Još ako se posluži analogijom umesto logike: sve je saznao a da se nije ni preznojio.

Aha. U poslednje vreme, tako preciznog tumačenja posebno su se držali svi oni što su upoređivali okolnosti katalonskog referenduma sa zbivanjima s kraja SFRJ. Mada su sve republike po Ustavu iz 1974. imale pravo na odvajanje, a autonomna Katalonija, po onom španskom iz 1978. – ne. Po drugom svom članu, potonji „Ustav se zasniva na nedeljivom jedinstvu španske države, zajedničke i nedeljive domovine svih Španaca, i priznaje i jamči pravo na autonomiju nacija i regija koji je čine(…).“ Poredba katalonskog referenduma i kosovskog odvajanja pak je dokaz mogućih razmera štetnosti analogije: srpski zvaničnici, ako za to može važiti A. Brnabić – najnespornija figura piona među srpskim najvišim državnim službenicama i službenicima od Z. Lilića – ispituju Brisel kako to ne može da se odvoji Katalonija a moglo je Kosovo. Svesnim ili – nekako mi je čak verodostojnije – nesvesnim previđanjem da je bivša srpska pokrajina izgubljena po principu po kom je 1918. dobijena Vojvodina (ko gubi rat, gubi i teritorije i obratno), opet ne(dovoljno)svesno radi protiv interesa Španije, svog jedinog značajnog saveznika na svetskoj političkoj sceni, samim tim ugrožavajući dragoceno savezništvo.

A propos opštih mesta vezanih za katalonski referendum, jedno od njih je da se madridska policija tog 1. X samo držala Ustava i zakona, a većina čitalaca nekih relativno umerenih španskih medija, poput franšize www.20minutos.es, smatra da je upotreba sile bila ispravna. Mada se mojoj neznatnosti čini da je policija morala da odgovori na eventualne napade a ne da ih izaziva i stvara. Opet, u povređene tog dana nije se ubrajalo samo oko 850 glasača nego i preko 400 pandura. Tako su se prvi oglušili o gandijevštinu koju je od njih tražio predsednik lokalne vlade Karles Pudždemon, što mu nije smetalo da tvrdi kako je svojim držanjem na referendumu njegova nacija pokazala svoju tradicionalnu miroljubivost. Iz takvog diskursa redovno izostaje da su Katalonci bili vojna flota Aragonske kraljevine koja je tako osvojila, između ostalog, Majorku, Sardiniju, Siciliju i Korziku, čak se nakratko Atinom gospodarila. Mnogi katalonski nacionalist zaboravio je da se i njegov miroljubivi narod igrao imperijalizma, ali je izgubio. A to nije bilo jedini put. Dok su desničari 1939. dovršavali porobljavanje Španije, katalonski nacionalisti su po Barseloni puškarali protiv drugih republikanskih formacija. Trebalo je samo da pobede u tom ratu da bi se setili da u istim trenucima teče još jedan, malo veći: španski, građanski. I da, pomalo začuđeni takvim poklonom, desničari puste republikance da se potamane, uđu u Barselonu, pokupe ostatke i dobiju poslednju veliku bitku do proglašenja konačne pobede. Samomiroljupstveni diskurs baca senku i na mnoge druge činjenice iz Španskog građanskog rata, kao na onu da je samo u Kataloniji bilo više (neuporedivo) ubijenih desničara nego levičara (sve sa lokalnim nacionalistima). Mada su mnoge žrtve bile neopredeljene o pitanju ideologije, dok im je nije odredila predrasuda – takođe saznajna prečica – krvnika. Samo u Barseloni je od 1936. do 1939. spaljeno između 170 i 220 crkava. Ubijanje i silovanje pripadnika klera – i ne samo klera – po korporativnom načelu činilo je katalonski novum Španskom građanskom ratu koji su frankistički pučisti iskoristili da prihvate i usavrše nivo dijaloga: da počine neuporedivo brojnija, krvavija i nezamislivija zverstva.

Jezgro katalonskog samobitništva nije izvuklo pouke iz višestrukih poraza od Španaca. To je pokazano i referendumom: uprkos znatnom lobiranju i ulaganju novca po svetu, niko im nije priznao ni pravo na nezavisnost, osim dela medija, demokratskih pojedinaca i Kurdistana. Na kraju je čak i Pudždemon morao da uvaži neka istinska saznanja i, na očajanje i gnev istinskih independentista, odloži efekte referenduma. Kad se sve činjenice, opšta mesta i analogije saberu i podele, iz cele vrtutme bi u najboljem slučaju mogao da posle dijaloga ponovo malo podigne stupanj katalonske autonomije i zaboravi na referendum. Bar na koju godinu.

Zašto li je pak zaboravio na obećanje da će proglasiti punu jednostranu samostalnost? Možda je posle Kraljevog rezolutnog obraćanja naciji lišenog ikakvog osvrta na dotad glavni argument independentista, prekomernu upotrebu sile 1. X, pomislio da i Madrid ima svoje posredne načine da iskoristi učinke protivzakonitog referendumskog izleta. Ako je predsednik katalonske vlade video mogućnost da ubedljivo oglasi nezavisnost nakon što bi gandijevsko glasanje policija kaznila posebno brutalno, Španija – od Bregzita jedna od četiri prvorazredne sile EU, u dobrim odnosima i sa većinom članica, i sa SAD, čak nije rđavo ni s Rusijom i, najmanje bitno ali najneverovatnije, saveznica je Srbije – bi nekažnjenom upotrebom takve sile mogla da pokaže da je to ponovo i sama, na svetskom nivou.

Autor je književnik