Blagoje Jovović nije Gavrilo Princip 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Javnost i stručna i nestručna zataborila se u dva tabora. Sa jedne strane isticani su argumenti koji se suprotstavljaju ideji da ulicu dobije neko ko sam uzima pravdu u svoje ruke. Sa druge strane našli su se oni koji sa takvim imenovanjem ulice ne vide nikakav problem. Njihovi su stavovi zasnovani na jednom drugom argumentu. Argumentom similli ad simille drugi tabor poredi atentat na Pavelića sa otmicom Ajhmana, Blagoja J. sa fon Štaufenbergom, i, što da ne, poredi Blagoja J. sa samim Gavrilom Principom.

„Milost ne tražim, nit bih vam je dao!“

Treba odmah jasno staviti do znanja da Blagoje J. ne zaslužuje moralnu osudu za pokušaj atentata na Pavelića. Zaista bi bilo neopravdano moralno prekoriti nekog ko je pokušao da ubije zver. Svaka kazna pa i moralna (u vidu moralne osude za učinjeno delo) nužno podrazumeva da učinilac dela zaista i zaslužuje socijalno-etički prekor.

Praktično nije zamislivo da bi društvo bilo spremno da prekori i kazni nekog ko je došao glave ili pak pokušao da dođe glave jednom takvom zločincu.

Ante Pavelić zaista nije zaslužio milost niti zaslužuje sažaljenje zbog pokušaja atentata, na kraju, on ne zaslužuje sažaljenje ni u svojoj smrti. Toliko bi nam svima moralo biti jasno.

Odnos između društvene i individualne retribucije ključan je za ispitivanje načina na koji naše društvo treba da se ophodimo prema činu Blagoja J. Naime, okolnost da Blagoje J. ne zaslužuje moralno osudu za svoj čin ne upućuje nužno na zaključak da njegov čin treba prihvatiti u ime našeg društva.

Ostavljajući po strani pitanje da li neko ima pravo da uzme „pravdu u svoje ruke“ (kako se navodi na tabli istaknutoj uz ime ulice), pojedinačna pravda i pojedinačna osveta nikada ne mogu zameniti društvenu pravdu niti društvenu retribuciju.

Društvo uvek mora biti bolje od pojedinca. Društvena retribucija mora biti institucionalizovana, jer više od lične moralne satisfakcije pojedinca, ona podrazumeva izražavanje društvenog odnosa prema zločinu.

Opasno je akte pojedinačnog osvetnika pripisivati društvu i podizati na nivo društvene osvete.

Opasno je dozvoliti pojedincu da svojim aktima zamenjuje društvenu retribuciju.

Imenovanjem ulice po atentatoru u pokušaju, retribucija Blagoja J. na posredan način premešta se iz domena individualne retribucije u domen društvene retribucije.

Podruštvenjavanjem čina Blagoja J. pokušava se zapravo zadovoljiti kolektivni osećaj nepravde zbog propuštene prilike da jedan od najgorih zločinaca bude priveden pravdi dok se istovremeno društvena reakcija ex post podvodi pod jedan individualni osvetnički čin.

Blagoje J. nije Gavrilo Princip, niti je Jan Kubiš niti Jozef Gabčik. Argument da se u svetu (pa i kod nas) imena ulica daju po atentatorima sam po sebi ne vredi ništa.

Ako je istina u Aristotelovim rečima da je pravedno odnositi se jednako prema jednakome a nejednako prema nejednakome onda je duboko nepravedno porediti po sličnosti nešto što u svojoj osnovi nije slično.

Za razliku od Principa koji je pucao na predstavnika vlasti jedne okupacione sile, pozivajući na oslobođenje naroda Blagoje J. nije.

Prvo on nije pucao na predstavnika vlasti, on nije pucao u Pavelića u Zagrebu 1942. već u Buenos Ajresu 1957. Drugo, Blagoje J. nije pucao u borbi za slobodu niti je pucao u antifašističkoj borbi (kako su pucali Kubiš i Gabčik u Pragu). Blagoje J. pucao je iz osvete.

Ne postoji samo kod nas problem imenovanja ulica i odnosa prema istoriji koja se između ostalog promoviše imenovanjem ulica.

Ovih meseci svedočimo snažnom pokretu za preimenovanje ulica i uklanjanje spomenika koja su u pojedinim državama posvećeni istorijskim ličnostima koje se povezuju sa robovlasništvom ili kolonijalizmom.

U vezi sa tim postavilo se i pitanje gde povući granicu. Treba li ulica Dordža Vašingtona (u Sijetlu ili u Beogradu, svejedno) da bude preimenovana jer je prvi američki predsednik bio robovlasnik?

Treba li ulica Vinstona Čerčila da bude preimenovana jer je on bio kolonijalista?

Naravno da ne, jer te ulice nisu ni imenovane zbog njihovih robovlasničkih ili kolonijalističkih akata, već zbog sasvim drugih akata i poduhvata. Blagoje J., međutim, nema drugih akata i poduhvata vrednih veličanja.

Jedini razlog zašto je on dobio ulicu jeste njegov akt osvete.

Treba li akt pojedinačne osvete dizati na pijedestal slave i hvale?

To što akt pokušaja atentata na Pavelića ne zaslužuje moralnu osudu ne znači da on ima moralnu vrednost koja bi opravdala da čitavo društvo taj akt prisvoji za sebe.

Na kraju, treba odgovoriti i na pokušaj da se atentat na Pavelića izjednači sa kidnapovanjem, suđenjem i potonjim vešanjem Ajhmanovim.

Pre svega, Ajhman je upravo kidnapovan da bi mu se sudilo.

Suđenje Ajhmanu, bilo je višestruko korisno za jevrejsko društvo.

Prvi put posle rata, žrtve i njihova deca suočili su se javno sa svim zločinima koji su počinjeni nad njima i njihovim sunarodnicima.

Suđenje Ajhmanu bilo je i društvena i emotivna katarza i predstavlja prekretnicu u načinu na koji Jevreji govore o sopstvenom stradanju.

Stid i griža savesti preživelih zbog onih koji nisu preživeli za vreme suđenja Ajhmanu transformisala se u potrebu da se svedočenjima o pretrpljenim stradanjima preživeli oslobode straha i stida i istovremeno na mlađe generacije prenesu saznanje o onome što se desilo. Suđenje Ajhmanu nije bilo političko, ono je bilo istorijsko. Jednako tako, suđenje Paveliću bilo bi višestruko korisno ne samo za Srbe već i za druge jugoslovenske narode.

Ono je na žalost izostalo. Jugoslavija se nikada do kraja nije suočila sa svim zločinima NDH, to nije učinila ni Srbija nakon raspada zajedničke države.

Mi danas nemamo u Srbiji memorijalni kompleks posvećen žrtvama tog genocida.

Nedostatak suočenja sa prošlošću i nedostatak pravde za učinjena zlodela, neće se nadomestiti podruštvenjavanjem jednog individualnog osvetničkog čina.

Istovremeno, time se šalje pogrešna poruka da će država pre ili kasnije stati iza individualnih osvetničkih poduhvata onda kada sama ne uspe da ostvari pravdu za svoje građane.

P.S. Muči me još jedna stvar. Da je kojim slučajem Pavelić priveden pravdi i da mu je suđeno u Beogradu, da li bi docnije bio rehabilitovan iz procesnih razloga sa pozivanjem da tokom takvog postupka nije omogućeno fer i pravično suđenje kao što su rehabilitovani brojni kvisliinzi proteklih godina?

Autor je advokat iz Novog Sada

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.