Bauk prelazne vlade

Studenti, srednjoškolci, prosvetari, advokati, poljoprivrednici i građani, sa svojim transparentima, pištaljkama i traktorima svakodnevnim blokadama i protestima traže pravdu i zahtevaju da nadležni počnu da rade svoj posao, odnosno da nenadležni ne izlaze izvan kruga (ultra vires) svojih ustavnih ovlašćenja. Samo u februaru statistika beleži više od 370 protestnih okupljanja.

Zahtev studenta i građana pod parolom „hoćemo pravdu“ je strateški cilj čija realizacija zahteva da se utvrdi puna i celovita istina (otuda i prvi studentski zahtev da se objavi kompletna i tačna dokumentacija i utvrde stvarni uzroci i lična odgovornost za tragediju u Novom Sadu). Pošto nadležne institucije „ne daju znake života“, legitimno je vaninstitucijalno (na ulici) istaknut opšteprihvaćen protestni zahtev, da se rešenje duboke društvene krize realizuje u okvirima postojećih ustavnih i zakonskih okvira.

Opšteprihvaćen protestni zahtev za povratak institucijama („pumpaj“) izvorno je generisan „nepolitičkim“ akcijama studenata i građana za pravdu. U tom kontekstu, međutim, kako bi se objektivno došlo do održive izlazne strategije iz sadašnje krize, postojeći „nepolitički in-put“, mora proizvesti „inkluzivnu politički out-put“. Pošto su studentski protesti jasno nepolitičkog karaktera, taj out-put je zadatak aktuelne opozicije. U tom procesu neophodno je uspostaviti odgovarajući mehanizam sa „političkim kapacitetom“ međusobne interakcije predstavnika vlasti, sa jedne, i političke alternative aktuelnom uzurpatorskom i korumpiranom režimu, sa druge strane. Postoji više poznatih i primenljivih opcija, između ostalog, dijalog o izbornim uslovima, okrugli sto vlasti i opozicije itd.

Kada je u pitanju izlazak iz duboke institucionalne, društvene i moralne krize, međutim, najefikasnija opcija je prelazak sa studentsko/građanskog aktivizma na politički dogovor vlasti i opozicije („okrugli sto“) za formiranje prelazne vlade koja će sprovesti izbore na osnovu kojih bi se povratio izvorni ustavni i zakonski legitimitet „zamrlih“ institucija. Studenti i građani dali su svoj istorijski doprinos i oslobodili Srbiju straha, čime su objektivno stvoreni uslovi da se i politička opozicija počne baviti onim zbog čega i postoji.

U našoj nedavnoj političkoj prošlosti imali smo dobar „referentni primer“ sa uspešnom prelaznom vladom (npr. tripartitna prelazna vlada nakon pada Miloševića 5. oktobra). Aktuelna prelazna vlada bila bi sastavljena na osnovu dogovora vlasti, opozicije i „trećeg faktora“ (npr. predstavnika akademske zajednice i studenata, sindikata prosvete, poljoprivrednika, advokatske komore, nevladinog sektora, nezavisnih stručnjaka i sl).

To što režim na sav glas upozorava svoje redove da „bauk prelazne vlade kruži Srbijom“, samo potvrđuje da je sam vrh režima izgubio realnu percepciju stanja u zemlji. Da je pameti, sam režim bi se za to založio. Aktuelni režim očigledno je svestrano podbacio ne samo u operativnom, već i u strateškom kriznom menadžmentu, jer se „uspelo“ u onome što najmanje želi: izgubili su poverenje i objedinili građane cele Srbije protiv sebe.

Bežeći od očigledne stvarnosti, režimske glavešine kao da su sele u pogrešan voz, pa ih svaka sledeća stanica sve više udaljava od destinacije i opstanka na vlasti. Najteži poraz doživeo je sam vrh ove političko-koruptivne piramide porukom da „nije nadležan“.

Bliži se trenutak kada će uspešni ne-politički studentski zahtevi i građanski protesti ostvariti uspešnu komunikaciju sa relevantnim političkim subjektima i stvoriti objektivne pretpostavke kao odgovor na opštu institucijalnu krizu poverenja koju je sam režim nepovratno generisao. Poruka o „nenadležnoj instituciji“ već daje prve rezultate: mnoge novinske agencije javljaju da su studenti i mirni protesti preuzeli „medijski primat“ (izgleda i državnu zastavu).

U tom kontekstu, „Studentski edikt“ proglašen u Nišu 1. marta: Mi, studenti i slobodni građani Srbije, sabrani u gradu Nišu (…), ima sve vrednosne komponente deklaracije građanske slobode, pa čak i elemente ustavne konvencije. I urednici Radio televizije Srbije, javno su se ogradili od dosadašnje servilne uloge javnog servisa režimu.

Dakle, protestima su otvorene glavne političke perspektive koje idu u pravcu postizanja „društvenog dogovora“ o prelaznoj proceduri mirne tranzicije od hibridnog do demokratskog modela. Dve su moguće opcije, od kojih je jedna „opciona“, a druga „obavezna“. Opciona (i poželjna) podrazumeva tzv. okrugli sto zainteresovanih (režim, opozicija i „treća“ strana).

Obavezna je prelazna vlada, odnosno neki njen modalitet. Za režim je prelazna vlada „bauk“, ne samo što treba da organizuje proštene i fer izbore, već i da obezbedi uspešnu izlaznu strategiju (uz lustraciju i odgovarajuće procesuiranje odgovornih) iz postojeće krize, izlaz koji režim sam ne može da ostvari.

Autor je univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.