Znamo šta to znači – sezonu lova na najokorelije kriminalce ovog društva, prodavce lubenica. Komunalna policija, odred sve širih ovlašćenja, nastaviće svoj beskompromisni rat na suzbijanju sive ekonomije. Babe što prodaju šustikle na Kalemegdanu, ulični svirači sa isteklim dozvolama, prodavci belog luka, poljskog cveća i zelja treba da se obaveste da nijedna para prihoda neće moći da ostane neoporezovana.

Kroz sistem upravnika zgrada, komšije su pretvorene u doušnike kako bi se stalo na put ilegalnim stanodavcima i renterijerima. Ogromna sredstva, obuke, novi kadrovi i ispostave, od 2012. nemilosrdno se obračunavaju sa srpskom neformalnom ekonomijom i ta zalaganja konačno daju rezultate.

Nevladina organizacija, kojom je do političkog uspona rukovodila aktuelna premijerka Ana Brnabić, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), nedavno je objavila svoje istraživanje o zastupljenosti sive ekonomije u Srbiji. Prema procenama NALED-a, kakvo iznenađenje, od 2012. zabeležen je značajan pad udela udela sive ekonomije u srpskoj privredi. Zaključak je samorazumljiv – velikim naporima i upornim radom vladajuće političke garniture u Srbiji je konačno počeo da se rešava višedecenijski ekonomski problem i taj rad, konačno, donosi merljive rezultate.

Kako dokazuje Mijat Lakićević u svom novom tekstu, sa osvrtom na istraživanje iz Kvartalnog monitora, NALED-ovi zaključci ne odgovaraju stvarnosti. Zapravo, obuhvat sive ekonomije od 2012. je ostao nepromenjen, a i dalje je značajno viši od EU proseka. Prema nekim procenama u Srbiji se dnevno u „sivoj“ zoni generiše oko 8 miliona evra. Siva ekonomija, kako je poznato, podrazumeva neoporezovane prihode građana.

Usled međunarodne izolacije, sankcija, rata i hiperinflacije, Miloševićev režim je tokom 1990ih tolerisao sivu ekonomiju (V. Cvejić, Slobodan Korak u mestu) . Tranzicija, u koju je Srbija zakoračila 1989. pretvorila se u grupisanje oko pljačkaških interesa onih koji su u prethodnom režimu, kada smo svi bili ravnopravni, ipak bili ravnopravniji od drugih. Rasplamsavanje nacionalizma i sukoba ostavilo je daleko ispod radara konverziju nekada društvenog kapitala prvo u državni, pa, budući da je država postala privatno vlasništvo interesne grupe i u privatni kapital političkih moćnika i sa njima vezanih lica. Siva ekonomija bio jedan od načina da se stanovništvo „snađe“ u datim okolnostima.

Početkom 1990ih uspostavljen je, dakle, privredni parasistem, mimo državnih tokova i znanja koji opstaje skoro tri decenije. Izmenjali su se, tokom ove tri decenije, razni manje ili više autoritarni režimi, ali su svi do jednog bili neuspešni u rešavanju obuhvata sive ekonomije. Neuspeh je, nema sumnje, planiran i deo je oslonca svih srpskih režima. Dok se „višak“ radne snage u periodu SFRJ rešavao privremenim odlaskom na rad u inostranstvo, u uslovima međunarodne izolacije, socijalni mir se kupovao jedino kako je mogao – tolerancijom režima na poresku nedisciplinu.

Budući da je državna kontrola nad administracijom i većim delom privrede, ostala klijentelistički rejon – oni koji ne učestvuju u njemu, prepušteni su sami sebi. To znači preprodaju humanitarne pomoći i švercovane robe iz Mađarske, Rumunije, Turske na tezgama širom Srbije; Izdavanje nekretnina „na crno“; Proizvodnja i prodaja bilo čega u različitom obimu, ali i svaki rad „na crno“. Jasno, svaka pa i ova naša država, poznaje mehanizme koji dovode do rešenja ovog problema. Ti mehanizmi nikako nisu ono što se dogodilo u periodu od 2012. do danas – a to je povećanje i visine i broja poreza i akciza. Jedna od prvih stvari urađenih po smeni vlasti upravo je povećanje PDV-a sa 18 na 20%, a kasnije i najniže osnovice sa 8 na 10%, i poreza na dobit sa 10 na 15%. Ova povećanja pratila su i povećanja akciza na svu akciznu robu.

