Od antičkih osvita civilizacije pa kroz njen dalji razvoj, u sklopu ukupnog pogleda na svet u opticaju su dve temeljne suparničke pretpostavke: teistička i ateistička. One dalekosežno utiču ne samo na razumevanje svemira, već takođe i ljudske egzistencije i društvene istorije.
To svetonazorno suparništvo odvijalo se je tokom istorije civilizacije, poprimajući različite likove, i zadržalo se sve do naših dana.
Utoliko je netačan prikaz, koji se vrlo često zatiče kod kritičara religijskog shvatanja sveta, a prema kojem je nekad, u još nerazvijenoj fazi ljudske kulture dominirao teizam, da bi onda sa prodorom novovekovnih prirodnih nauka najzad preovladao ateizam.
Realnosti bi bolje odgovarala konstatacija, da je sa rastom naučnog saznanja u njegovom imanentističko-naturalističkom razumevanju od ranije već prisutni ateizam dobio vetar u jedra.
Tome je pogodovalo i od nekih starijih teologa praktikovano problematično stanovište, da teizam treba da popunjava praznine u prirodno-naučnom objašnjavanju realnosti.
Tako da tamo, gde naučne teorije na određenom stupnju razvoja još nisu bile u stanju da pruže objašnjenja određenih fenomena, tu je trebala uskočiti teologija i iste objašnjavati kao produkt Božanskih zahvata, odnosno, delovanja.
I onda, kako je prirodnonaučno saznanje napredovalo, sve uspešnije objašnjavalo realne pojave, tako je sve više bila potiskivana teologija, tj. prestajala potreba za pozivanjem na „teističku hipotezu“ o postojanju i delovanju Boga.
U međuvremenu je to viđenje odnosa teologije i nauke napušteno i od modernih teologa.
Uvidelo se da su ti odnosi kompleksniji, te da obe discipline ljudskog duha daju interpretacije stvarnosti, koje i u tematskom i u metodskom pogledu leže u različitim ravnima – uz mogućnost dijaloga među njima.
Ujedno su mnogi naučnici, od Njutna, preko Paulija, Dobžanskog, Pupina, Jordana, Ikliza, do Fon Vajczekera… bili teisti.
Čak je i tvorac teorije relativnosti, Ajnštajn zastupao jednu specifičnu, panteističku kosmičku religioznost.
(A)TEISTIČKI: Kako pak danas stoje stvari sa odnosom teističkog i ateističkog shvatanja sveta kod nas?
Nakon urušavanja komunizma i sa njim povezanog potiskivanja religije iz javnog života, došlo je do jednim delom i stihijskog vraćanja religiji, te njenog povratka u javnost na velika vrata.
Tako je i SPC kao najveća i za Srbiju kulturno-istorijski najvažnija konfesionalna ustanova, dobila na društveno-kulturnom značaju i respektu u javnosti. Uz održavanje principijelne odvojenosti države i crkve, te uvažavanje odredbi Zakona o verskim zajednicama.
Isto tako su i druge konfesionalne ustanove u Srbiji razvile svoju delatnost u meri koja nije bila moguća u periodu komunizma.
Zastupnici pak ateističkog pogleda na svet i danas predstavljaju jasnu manjinu.
Njihov uticaj ostaje prevashodno vezan za određene intelektualne slojeve društva, te pobornike tradiranih levičarskih političkih stanovišta i njihove organizacije. (Premda je prema novijim interpretacijama, sam Marks pre bio agnostik nego ateista.)
No, ko su među našim savremenim intelektualcima viđeniji zastupnici ateizma? Od starijih autora valja pomenuti uticajnog Đure Šušnjića, koji je zastupao tezu da je Božanska moć tek simbol za „sve one telesne i duhovne moći u samom čoveku i za ono što on nije a mogao bi biti“, dakle „neostvarene ljudske potencije“ i za „snagu ujedinjenog naroda“.
Radi se, prema tome, o jednoj simboličkoj projekciji ljudskih individualnih i kolektivnih snaga, a ne o po sebi, nezavisno postojećoj transcendentnoj realnosti Boga.
„BESPOTREBNOST“ CRKVE: Pritom i sama sociologija religije navodno „radi na tome da se iskoreni religijska tradicija“.
Ovo pogrešno viđenje te discipline je u međuvremenu izgleda zadobilo svoje sledbenike u visokom školstvu.
Među veterane ateizma na domaćoj javnoj sceni spadaju i politikolozi Čedomir Čupić i Dragan Veselinov, psiholog Žarko Korać, političar Čeda Jovanović…
Veselinov je pritom otklizao u pravcu jednog provocirajućeg ezgzibicionizma, tvrdeći ne samo da pravoslavlje „ne dozvoljava“ napredak, već i da crkve i sveštenici ne nude „nikakva rešenja“ za urbanističku politiku, infrastrukturu, carinsku politiku…
Zbog čega nas u raj ne vodi hrišćanska vera, već zapravo država. Da bi onda iz takvih objašnjenja izveo tezu o „bespotrebnosti“ same crkve.
