Foto: Stanislav MilojkovićAko je suditi po odgovoru Ministarstva, oličenog u Službi za odnose s javnošću (na srpskom: Pres-služba) („Ćirilica je kulturno, a ne ideološko pitanje“, Danas, 25. 12), ni ministar, kome se prevoditeljka obraća, ni Služba, koja se javnosti obraća u ime ministra, nisu ništa razumeli. Pismo pristiglo iz Ministarstva ne samo da je beznadežno nepismeno, nego je i beznadežno isprazno (i upravo zbog toga opasno).
Najpre o nepismenosti. Reč je, da podsetimo, o Ministarstvu kulture i informisanja, dakle o Ministarstvu koje, po definiciji, mora da barata odnegovanim srpskim jezikom. Čak i ako preskočimo sklop reči s početka prve rečenice: „osnaženje javnog prisustva ćirilice“, što stvara nelagodu kod onih koji znaju srpski – jer to nije dobar jezik – već od druge rečenice tekst postaje urnebesan. Recimo, saznajemo da je ugroženost ćirilice vidljiva golim okom u izlozima. Da li se, dakle, ugroženost vidi u izlozima onako kako se u izlozima mesara vide, golim okom, domaće kobasice i dimljena slanina, na primer? Brushalteri i gaće u izlozima radnji za donji veš? Ili se ugroženost vidi na neki drugi način? I kako uopšte izgleda ta ugroženost? Nosi kapu? Oblači se u žensko? Pije od ranog jutra? Potom sledi nesuvislo ređanje reči, sve do četvrte rečenice gde saznajemo da su žigovi brutalna jedna bića, uz to agresivna, te je teško od njih braniti se kad počnu da vas spopadaju („teško je braniti se od tako brutalnih žigova“). Eto, recimo, promičete ulepšanim gradom i po izlozima golim okom merkate ugroženost, sve razmišljajući da l’ da kupite kilo ugroženosti ili ipak, na ovu skupoću, samo 600 grama, kad se na vas ustremi žig. Iz čista mira. Ničim izazvan. Propne se na zadnje noge žig, onako veliki, dlakav i brutalan, smrdi mu iz usta pakleno, pa stane da se breca na vas, traži ličnu kartu, oće to i da udari, pa vi vidite. I tako dalje. Uz to, podsećanjem na užasnu tvorevinu Jugoslaviju podseća Služba vaskoliko srpstvo na to kako nam je tada bilo rđavo i strašno, dočim nam je sada upravo divno. O tome, najzad, da je svaka kulturalna perspektiva uvek, bez razlike, ideološka – ni da ne govorimo. Kad je ovako dramatična nepismenost zavladala u Ministarstvu kulture, i to u službi za odnose s javnošću, kako li je tek u drugim ministarstvima gde pismenost nije prvi među svim zahtevima.
S patriotama je uvek tako: možda ne znaju baš srpski jezik, ali ćirilicu obožavaju do imbecilnosti. Jer, jesu nepismeni, možda ni ne znaju baš bog-zna-šta u životu, ali znaju šta je osnovno obeležje njihovog identiteta. Ćirilica, bato. Dobro, možda ne znaju baš tačno šta je to identitet, ne bi oni umeli svojim rečima to da objasne, ali znaju šta je ćirilica, a neki od njih znaju i svih trideset ćiriličnih slova napamet. Dobro, možda ta slova ne znaju baš da upotrebljavaju kako treba, ali dovoljno znaju da bi se zaposlili u Ministarstvu kulture i informisanja. Pa ti, narode, vidi.
Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez ćirilice. Pala sa simsa, razbila se u paramparčad i više je nema. Šta bi se, dakle, dogodilo srpskom narodu, vaskolikom srpstvu i njegovom identitetu? Hm. Pa, ne bi se dogodilo ništa. Bila bi šteta, naravno, ćirilica je mnogo lepo pismo, ali se ništa u srpskom identitetu, ni za dlaku, ne bi promenilo (osim što Ministarstvo ne bi imalo na šta da gubi vreme). Pismo je konvencija, sistem znakova koji u sebi ne nose nikakvu nužnost. Pismo je dogovor o tome kako ćemo da obeležavamo neke glasove. I to je sve. Pa, ako taj dogovor, iz nekog razloga, više ne drži vodu, ako nam smanjuje jezičku gipkost i otežava komunikaciju s onima koji tim pismom ne vladaju, u redu, dogovorićemo se o nekom drugom sistemu znakova (mi ni to ne bismo morali pošto imamo dva sistema). Zamislimo, tome nasuprot, šta bi se dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez Kiša, Andrića i Krleže, bez Pekića, Bore Ćosića i Miljenka Jergovića, bez Radomira Konstantinovića, Damira Karakaša i Semezdina Mehmedinovića, bez onih koji stvaraju i čuvaju naš jezik? Jer, suština identiteta je jezik, ne pismo. (Ali ministar to ne zna.) Jezik je nužan, pismo je slučajnost. (Ali aparatčici zaposleni u Ministarstvu to ne znaju.) Tog bismo se dana, dakle, probudili bez polovine mozga. Tog bismo dana ostali bez identiteta. Od toga dana ne bismo znali ni ko smo, ni šta smo bili, niti bismo imali problem sa identitetom, mi, kaša bez jezika (ali s ćirilicom), bezoblična bića saterana u obor nemoći i gluposti.