Troškovi rada su ostali nepromenjeni i oni, za poslodavca još uvek iznose blizu 70% od neto zarade po radniku. Od Miloševićeve smene rade se istraživanja o uslovima poslovanja u Srbiji i redovno se dobija ista loša slika. Politika subvencija stranim investitorima je tako jedini način da se Srbija makar u drugom dnevniku RTS-a prikaže kao poželjno biznis okruženje, jer u stvarnosti ni po čemu to nije, čak ni za subvencionisane strane investitore.

Stvar je elementarne logike to da će veći troškovi poslovanja gurati privrednike u sivu zonu. Ukoliko ne mogu da biram i utičem na cenu goriva, struje i drugih „fiksnih“ troškova poslovanja, mogu da biram da rizikujem i radim na crno. Na ovaj način država itekako naplaćuje poreze svima, pa i onima u sivoj privredi.

Procena da trećina BDP-a ostaje neoporezovana, uvek i svuda ukazuje samo na jedno – u Srbiji postoji privredni parasistem. Trećinu privredne delatnosti nijedna država ne može da reši represijom i povećanjem kontrole, već samo suštinskom reformom, prihvatanjem i prilagođavanjem toj stvarnosti. Ovoga su dobro svesni vlastodršci u Srbiji. Ne radi se o političkoj volji, čiji nedostatak je prepreka reformi. Naivno je ne ne uviđati političku volju koja upravo usmerava trećinu privredne delatnosti u sivu zonu. Tako nastaje svojevrsni srpski new deal.

Prema tom deal-u, reč je o hibridnom jednopartijskom režimu koji kontroliše sve državne institucije i najveći deo privrednih tokova. Ostatak, a tu je i siva ekonomija, pripada onima koji su na bilo koji način i iz raznih razloga – otpadnici iz države. Za njih nema mesta u državnim i državno kontrolisanim kompanijama, ali ni u državnoj administraciji, oni su prepušteni sami sebi i državni aparat je spreman da ih toleriše, kako ne bi pravili probleme.

Probleme, ipak, pravi pritisak sa strane koji nas poredi sa razvijenim državama EU i u odnosu na koje je 30% BDP-a u sivoj zoni neprihvatljivo. Kroz poreze na imovinu i akcize, državni sistem je namiren. Nisu im neophodni porezi od prodavca lubenica i šustikli. Naprotiv, raditi u sivoj zoni podrazumeva i nevidljivost pred sistemom socijalne zaštite i penzionog sistema. Ukoliko ceo radni vek provedete radeći „na crno“ i neprijavljeni, ne ostvarujete pravo na penziju u starosti. Zašto to privatnoj državi ne bi odgovaralo? Privrednici u sivoj zoni nemaju gotovo nikakvu političku moć i uticaj. Oni su, jednostavno, prestupnici. Po potrebi država može da ih kazni, kontroliše i ograniči ili žmuri na taj „kriminal“.

Sve veći poreski i drugi nameti privredi hirurški precizno eliminišu sve veće grupe privrednika iz sistema. Isprazne najave poreskih reformi i maskiranje neizdrživog pritiska na privredu, kako bi se zavarala EU, neće nas dovesti daleko. Neće nas, u stvari, dovesti nigde jer su promene lažne i površne.

Prave promene bi se dogodile kroz drastično smanjenje poreskih nameta, transparentnije trošenje javnog novca, skidanje državne šape sa tržišta i tržišnih tokova – kroz ukidanje politike subvencija, ali i oslobađanje sudstva od političke kontrole. Iluzija je očekivati ovo kao spontani rasplet do kog će doći bilo pritiskom sa strane, bilo političkom voljom iznutra. Do ovoga, kao što znamo, dovodi samo artikulisani zahtev odozdo. Dok se ne dogodi neka bostanska čajanka, 30% srpskog BDP-a biće markirano nekom nijansom sive.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS