Stevanović – koji ističe da bi u slučaju EU-referenduma u Srbiji „svim srcem bio na strani onih koji se zalažu za EU integracije“ i kaže da „naša zemlja treba da preuzme sve najbolje prakse“ Danske, Švedske, Nemačke, Holandije ili sličnih vanevropskih zemalja, kao i da ona geografski, trgovinski i kulturološki pripada evropskom krugu – ipak brani stav da evropske integracije treba privremeno prekinuti i prvo rešavati neke druge probleme. Primećuje da, kao što je devedesetih to bio slučaj s patriotizmom, sada često evropski put Srbije postaje „zaklon za bitange“. Tvrdi da je EU tokom ove decenije promenila svoj pređašnji dosledan pristup Srbiji, kada je konzistentno delila pohvale i kritike a afirmisala evropske vrednosti, u pravcu realpolitike kojoj je odlika da zbog Kosova i stabilnosti u regionu žmuri na nazadak demokratije u Srbiji i oko nje, medijski mrak, razaranje nezavisnih institucija i pravne države, nove oblike korupcije i „sedenje na krajnje klimavim spoljnopolitičkim stolicama“. EU se, po njemu, tako od zajednice vrednosti pretvorila u zajednicu interesa. Zato više ne može biti vododelnica na kojoj se prelama ko je za Srbiju kao uspešno a ko kao propalo buduće društvo.

Stevanović i DJB zagovaraju jednogodišnju suspenziju novih integracija „jer u srpskom društvu nema konsenzusa oko istih“ kao i „jednaku neutralnost prema bilo kojoj drugoj integraciji“. Za to vreme treba se boriti za istinski slobodne medije i „uslove da se dođe do istinski slobodnog izjašnjavanja građana Srbije“. Glavna pitanja koja, po DJB, treba rešavati jesu javno vršenje javne vlasti, vladavina prava, nezavisne institucije, medijske i druge slobode i funkcionisanje tržišne privrede i socijalne države. Iako nije izrečeno, podrazumeva se da bi za sve to trebalo da se izbori udružena i prema vlasti beskompromisna građanska i nacionalistička opozicija.

Nažalost, ovde se ponovo previđa da između EU (a treba reći i NATO) integracija i uvođenja u život svih navedenih evropskih vrednosti postoji međuzavisnost. Samo u bajkama je moguće izvući se iz živog blata vukući se za vlastitu kosu. EU još od sredine 1999. pomaže prvo civilno društvo i „slobodne gradove“, a od 2000. i celu našu zemlju ne samo da izađe iz izolacije nego da izvrši sve one promene koje će je učiniti uspešnim društvom prispelim za učlanjenje. Pomoć, podrška, kao i otvaranje, često jednostrano, posebno u trgovini, EU prema Srbiji, nisu datost, nisu naprasno pali s neba, nego su deo pisane i nepisane uzajamne saglasnosti o približavanju Srbije EU. Srbija više duguje EU nego obratno, ne samo u novcu.

Pritom, iskustvo i Srbije i drugih balkanskih zemalja pokazuje da je potencijal koji EU i NATO integracije imaju za reforme u tim društvima nezamenljiv. Hrvatska je najznačajnije reforme izvršila upravo u periodu pred pristupanje EU, početkom ove decenije. Naprotiv, u Makedoniji su reforme stale baš onda kada je bila blokirana od Grčke, na pitanju koje nema veze sa evropskim ili atlantskim principima i vrednostima.

Obaveza odgovornih političara, a DJB se tako predstavljaju, nije da beže od pitanja oko kojih nema konsenzusa nego da rade na njegovom postizanju. Obaveza je da se ne podstiče zamrzavanje ili toleriše razgorevanje postojećih konflikata nego da se zahteva njihovo mirno i integrativno razrešavanje. Obaveza je da se ne mire s greškama i previdima EU nego da na njih podsećaju, zahtevajući i od sopstvene vlade i od EU iskreniji odnos, brže rešavanje svega spornog i, posledično, brže integracije. Na način koji Stevanović i DJB predlažu, samo bi se dao alibi Vladi Srbije za još površniji odnos prema reformama pa čak i za potpuno odustajanje od njih, a EU za prestanak podrške (što bi evroskeptički krugovi i u EU i u regionu i u Srbiji, ne samo oni na krajnjoj desnici, jedva dočekali).

Priznajući da ima „bitangi“ kojima je evropski put poslednji zaklon od odgovornosti za samovolju, korupciju, nesposobnost ili grehe iz prošlosti, ne smemo zaboraviti da ima i većih „bitangi“, onih kojima je otpor prema EU i NATO samo zaklon da se ne primete još jači autoritarizam, veće neprijateljstvo prema individualnoj slobodi i svim drugim evropskim vrednostima, gora korupcija u pripremi, poraznija nesposobnost ili skrivanje još težih grehova iz prošlosti. Kad se govori o konsenzusu, zato je važno i oko čega ga treba tražiti i ko da ga postigne i u kom cilju.

U ovo skoro već predizborno vreme konsenzus ima smisla tražiti ne s ma kojom opozicijom, nego među onima koji se ne stide javno reći da su za Evropu i njene vrednosti. Treba ga tražiti radi najboljih načina za ubrzanje integracija, a ne radi guranja istih u stranu. Radi produbljivanja ekonomskih i socijalnih reformi, a ne povratka na fiskalnu nizbrdicu poput one do 2012. Zbog pomirenja u regionu kroz prihvatanje međunarodnog prava i sudskih odluka, lustraciju i pomoć susedima da postanu ili ostanu normalne države i društva, a ne radi čekanja da tim susedima neka buduća spoljna, nama tobože naklonjena sila naturi prihvatanje ovdašnje nekritičke slike bliže prošlosti regiona.

Predložena suspenzija EU integracija ne samo da ne bi pomogla demokratizaciji, borbi protiv partokratije i korupcije, ili jačanju institucija, nego bi dala krila političkim snagama u delu vlasti i u nacionalističkoj opoziciji koje hoće još manje tih vrednosti nego vrh vlasti. One bi Srbiju tada još jače gurale prema onim „integracijama“ koje Stevanović i DJB, želim da verujem, nikad ne bi zagovarali.

Autor je internacionalni sekretar i član Političkog saveta LDP-a