Badnje veče u mojoj porodici

Badnje veče je međutim bila posebna noć u kojoj je moja mama na sto iznosila razne đakonije (po njenom shvatanju), od predjela do posnog pasulja preko ribe, salata, koljiva i rezanaca sa makom i orasima i terala nas da svi zajedno jedemo kao porodica za svečano postavljenim stolom na kojem je netipično za našu porodicu uvek gorela jedna sveća.

Bila sam još mala devojčica koja baš nije volela ribu, kada sam je pitala zašto lepo ne možemo da jedemo meso na taj dan, ko sav drugi svet a ona mi je rekla – „Zato što je tata tužan, ovo je veče kada je poslednji put video oca.“

Bilo je to na Badnje veče, 6. januara 1942. godine, u selu Lok, gde se porodica Raletić zbog sigurnosti u vreme okupacije sa salaša u Šajkašu preselila „među svet“ u jednu od svoje dve kuće. Taman su završili večeru majka, otac i četvoro najmlađe dece, sestre Milica i Julijana i braća Milovan i Petar, a Bata je, kako su oca svi u porodici zvali, počeo da peče semenke od bundeve. Napolju je sve bilo okovano snegom i ledom, a ipak se odjednom začulo lupanje na vratima. Mađarski žandar je ušao i rekao: Čika Stevane, ja sam došao da vas vodim!

– Dobro – mirno je odgovorio Stevan, samo da se obučem.

Uzeo je kaput i šubaru od crnog astragana, obuo čizme i izašao na sneg. Žena je ciknula i otrčala u sobu, uzela šal i onako gologlava plačući potrčala za njima – Šal si zaboravio, Stevo! – Ne brini, Katice, neće mi trebati, brzo ću ja doći, šta ću im ovako star? Idi kod dece i ne brini.

Deca su se skupila oko majke i svi su plakali celu noć, dok nisu zaspali.

Ubrzo je u selo iz Novog Sada stigao Stevanov brat, Miloš Raletić, noseći, kažu, vreću zlata da otkupi brata od mađarskih okupatora. Nije uspeo, jer su navodno sve Ločane uhapšene te noći poslali u zatvor u Mađarsku.

Nekoliko dana kasnije isti onaj žandar došao je u kuću tvrdeći da su ih ipak odveli u Centar na ispitivanje, te da pošalju preobuku i hranu. Katica je odmah donela dve pole slanine, dve šunke, 100 jaja, izvadila kožni kofer, stavila lepo odelo, kožne čizme, donji veš, džemper, nove nikad obuvene čarape od vune, gunj od ovčijeg krzna i odozgo najlepše ćebe. Ono koje je Bata doneo iz Amerike, „od čisto bele vune sa dve crvene štrafte unakrst“.

Između dva rata Stevan Raletić je tri puta bio u Americi. Za njega je važilo da je proputovao pola sveta. Kući je doneo nekoliko radija, naočara raznih dioptrija, kofera, odeće i poklona pa i novotarija kao mali agregat za struju. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u Šajkaškoj. Sa ženom Katicom i sinovima imao je što svoje što bratove zemlje u posedu skoro 100 jutara od Loka do Kovilja. Rođeni brat Miloš Raletić bio je čuveni trgovac u Novom Sadu, vlasnik prve robne kuće na Balkanu, treći brat Petar Raletić živeo je u Americi, četvrti Isidor u Kanadi, Dušan u Despotovu… Razumeo je nekoliko jezika, najviše nemački i mađarski. Čitao je novine svaki dan, slušao vesti, nikada nije pio. U njegovom prisustvu nije se mogla čuti ružna reč ili psovka. Bio je Nazaren, otac osmoro dece.

Trojica njegovih starijih sinova su narednih godina organizovali otpor mađarskim okupatorima, povezali se sa sremskim partizanima i napravili prvu partizansku bazu u Bačkoj. Zbog koje su mama i starija sestra Milica internirane u logor. Prvo u Pečuj a zatim u zloglasni Belzen Bergen. Obe su dočekale kraj rata u logoru, ali je majka Katica Raletić umrla na rukama svoje ćerke nekoliko dana nakon oslobođenja od posledica neadekvatne ishrane logoraša. Dok se rastajala sa detetom u samrtnim mukama bodrila je da se vrati kući.

