Nije upitno ni da li će opozicija izaći na izbore ili će ih bojkotovati. Nije upitno ni da li će Vučić uvažiti zahteve opozicije, koje više ni sami lideri opozicije ne znakju koji su, kao što smo videli skoro prilikom gostovanja Sergeja Trifunovića na N1. Ali, dobro stoje tamo negde zapisani!

Pobediće SNS, čak da od danas opozicija preuzme sve medije. A s obzirom na gostovanje Sergeja na N1, moglo bi se reći da Vučić zapravo čini veliku uslugu PSG-u što njihovom lideru ne dozvoljava gostovanje na medijima sa nacionalnom frekvencijom.

Opozicija će izaći na izbore, iako im Vučić neće ispuniti ni jedan jedini uslov, ali će olinjalom retorikom poraz proglasiti pobedom. Već vidim Đilasa na N1 koji teatralno kaže Vučić je podlegao pritisku, to je prvi korak do pobede, idemo na izbore da ga pobedimo, čime će se dati legitimitet Vučiću da odradi započeto.

Uostalom, šta bi razni stručnjaci opšte prakse, koji su pola svog života proveli po skupštinskim klupama, radili drugo u životu? Osim poslaničkih plata i privilegija, ono što obični građani ne znaju, tu je i ogroman novac za izlazak na izbore kao i finansiranje stranaka ukoliko pređu cenzus.

Primera radi, ako je verovati poslednjim istraživanjima, SZS ima oko 11%, što je otprilike oko 30 poslaničkih mandata, a što je pretvoreno u novac oko 100.000 evra mesečno za finansiranje poslaničke grupe. Iskreno, ko bi se odrekao 100.000 evra mesečno?

Dakle, pošto ništa od napred navedenog se ne dovodi u pitanje, šta je upitno? Jedina upitna stvar je da li će se pored nacionalističkog, antievropskog i proruskog SZS i nedorečenog PSG-a profilisati još neka građanska i proevropska opozicija, koja neće biti pod kontrolom Dragana Đilasa?

Da li ćemo imati prilike da nas u Skupštini umesto sa „braćo i sestre“ i „pomoz bože“ kako se danas na skupovima opozicije obraćaju i Dragan Đilas i Vuk Jeremić i Boško Obradović, da li će imati neko ko će da pozdavi i onu manjinsku građansku opozicionu Srbiju, sa „dame i gospodo“?

Da li će postojati opozicija koja će umesto obilaženja manastira i crkava, i ljubljenja ruku popovima, otići u Srebrenicu i Potočare i pokloniti se žrtvama rata devedesetih.

Da li će neko, umesto ovih što godinama ponavljaju dosta nam je igre štapa i šargarepe sa EU, biti neko u tom Parlamentu ko će reći dosta nam je vaših najava promena odnosa snaga na međunarodnoj sceni i igre iščekivanja ruske i kineske pomoći?

Da li će postojati opozicija u Parlamentu koja će priznati novu kosovsku realnost i koja će biti hrabra da kaže da je pozivanje na Rezoluciju 1244 isto što i naplata menice od Dafiment banke?

Da li će postojati opozicija koja će ponuditi viziju i budućnost Srbije u EU, umesto što će građane zastrašivati političkim protivnicima? Da li će postojati opozicija koja će umesto kuknjave nad globalizmom, isti pokušati da pretvori u šansu i prilagodi potrebama Srbije?

Ne preostaje nam drugo nego da se nadamo da hoće. A da bi se to desilo neophodno je da se sve građanske, proevropske snage, uprkos podsmesima i preziru nacionalista, okupe u jednu grupu građana i zajedno izađu na izbore.

Autor je producent

Povezani tekstovi