Zbog toga nas Ministarstvo i zamajava glupostima s ćirilicom, nastojeći (bezuspešno) da zabašuri svoju nekompetenciju i nepismenost, dok svakodnevno, radosno i nepokolebljivo kruni i uništava srpski jezik. Dakle, jezgro identiteta.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Srbija na „crnom vrhu“ u Evropi
Filozofi koji rade na Radio Beogradu imaju cudnu tendenciju da pretenduju da su posisali svo znanje ovog dela planete te da se razumeju u sve. Pozdravljam taj trend uz jedan mali predlog. Hajde da zabranimo i latinicu, tj. srpski jezik uopste i da pricamo samo na engleskom. Upocetku bi bilo malo muke u ruralnim delovima Srbije ali bi u kratkom vremenskom periodu svi progovorili `““Thank you very much`““. Dodatni podstrek u ucenju engleskog bi mogao da se postigne deljenjem brasna i zejtina boljim djacima, a onim najboljim bi trebalo da se obezbedi brzi pristup fondovima EU i neprofitabilnih organizacija kao sto su Human Right Watch, itd. Naravno, i poneka Fulbrajtova stipendija za one najbolje.
Jasno je zašto je Olja vrhunska prevoditeljka, a Ministarstvo tek vučićev (sic) "žig"
Šta bi se dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez Krleže i Radomira Konstantinovića? Došli bismo do vazduha.
Cirilica i Latinica su zajedno deo naseg indetiteta i tako treba i da ostane. Nikakve korenite promene u drustvu ne treba vrsiti dokle god je pravosudje korumpirano i van funkcije. Ovo zato jer zbog takvog stanja u pravosudju imamo kriminalce na vlasti ali i u opoziciji. Sa takvima je svaka promena uvek i obavezno promena na gore sto se uostalom i videlo iz svega sto su do sada radili. Najpre para-politicke kriminalce na robiju, pa tek onda pristupiti bilo kakvim ozbiljnijim zahvatima na bilo kom polju. I naravno da bi se to desilo uvek treba glasati za manje zlo ako vec sami nismo nasli za shodno da se politicki aktiviramo i direktno sprovedemo svoje prefinjene namere u delo.
Istina je da pismo ne čini jezik, kao što je istina da je veliko bogatstvo imati jezik sa dva pisma, i svako prisilno nametanje jednog pisma može činiti samo neko ko nimalo ne poznaje materiju. Tako sudovi insistiraju da podnesci budu pisani ćiriličnim pismom, što je nedopustivo i protiv ustavno, a masa sudskih predmeta (presuda, tužbi, žalbi) na koje se pozivate u podnesku, ima deo oznake u vidu rimskog broja, kao i brojne adrese, pa onda prebacujete stalno u kucanju latinično i ćirilično pismo, što stvara konfuziju u glavi, ali i srcu, pa dovodi do besa…siguran put ka odumiranju ćirilice, jer niko ne voli ono što mu se silom nameće. Da su zaista iskreni, angažovali bi umetnike da stilizuju slova ćiriličnog pisma, uložili u izradu aplikacija…Ne treba dozvoliti polupismenim zgubidanima da nam otmu silom zakona, privilegiju da koristimo lepu ćirilicu, ili praktičnu latinicu, potpuno slobodno, po sopstvenom nahođenju ili trenutnoj inspiraciji.
Pored Grka, verovatno smo jedini narod u Evropi cija deca su zavrsavala osnovnu skolu sluzeci se s dva pisma podjednako. Ali ne lezi vraze, brzo cemo mi to izleciti, tj. promptno i rapidno, pa cemo obogatiti srpski jezik, a samim tim i ciliricu, recima kao sto je advertajzing, patern, print, a spin vec imamo. Nove reci za staro pismo, eto novog kulturno-propagandnog slogana za Ministarstvo kulture.
Zanimanje osobe koja se bavi prevođenjem zove se prevodilac, bilo da se piše latinicom ili ćirilicom.
Man““te se gospodo novogovora, njegova pojava nikad ne sluti na dobro.
Bravo, i hvala autoru.
Odličan tekst, pun žaoka koje aktuelno ministarstvo u punoj meri zaslužuje. Mislim da bi trebalo pokrenuti i pitanje nereagovanja nadležnih, pre svega pomenutog ministarstva, na pojavu masovnog širenja bauka nepismenosti i izopačavanja srpskog jezika preko samozvanih centralnih i "najčitanijih" medija, .Time se uništava nacionalni identitet i truje omladina.A to možda i jeste cilj?