– Moraš uspeti, Milice, šta će otac sam sa tolkom decom.

Milica je uspela da se vrati u Šajkaš, doduše pužući, jer od posledica mučenja u logoru godinama nije mogla da hoda. Niko nije znao šta se desilo sa ocem.

Dok jedne mračne noći, odmah nakon kraja rata, mlađu sestru Julijanu, devojku od 17 godina, nije nakon silaska sa voza u Šajkašu počeo da prati neki čovek. Uplašena ona je potrčala, on je stigao i rekao: Nemoj da bežiš, ja sam šumar u Titelu, imam nešto da ti ispričam.

U noći stravične racije sve meštane odveli su odmah na obalu Tise i počeli zversko mučenje. Ljude su žive kasapili i bacali pod led. Iza jednog drveta ovaj šumar je nepomično gledao šta se dešava.

– Ja sam Stevan Raletić, ko će mojoj deci reći šta ste mi uradili zlotvori jedni – vikao je dok su mu živom sekli ruke i noge i bacali pod led u Tisu.

Svoje detaljno svedočenje ovaj šumar opisao je nadležnima i Crvenom krstu a zatim je potražio porodicu da im sve ispriča.

U leto 1956. godine 22. jula venčali su se moj tata Petar Raletić i moja majka Zagorka Krkljuš. Ona je dobila mesto učiteljice i školski stan u Loku, dok je on studirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Povratak u Lok bio je povod za suočavanje sa događajima. Posle kasnih predavanja, jednog zimskog dana, otišao je u Maticu Srpsku i pročitao kompletnu dokumentaciju o Raciji u Loku. Kući je došao u groznici, danima nisu mogli da mu skinu temperaturu, buncao je. U ruci je držao prepis nekih spisa i jedan papirić, njegovom rukom ispisan: „Privesti posebno sve viđene ljude koje svojim ugledom i ponašanjem mogu sprečiti da se naši ciljevi u osvojenim oblastima osujete.“

Kasnija istraživanja otkrila su da je za privođenje Stevana Raletića najodgovorniji jedan katolički sveštenik, koji je zbog lične sujete, ljubomoran na  poštovanje koje je pripadnik druge hrišćanske vere imao u okruženju, insistirao na njegovom hapšenju. Smrtna kazna stigla je i njega i onog žandara na kraju rata.

Na Badnje veče 1957. godine mama i tata su otišli na mesto stradanja, spustili jedan cvet u Tisu i napravili posnu večeru. I tako od tada svake godine. Do mamine smrti 2009. godine. Prirodno je bilo da ja to nastavim.

Tata nikad nije propustio na ode na obeležavanje Racije ni u Novom Sadu. Držeći u ruci samo jedan cvet, stajao je uvek po strani. Dok su mu suze lile prilazili su mu njegovi učenici. Hiljade njih je učio istoriji a većina je znala i njegovu priču. Kako su godine prolazile tvrdio je da ta rana ne zarasta: „Samo još više boli!“

Poslednje Badnje veče zajedno obeležili smo 2018. godine. Kada smo ga moja ćerka i ja odveli kući, šapnuo joj je ime onog žandara: – Sada si diplomirani pravnik i znaš da svaki zločin ima ime i prezime.

Naučena sam da odajem počast i klanjam se senima. Bilo je u mom životu trenutaka kada me je opterećivalo beskonačno ponavljanje i nabrajanje stvari koje su žandari odneli. Dok nisam shvatila da je i to način da se oprostiš sa ocem, da pamtiš šta je imao i ko je bio.

Prošlo je gotovo osamdeset godina od Racije. Širokom bačkom ravnicom, selima i gradovima i danas hodaju neki ljudi u čije biće je genetski utkan ožiljak od rana mučki ubijenih predaka. Na dan sećanja žele mir kostima duboko pokopanim u mutnim vodama Tise i Dunava. Da ni trunka srama nepriličnog ponašanja, ljudske zlobe, medijske podele i sve ostale nedoraslosti obeležavanju ovog strašnog događaja ne zaseni stravičnu žrtvu koju su podneli. Jer svi oni su bili „naši“, a neki i „moji“.

Autorka je predsednica Novinskog istraživačkog centra iz Novog Sada