Posle Novog Sada to više nisu stidljive fotografije i video klipovi sa rubova naselja nego TV storije: vojnički organizovana komora, sad je to jasno, ide od grada do grada podupirući Vučićevu intifadu. Autobus je tako postao amblematična figura ovih predsedničkih izbora. Maskota. Ali, kad sam to tako kazao, šta sam ipak kazao? Odbijam odmah svaki pokušaj pravljenja paralele sa tridesetim godinama prošloga veka: sa Nemačkom, i sa onim autobusima koje Crnjanski opisuje kako krstare od Hamburga do Minhena, sa zvučnicima, kao s novim Gebelsovim izumom, a koje predlaže Stojadinoviću, da ih kupi za srpske potrebe. Odbijam posebno svaku ideju o tome da su autobusi kupljeni sad, jer se oni robusni koje je Stojadinović ispustio ne mogu porediti sa ovima koji ne gaze travu, ne zaposedaju kolovoze, ne ometaju ljude u svakodnevnom životu, koji ne koštaju nikoga ništa, koji napokon (sa minimumom nasilja) aklamiraju govor o nenasilju, miru i blagostanju. Ako u svemu spomenutome ima kakvih sličnosti, onda su one svakako slučajne. Ali, zašto će – pitanje je, doista – Vučiću ta armada koja se prevozi s kraja na kraj zemlje da bi urlala u halama i na trgovima (zašto će mu ta sličnost koju mi odbijamo)? Potrebna je mobilizacija? Potrebno je nekog zastrašiti? Ili, možda, odagnati sopstveni strah – i pored toga što mu sva istraživanja (ne samo ona Srđana Bogosavljevića) predskazuju komfornu pobedu? U nedelju uveče neki su ljudi u Novom Sadu tiho pustili Balaševića i njegovu „Odlazi cirkus iz našeg malog grada“, ali: cirkus ipak nije otišao. Cirkus ne odlazi lako i brzo, to moramo znati. Masovna psihoza deluje jedino tako što postaje uvek samo masovnija. Ona ljude lišava svake odgovornosti, ona je „strašna sloboda od slobode“, o kojoj govori jedan moj mudri prijatelj, i zato joj se lako podleže. Tako je radio nacizam, tako, nacionalizam, tako radi Vučićev populizam. I zato je tu taj famozni autobus, slika i prilika tog procesa.