Atinska povelja 1Foto: Pixabay/Sakurayim

Tačna formulacija zapravo tretira četiri osnovne funkcije grada. Stanovanje, rad, slobodno vreme i saobraćaj i u prevodu glasi: „Dimenzionisanje svih sredina urbanističkog uređenja grada, ne može se odvijati u drugom, već samo u ljudskom merilu.“

Da li neko pita danas čoveka, Beograđanina, ili građanina bilo koje varoši ili sela u Srbiji, šta mu je prioritet, šta mu treba, ili šta je po njegovoj meri? Ili su i gradovi i sela već davno postali samo zbir neispunjenih predizbornih obećanja, odlaganja, čekanja, ili, što je još gore, brutalnih izmena svega onoga što je u ranije donetim planovima bilo dobro.

Razgovori o problemima naselja vode se u civilizovanim zemljama, sa građanima, pre nego što se donesu bilo kakvi planovi. Znam, neki će nadobudni poslanici sadašnjeg cirkusa od parlamenta reći da narod ima svoje izabrane predstavnike u njemu, pa oni, u njegovo ime odlučuju, šta su prioriteti. Ali to jednostavno nije tačno. U Srbiji, danas, o svemu odlučuje jedan čovek!

Pa kako rešava nagomilane probleme? Isto onako, kako ih je rešavao i onda, kada sam ga sreo uživo, jedini put u životu, kada je bio direktor hale „Pinki“ u Zemunu i bezuspešno pokušavao da reši problem prokišnjavanja krova, petljajući se u stvari koje ne zna. Ali to je neka druga tema.

Do 1924 g. kada je usvojen prvi urbanistički plan Beograda, grad se izgrađivao sam, kako je znao i umeo i od te matrice se malo odmaklo. Ostao je neuređen, divlja gradnja nigde u Evropi nije postojala u tom obimu, a to se uvek zasenjivalo „velikim projektima“.

U suštini, grad je nastajao u stalnoj borbi građana sa vlašću, koja je u poplavi narodne ljubavi, uvek dobijala osećanje ogromne moći, a gubila osećanje za realnost i samokritiku. Na prste se danas mogu u parlamentu izbrojiti poslanici koji ne žive u Beogradu i ko onda može da po meri nekog čoveka, na primer iz Svrljiga, traži put za đaka do sela, autobus, toalet u školi, veterinarsku stanicu, pijaću vodu, kanalizaciju.

Od 1.800 ulica u Beogradu, četvrtina nema kanalizaciju, a 80 odsto ima vodovod od azbestnih cevi. I kada se nedavno najavljivala izgradnja 54 fontane u Beogradu, ili žičare na Kalemegdanu, zašto se nije postavilo pitanje, kome one trebaju i da li je neko pitao građane šta njima treba i da li im baš to treba.

Pokojni profesor arhitekta B. Bogdanović, davno je izdao jednu knjižicu pod naslovom „Mali urbanizam“.

U njoj je objasnio crtežom i tekstom, kako se malim sredstvima ulepšava grad i poboljšava život u njemu: ofarbanom klupom, popločanom stazom, čistom i uređenom žardinjerom, javnim i dobro održavanim WC-om, žbunom, zasađenim drvetom, lepom ogradom, travnjakom, spomenikom po meri čoveka, obnovljenom fasadom. I umesto da se u ovoj oskudici time bavimo, pred našim očima megalomanski nestaju čitavi kvartovi starog Beograda nepovratno.

Godinama se čeka da se preurede podzemni prolazi na Terazijama, da se završi Bezistan i stotine drugih dorćolskih, vračarskih ili palilulskih ambijenata koji čine duh jednog grada, ali se zato na mestu koje nikada neće postati pešački trg, zato što je važna saobraćajna raskrsnica, postavlja ona skalamerija, visoka 23 metra i teška 70 tona, kojoj kad čovek priđe, vidi samo nogu Stefana Nemanje.

To, kako se danas gradi Beograd, sjajno je definisao arhitekta Giša Bogunović, rekavši: „U Beogradu se navodno razvija gradotvorni model nadriurbanističke vrste. Njena osnovica je težnja, da se „in aeternum“ oblikuje turističko-preduzetnički tip grada!“

To je on, budući da se radi, kako kaže, o izopačenju, nazvao turbanizmom. A gde su tu građani i njihove potrebe?

Zato ne mogu a da se ne setim davne 1965. kad nas je profesor B. Novaković vodio u Dansku, Švedsku i Finsku. Još tada smo videli gradić Tapiolu, izgrađen po načelima Atinske povelje. Malo je ostalo živih svedoka o tome. Jedan od njih je Dimitrije Mita Mladenović, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, izabran još 1988 godine, penzionisan 2002.

Ovih dana izašla je iz štampe njegova knjiga pod naslovom „Oblikovanje prostora“ u kojoj je prezentovao najveći deo svojih urbanističkih i drugih projekata koje je radio širom bivše Jugoslavije, ali i Poljske, Francuske. Svi koji se danas bave urbanističkim projektovanjem naših gradova, posebno Beograda, trebalo bi da pogledaju ovu knjigu i vide, na koji je način, sa koliko umeća, znanja i čovekomernosti, profesor Mladenović pristupao projektovanju gradova ili njihovih delova.

Autor je arhitekta

close
Atinska povelja 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.