Međutim majorizacija je jedna od najvećih iskušenja za „dobro društvo“ (Galbrajt). Društveno odgovorno je upravo obrnuto postupanje, davanje mogućnosti manjini da iskaže sopstveni stav. Zašto je protest mnogih ustanova obrazovne, naučne i kulturne javnosti danas, bar formalno, tako izrazito manjinski?

1. Prekarijat. Pojednostavljeno, nesigurnost radnog angažmana plaši ljude angažovane u naučnim istraživanjima i zvanjima na univerzitetu. Danas se većina takvih poslova finansira projektno pa nema naučnog zanimanja koje je sigurno. Nije isto raditi po projektnom principu i ostati bez posla (između dva projekta) u jednoj Kanadi, socijalno inkluzivnoj Danskoj i Nemačkoj.., i siromašnoj Srbiji. Naročito su pogođene osobe navikle na sigurna radna mesta i odnegovane u socijalizmu, ko i one koje su odnegovane u tranzicionoj oskudici i brizi. A država je u nas definitivno najveći poslodavac, investitor, pa i redistributer novododate vrednosti

2. Studenti i profesori. Studenti su bili „revolucionarna klasa“, od Pariza i Praga 1968. do Tjenanmena 1989. NJihov novi talas u Srbiji počinje marta 1992. na Terazijskoj česmi, prelazeći u letnja okupljanja i marš ka Tolstojevoj, sa posebnim zahtevima za Predsednika. Uspeli su tek 1996/97. u protestu zbog pokradenih glasova, ali i u zahtevu za smenu rektora. Počinjalo bi najpre u aulama fakulteta, povicima“Ustali su studenti“, a onda ulicama i trgovima. Onda bi se u amfiteatrima vodila rasprava u kojoj bi, argumente mladih, poletnih i revolucionarnih, prihvatali profesori i asistenti, odobravajući njihove stavove, njima bi se priklanjali i dekani, mada bi i ponekad na ulicama dobijali po koji policijski pendrek (čuveni Podvožnjak). Danas je i studenata manje (mnogi odlaze a Srbija stari). No, izgleda da je došlo vreme da studente pokrenu oni profesori koji su kao studenti bili u nekadašnjim protestima.

3. Sistem distribucije javnih sredstava. Predsednik Srbije, pre nekoliko dana šalje poruku narodu da je suficit u budžetu umesto planiranih 80 miliona evra dostigao 200 miliona evra, što je „dobra vest“ za one koji očekuju povećanje plata i penzija. Svaki višak u državnoj kasi definitivno je rezultat prekomerno fiskalno opterećene privrede i građana, a njegova preraspodela, pa makar i za opšteprihvatljivu namenu (nema toga ko bi otkazao povećanje ličnih primanja) podrazumeva da je dobro da se „jednom rukom uzima a drugom daje“. Nekako usput dođe i saopštenje iz vlade da će odmah početi novi talas „vrednovanja“ rada u državnim organima i javnim službama, odnosno sistematizacija prema novom šifrarniku zanimanja, što bi bio uvod za primenu već deceniju unazad najavljivanih platnih razreda. Sindikati su nemoćni, kao i u Nemačkoj i Francuskoj gde prilično nezadovoljna i fluidna nova klasa „žutih prsluka“ zamenjuje radnike, sindikate i inteligenciju. Sve to vešto koristi onaj ko drži i nož i pogaču.

4. Inteligencija. Jedan njen deo je kupljen. I to nije izum ove vlasti. Nije tajna da su plate današnjih univerzitetskih nastavnika u relativnom smislu nešto veće nego što su bile krajem devedesetih, ali i prilično nejednake, za približan i skoro isti „rad i rezultate“. Do 2000. plate redovnog profesora i naučnog savetnika bile su uglavnom ispod nivoa prosečne zarade u Srbiji i dosta ujednačenije. Sitne privilegije onih koji potpišu za nešto odnosno nekoga iz vlasti, vlada će znati da obezbedi različitim apanažama, dodelom nekog specijalnog statusa, po kome je mogućnost rentijerstva izvesna. To se zapaža po ponašanju dela bivših istaknutih ličnosti iz protesta 1996/97, kao i u otklonu od kritičkog intelektualnog diskursa nekih „najdoslednijih“ oponenata nakon 2000.

5. Mediji. Društvene mreže nisu dovoljno dobar medij koji bi u nas mogao da zameni moć televizije. Glasači su orijentisani u daleko većoj meri prema sobnom ekranu nego prema Fejsbuku i Tviteru koji su, ruku na srce toliko „slobodni“ da su neretko preteći i odvratno vulgarni, tako da ne povezuju već udaljavaju ljude. Ipak, daleko veći efekat imaju kontrolisane televizije, koji vam uporedo sa sportskim vestima ili vremensku prognozu nude „velikog brata“ i tok šou emisije sa „kompetentnim analizama“ pod kontrolom vlasti. A pri tome se vlast po pravili poistovećuju sa državom, a ova opet sa društvom.

Društvena dobrobit je u prvom planu svake društvene akcije, koja prosto podrazumeva politički stav. On ne mora uvek biti parcijalan (partijski, grupni, cehovski ili klasni). Bez pretpostavki fer izbora, društvo, makar i njegov mali kritički deo ima pravo da zahteva promene. Građanska neposlušnost kao civilizacijska tekovina, upozorava da nešto debelo u zajednici nije u redu. Izlazak na ulice, ljudi koji nisu oslobođeni radne obaveze, bez sendviča i toplih autobusa, znači da se vlasti šalju ozbiljne poruke makar i pištaljkama, jer do nje drugačije ne dopiru. Zar to nije dovoljan razlog da se ljudi u većoj meri priključuju ovom pokretu iznenadne proizvodnje slobode?

Autor je redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, redovni član i član Suda časti Naučnog društva ekonomista Srbije

Povezani tekstovi