Nemoj držati predavanje, a sam ne znaš da se ne kaže i ne piše: NI NE ZNA, već: I NE ZNA.
Kolko ćirilskih slova tolko cifara na čeku. A udruzi branitelja i ministar pride. Može i prajd.
Zivcana,bas zalim tvoju blizu okolinu.
Samo imamo mi jos dosta zivcanih na vlasti.
Nervno rastrojene osobe je najbolje drzati bezbedno svezane.
Članak se nekakvom celomudrenom arogancijom "istresa" na nesrećnog činovnika (da takvi su, zmaju malo ili ništa) ali ne uspeva da pokaže zašto država – do daljnjeg jedina za to kvalifikovana instanca – ne bi pogodnim sredstvima ( a takva naravno postoje), ne lisavajući nikog njegovog svetog prava na lični izbor, pomogla vanrednim merama da ćirilica ne odumre, što ce se sva je prilika uskoro dogoditi. Za duvan čvarke i futoski kupus moze za ćirilicu ne može. I jos nesto: šta sa onima koji i pismo doživljavaju kao element identiteta. Koga su to ugrozili i zašto su odmah gluplji i neobrazovani.
Mile V.
@Mile V.
I Ако су два писма богатство, како то се нико осим нас није потрудио да тако нешто прибави? Или смо можда ипак ми "мимо света"?
II Инсистирање судова да поднесци буду на ћирилици није "против уставно" (а да јесте, писало би се "противуставно"), већ га, напротив, Устав налаже, будући да у њему пише да је у Србији у званичној употреби српски језик и ћирилично писмо.
III Ако је пребацивање са једног писма на друго толико фрустрирајуће, шта предлажете за, рецимо, грчка слова које се као ознаке користе у физици и математици? Да их транскрибујемо на латиницу (на ком језику), или да радове пишемо на грчком? Или један-два клика ипак нису толико компликовани за оне који знају шта пишу и зашто?
IV Полуписменим згубиданима заиста много тога не би требало дозволити, а првенствено да верују у сопствену компетентност.
Tatjani
Mi pisma nismo pribavljali, već ih nasledili. Vaš komentar je u rangu- zašto bi završili dva fakulteta, kada većina završi samo jedan. O kompetentnosti, treba malo poznavati i istoriju, ne samo mitologiju. Pet vekova pod osmanlijama, pismo je bilo arapsko (mnogo kasnije, Turci su prešli na latinicu), a slovenski živalj, pisao je staroslovenskim pismom. Pojavio se Vuk Karadžić, pa….da Vas ne podučavam gradivu iz nižih razreda osnovne škole. A u ustavu piše, da su u Srbiji ravnopravna dva pisma- ćirilično i latinično. Kompetentan postajem, kao i svaki građanin, onda kada "kompetentni", poput Vas, zadiru u , pa nazvaću to tako, ljudska prava. I imaću (neću sigurno, ali lepo zvuči),dva deteta, dva automobila, dva računa u banci, dva pisma…a Vi, imajte jedno pismo (arapsko je bilo službeno duže nego sva ostala, osim ako verujete da su prvo nastali Srbi pa amebe), govorite jedan jezik, i gledajte "Kosovski boj". Oprostite ako sam bio grub, ali kako ova tema zahteva poznavanje više nauka, prostorno ograničenje onemogućava širinu, ono što Vama nedostaje, pa deluje grubo.
@Mile V.
Можете ли навести у ком члану Устава пише да су у званичној употреби равноправни ћириилица и латиница? Ако то нађете, мораћу да признам да сте компетентни бар колико Уставни суд, будући да и они повремено успевају да пронађу да је "уставно" много шта што, по онима који им наређују, треба тако да буде.
Када су, молим Вас, Срби српски језик писали арапским писмом, а поготово када је тај галиматијас био званични језик/писмо. (Крајње маргинално, нешто слично је било у употреби код босанских муслимана, али то би захтевало мало дуже објашњење, чак и за оне мало боље образоване.) Ако сте мислили да је турски био званични језик, а да је он, све до 20. века био бележен арапким писмом, то је, наравно, тачно. Једино није јасно какве везе то има са писањем на српском, осим што поистовећивање са завојевачем помути мозак онима који иначе немају морала.
Кад смо код завојевача и "наслеђених" писама, свака окупација остави неко наслеђе. Како се ко према њему односи зависи од тога да ли се за њега важи оно што је речено у претходној реченици.
Старословенски језик је, после кратког глагољичког периода, писан ћирилицом, а то важи и за његову српску редакцију, током свих векова њеног постојања. Вук Караџић ћириличко писмо није измислио, него га је реформисао. То се, додуше, утврђује у нешто старијим разредима.
Не сматрам да је то посебно важно, али ако већ инсистирате, завршила сам два факултета и написала (признајем) само један докторат.
Не рекосте ми како бисте транскрибовали ознаку броја π на енглески, а како на, на пример, немачки.