ženi „tradicionalno“ mesto bilo u kući, i kako se ništa nikad ne menja nabolje, ne uklapa se istorijsko iskustvo oslobađanja žena i celokupnog društva od siromaštva i nasilja.

U tom ideološkom crnilu crvenom bojom odskače činjenica kako su naše prethodnice sa puškom u ruci, u prvim redovima, izborile svoju ravnopravnost. One nisu čekale da im oslobođenje dođe, niti su se priklonile desničarskim političkim opcijama koje im nisu imale ništa ponuditi osim porobljenosti u kući, u društvu, i na internacionalnom nivou, jer je fašizam nespojiv sa ravnopravnošću žena.

Kad čitamo o izazovima sa kojima su se suočavale – neprijateljskim ofanzivama, egzekucijama, interniranju u logore, suočavanju sa glađu, bolestima, ratnim strahotama svih vrsta – mora nas zadiviti upornost partizanki. Upornost su pokazale i nakon rata kad su ravnopravno učestvovale u radnim akcijama i izgradnji društva iz ruševina.

Priča o delovanju AFŽ navodi na pomisao da ako su u tako teškim uslovima rata i razaranja one mogle da se organizuju, možemo (li) i mi danas.

LEKCIJA AFŽ ZA DANAŠNJE POKRETE: Brisanje iz istorije s jedne, i mitologizacija, s druge strane, samo su dva lica istog novčića. Delovanje AFŽ, ma koliko bilo fascinantno, ne treba posmatrati kao daleki (pa time i nedostižni) ideal, već može poslužiti kao alat za učenje o tome kako omasoviti i razviti savremene pokrete protiv rodne opresije i klasne eksploatacije.

Neke od važnih lekcija AFŽ, koje su nam i danas relevantne, mogu se sažeti u nekoliko osnovnih tačaka. Prvo, za udruživanje je potrebno jasno postavljanje zajedničkog cilja, što je pre osam decenija bilo formulisano kroz borbu protiv fašizma, a potom i izgradnju socijalističkog sistema.

Drugo, AFŽ nije nastao iz vakuuma, već je podstaknut predratnim radom angažovanih žena, koje su se kalile u mnogobrojnim štrajkovima za radna, građanska prava, za mir. Te inicijative su okupljale impozantnu podršku i za današnje standarde, bilo je na desetine i stotine hiljada protestantkinja i potpisnica peticija. Dakle, kako bi se izgradio masovni pokret, potrebno je vreme i saradnja sa drugim progresivnim pokretima. I u slučaju AFŽ, uz politički oslonac u KPJ.

Potom, za masovnost organizacije je važna saradnja žena iz različitih društvenih grupa. Tako su na primer mlađe pismene žene držale analfabetske tečajeve za starije. Žene sa sela, radnice, studentkinje zajedno su sarađivale kako u obezbeđivanju medicinske nege za ranjene, tako i na borbenim pozicijama.

Insistiralo se na tome da različite grupacije žena budu ravnopravno zastupljene, što se ilustrativno očituje u sastavu prvoizabranog Glavnog odbora AFŽJ u koji je ušlo po nekoliko seljanki, radnica, domaćica i intelektualki iz raznih krajeva Jugoslavije.

Žene različitih etničkih i nacionalnih identiteta su se međusobno pomagale, s jasnom političkom namerom da prevaziđu podele i traume izazvane ratnim zločinima ustaša, četnika i drugih nacifašističkih frakcija. I četvrto, organizacija je rasla organski od dole, uz postepeno osmišljavanje modela za njenu bolju povezanost praćenu izgradnjom čvršćih struktura.

KRVAVO STEČENA PRAVA: Gotovo vizionarski Mitra Mitrović je rekla i ovo: „Zato, valja da budemo svesne i u ovom momentu jedne stvari: da nam niko nikad ne sme oduzeti ta naša krvavo stečena prava, stečena u jednoj nadčovečanski teškoj borbi, za koju su krv dali naši najmiliji drugovi i drugarice.

Mi te tekovine moramo čvrsto držati, da nam ih niko ne prigrabi, niko od onih koji nas i danas odvraćaju od borbe protiv varvarskog fašizma“.

U poslednjim decenijama mnoga od ovih prava su ugrožena, i radna i rodna i politička, antifašističke vrednosti se relativizuju, izgubljeni su kvalitet i dostojanstvo života. Ako u ovakvim uslovima dočekujemo osamdeset godina od osnivanja AFŽ, pitanje koje nam se neminovno postavlja jeste – šta ćemo u narednih dvadeset godina učiniti da stogodišnji jubilej obeležimo u društvu dostojnom nasleđa organizacije kakva je bila Antifašistički front žena Jugoslavije?

Ako su mogle one, možemo (li) i mi 2

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.