Od novijih autora, istaknuti ateisti bi pak pre svega bili profesori Univerziteta u Novom Sadu, pedagog Zoroslav Spevak i sociolog Aleksej Kišjuhas, čiji je ateizam radikalan. Naročito kad prelazi u paušalnu kritiku crkve i protivljenje tzv. „klerikalizaciji“, ili čak „talibanizaciji društvenog života“.
Takođe i njihove kolege sociolozi Biljana Lungulov (članica Stručnog tima za reformu visokog obrazovanja R. Srbije) i Aleksandar Tomašević.
Spevak hrišćanstvo vidi kao ljudsku tvorevinu koja se oslanja na neznanje i strah, nespojivu sa naučnim pogledom na svet, pozivajući se na francuskog materijalistu 18. veka De Holbaha. On traži „naučno ateističko obrazovanje“ u školama.
Njima blizak je filozof Slobodan Sadžakov sa Pedagoškog fakulteta u Somboru, čiji je ateizam manje izričit i spleten sa kritikom delovanja crkve.
Među domaćim sociolozima, ateizmu je, pored Dragoljuba Đorđevića i Miloša Jovanovića sa Univerziteta u Nišu, na jedan neeksplicitan način, sklon i Milan Vukomanović, sociolog religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji SPC smatra preprekom modernizovanja države i društva.
Te kroz svoje bavljenje istorijom ranog hrišćanstva plasira jedno desakralizovanje svetaca, počev od samog rodonačelnika ove veroispovesti. Predavač filozofije religije na istome fakultetu, Drago Đurić, javno i medijski se deklarisao kao ateista.
Ujedno i više filozofa sa Univerziteta u Nišu u kolegijalnoj javnosti slove kao naklonjeni ateističkom pogledu na svet – poput Draška Bjelice… Tako da se može konstatovati, da su simpatizeri ateizma ukupno uzevši srazmerno prepoznatljivo zastupljeni na univerzitetima u Srbiji, što predstavlja registrovanja vredan kulturološki fakt.
ZA TOLERANCIJU: Specifičnost pristupa vojvođanskih kolega-ateista je, kako se čini, u tome, da su od samog starta ujedno snažno okrenuti ka jednoj neizdiferenciranoj i u osnovi vulgarnoj kritici delovanja same crkve – koja ponekad poprima i propagandne razmere. Oni su pritom spretno realizovali i mogućnosti, da svoja radikalna gledišta izraze u sklopu nekih projekata i zbornika finansiranih iz državnih izvora.
Takođe su hitro pozitivno reagovali na pojavu tzv. novog ateizma u svetu, kao „jednog intelektualnog i društvenog pokreta“.
Recimo u okvirima zbornika Filozofskog fakulteta u Novom Sadu – Ateizam i moralni progres (2017).
Nasuprot tome, jedva da su se potrudili da recipiraju višestruke ubedljive kritike novog ateizma od cenjenih evropskih teologa i filozofa – poput teoretičara nauke prof. Vajngartnera (Univerzitet u Salcburgu), prof. Langtalera (Univerzitet u Beču) i dr.
Kakvi se sad dalji razvoji zastupljenosti ateizma mogu očekivati u Srbiji? Najpre, u demokratizovanom društvu koje uvažava slobodu uverenja i njegovog nesputanog izražavanja, sigurno će i dalje biti dovoljno mesta takođe i za ateiste, njihove stavove, časopise, portale, udruženja…
Te za održivost njihovog svagdašnjeg uticaja u javnom mnjenju, pre svega u dosluhu sa njihovim udelom u ukupnom stanovništvu.
Prema nekim procenama, računa se da poslednji iznosi negde oko 15 odsto. Dakle nešto niže od proseka u EU (20 odsto), te nešto višlje od stanja u zemljama poput Rumunije, SAD, Malte… (10 ili manje).
Da li će možda vremenom taj procenat biti unekoliko uvećan, ostaje otvoreno pitanje.
U međuvremenu, od domaćih ateista bi pak valjalo očekivati malo manje ostrašćenosti i radikalizma u njihovom javnom nastupanju.
Dakle jedan odmereniji i tolerantniji pristup, te bolje uvažavanje i druge strane.
U okviru takvog pristupa, uz respektovanje slobode ubeđenja, ateizam je svakako načelno prihvatljiv i u savremenoj Srbiji.
Što se pak tiče samog svetonazornog suparništva teizma i ateizma, ono će i dalje opstati na idejnoj sceni čovečanstva, pratiti njegov civilizacijski razvoj.
Najzad, postoji nešto što se sa stanovišta religijskog shvatanja sveta može smatrati još nepovoljnijim od ateizma, naime stav ravnodušnosti prema samim temeljnim pitanjima, koja motivišu teizam. Jedno kultivisano i promišljeno zastupanje pravoslavnog hrišćanstva podrazumevalo bi pritom istodobno računjanje i sa prisutnošću svetonazornih alternativa u vidu ateizma i agnosticizma.
Te jedan u principu trpeljiv, tolerantan stav prema njima.
Autor je univerzitetski profesor u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
