Mirjana Popović Radović

Treptaj beogradske prolećne svetlosti u krošnji stabla, dok tuda prolazim, ostavlja mi moćniji utisak u svojoj skrajnutosti i tišini, od pretenciozne građevine, neuklopljene u okolni ambijent.

Toliko toga u egzistenciji Beograda bilo je uvek pitanje efemerne neuhvatljivosti, uzgredne, buntovne prepuštenosti imaginaciji trenutka. U tome je bio njegov šarm, različitost. Zato je mogao „crni talas“ da nastane u skromnom „Kino-klubu Beograd“, a novotalasna muzika 80. u podrumu SKC.

Moćna je bila i u sredu 24. aprila, svojom odanošću gradu, protestna kolona „Ne da(vi)mo Beograd“, posle tri godine uporne borbe da se ilegalan čin gradske vlasti preko „ljudi sa fantomkama i bagerima“ u jednoj noći Hercegovačke ulice, ukidanjem tako legalne demokratske države, privede pravnoj istrazi i sankcioniše. Brojna rušenja i povređivanja urbane strukture Beograda, naišla su na otpor stručnjaka i šire javnosti, a vlastodršci su odbijali dijalog i ostali gluvi na sve.

Ali, istrajnost mirnog bunta donela je ipak male, neočekivane pobede.

Vera u moguće promene, bila je odluka Suda za kalemegdansku gondolu, sa šansom vraćanja Srbije civilizacijskim legalnim okvirima – iako skrajnuta tu je poput „paliluskog drveta procvetala“.

Autorka je pisac knjige „Beograd kao autobiografija“

Povezani tekstovi