Ugledni britanski epidemiolog Nik Vold je još početkom ovog veka obnarodovao da postoji način da se smrtnost od bolesti srca i krvnih sudova smanji za više od 80 odsto. NJegovo rešenje zvučalo je na prvi pogled jednostavno: svi odrasli građani treba svakog dana da uzimaju lek (nazvao ga je polipilula) u čiji sastav ulaze tri preparata za snižavanje krvnog pritiska i jedan za snižavanje nivoa holesterola, uz dodatak aspirina i folne kiseline.

Pristup je bio originalan i otvarao je nove perspektive ka dugovečnosti. Istovremeno, pomalo zastrašujuće je delovala sličnost sa literarnim vizijama budućnosti u kojoj se ljudima masovno nameću ograničenja mimo prirodnih zakona.

Malo potom, Voldov holandski kolega, Oskar Franko, kao pandan polipiluli ponudio je poliobrok, za koji je ustvrdio da bi snizio učestalost umiranja od bolesti srca i krvnih sudova za 76 odsto. NJegov recept je uključivao svakodnevno jedenje 400 g voća i povrća, 100 g tamne čokolade, 68 g badema i 2,7 g belog luka, uz uslov da se sve to zalije sa 150 ml vina i da se četiri puta nedeljno pojede po 114 g ribe.

Odmah su se nametnuli i problemi. Za polipilulu se postavilo pitanje ko bi svakodnevno obezbeđivao više milijardi pilula za odrasle stanovnike planete i da li bi se javila neželjena dejstva, a za poliobrok je ključna bila prihvatljivost tako restriktivnog izbora jelovnika, posebno na duge staze.

No, osnovna zamerka je što su se oba koncepta zasnivala na teoretskim spekulacijama, pa ih je trebalo proveriti u praksi. Što se poliobroka tiče, ne postoji do sada nijedna kvalitetna studija koja bi potvrdila razmere njegovog, bez sumnje korisnog efekta. Mi smo hedonistička civilizacija, nespremna na dobrovoljna odricanja, zbog čega smo žrtve svog, kako neki kažu, sveprisutnog „gojaznotvornog“ okruženja. I zaista, kada bi list Danas čitaocima ponudio izbor, koliko njih bi tokom deset dana (ne deset godina!) jelo monotoni poliobrok, a koliko bi ih se opredelilo za gurmanluke u restoranu „Lovac“, smeštenom u zgradi Uredništva?

Za razliku od poliobroka, polipilula je izazvala određeni interes naučne javnosti. Do 2017. objavljeni su rezultati 13 kontrolisanih ogleda, uglavnom u zemljama u razvoju. S posebnom pažnjom dočekana je studija prikazana u časopisu Lanset krajem proteklog meseca. Skoro 7.000 Iranaca podeljeno je u dve grupe, od kojih je jedna tokom nekoliko godina dobijala polipilulu sa četiri sastojka – aspirinom, jednim statinom (kod nas poznatim kao sortis, drugde kao lipitor), diuretikom (naš diunorm) i još jednim preparatom protiv povišenog pritiska (enalapril).

Ispitanici najprivrženiji redovnom uzimanju polipilule više su nego prepolovili (sveli su na 43 odsto) rizik da ih izda srce u odnosu na njihove parnjake nezaštićene ovom merom. Neželjena dejstva su bila slična u obe grupe. Skoro istovremeno objavljena analiza u SAD pokazala je da bi ekonomski bilo isplativo redovno davanje polipilule svim građanima te zemlje koji su već imali, kako se to kaže, neki kardiovaskularni incident.

Da je polipilula nedelotvorna, lako bi bila prepuštena zaboravu. Ovako, otvorila su se pitanja koja prevazilaze okvire medicine i zadiru u etiku, sociologiju, psihologiju i filozofiju. Osnovna dilema je da li masovno izlaganje svih odraslih građana (ili bar svih sa povišenim rizikom od bolesti srca) nekom leku predstavlja svojevrsnu medikalizaciju društva. Tu je odmah i odgovor zagovornika polipilule: njeno uzimanje bi postalo rutinska navika, poput pranja ruku, a medikalizaciju čini postojeća praksa stalnih laboratorijskih testiranja, dijagnostičkog etiketiranja, kontrolnih pregleda i uživljavanja u ulogu bolesnika.

U današnje vreme obuzetosti personalizovanom medicinom, koja još uvek više postoji kao ideja, nego kao praksa, očekuje se da svako dobije lekove po meri, kao odelo kod privatnog krojača. Na tu zamerku davanju polipilule, kao uniformnog tretmana, postoje bar tri odgovora. Prvo, kombinacije lekova u tačno utvrđenim dozama već dugo se uspešno primenjuju u cilju sprečavanja malarije i tuberkuloze (tzv. hemioprofilaksa), kao i radi sprečavanja napredovanja HIV infekcije.

Drugo, sami ispitanici po pravilu prednost daju polipiluli u odnosu na višekratno uzimanje različitih lekova. Opredeljivanje za samo jednu pilulu dnevno činilo je uspešnijim i pridržavanje propisanog režima, što se odražavalo na dostizanje terapijskog cilja (prevashodno snižavanja krvnog pritiska i „lošeg“ holesterola). Treće, 3D štampa, koja je već realnost, omogućuje da se od slučaja do slučaja lako menja ne samo kombinacija lekova, već i njihova doza, približavajući polipilulu konceptu personalizovane medicine. Verovatno bi bile dovoljne samo tri-četiri varijante polipilule da se zadovolji preko 95 odsto svih zahteva.

Prve reakcije na dosadašnja iskustva ukazuju da u bogatim zapadnim zemljama pojedinačno propisivanje terapije ima prednost, ne toliko zbog izbora lekova, koliko zbog mogućnosti da se pri svakoj poseti lekaru menjaju njihove doze i/ili kombinacije. U manje razvijenim sredinama takvo „fino štelovanje“ obično nije moguće, pa polipilula predstavlja celishodno rešenje kako u pogledu spasavanja ljudskih života, tako i u pogledu novčanih ušteda, imajući u vidu troškove lečenja.

Gde smo tu mi? Prvo treba sačekati da počne proizvodnja polipilule u velikim serijama, kako bismo imali predstavu o ceni. Ukoliko bi ona bila prihvatljiva, naredni korak činila bi priprema lekara da podrže takvu meru, a zatim pridobijanje široke javnosti. Sledila bi izrada podzakonske regulative (organizacija nabavke, lanac odgovornosti, finansiranje). Ceo taj proces prožima ono najvažnije: odnos organa vlasti prema preventivi i njihovo razumevanje prioriteta. Ako se prednost daje bacanju para na izgradnju jarbola i stadiona, uz često povlačenje građana s radnih mesta na mitinge po Srbiji (sendviči su tu najmanji trošak), ni mnogo revolucionarnije mere od polipilule ne bi imale nikakvu šansu.

Autor je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta

Povezani tekstovi