Čemu još autonomija Univerziteta?

Činjenica da danas uopšte postavljamo ovakvo pitanje u Srbiji upućuje na nevolje koje su poslednjih godina zadesile Univerzitet. To što na ovakvo pitanje moramo i odgovarati, upućuje na to da današnje vlasti ne razumeju neke osnovne principe po kojima radi moderan univerzitet.

Autonomija univerziteta podrazumeva da institucije visokog obrazovanja imaju pravo da samostalno vrše kontrolu nad svakodnevnim operativnim aktivnostima i kurikulumom. Autonomija se generalno odnosi na univerzitetske institucije i implicira da država ili državne agencije nemaju kontrolu nad akademskim radom. Ovako je bilo još od samih začetaka onog što danas nazivamo univerzitetskim obrazovanjem.

Tako je na primer još Authentica Habita (1158), jedan od ključnih akata za uspostavljanje institucije univerziteta na Zapadu, garantovao učenim ljudima slobodno kretanje i imunitet od lokalnih magistrata. Dakle, još pre osam vekova je uviđan značaj jednog slobodnog obrazovnog prostora gde se važna pitanja mogu debatovati i istraživati posvećeno i predano bez obzira na političke interese.

Ovaj slobodan prostor je odolevao i u vremenima kada je birokratski sistem postajao jedan od krucijalnih oblika sprovođenja vlasti u nacionalnoj državi tokom XIX veka.

Uobičajena savremena praksa autonomije pokriva akademsku, organizacionu i finansijsku autonomiju. Međunarodna asocijacija univerziteta nam pruža osnovu za ovakvu praksu: „Princip institucionalne autonomije može se definisati kao neophodan stepen nezavisnosti od spoljašnjih uplitanja koje Univerzitet zahteva u odnosu na njegovu unutrašnju organizaciju i upravljanje, unutrašnje raspodele finansijskih sredstava i generisanje prihoda od nejavnih izvora, regrutovanja osoblja, određivanje uslova studiranja i, konačno, slobodu u izvođenju nastave i istraživanja.“

Ukoliko se osvrnemo na sadašnji trenutak i fokusiramo na lokalni kontekst, onda se mora primetiti da je za krhke i mlade demokratije na periferiji kapitalističkog sistema ovaj mnogovekovni prostor slobodnog i racionalnog argumentovanja od presudne važnosti.

Ne možemo da zamislimo kako je moguće razvijati drugačije, demokratskije društvo bez ovakvog- slobodnog i argumentovanog – oblika kritike postojećeg državnog i društvenog poretka. Zbog toga možemo govoriti i o četvrtoj, političkoj, dimenziji autonomije koja po pravilu dolazi iz društveno-humanističkih nauka i zbog koje je Univerzitet najčešće i na meti vladajućih struktura.

Na ovakve definicije iole upućeni čitalac će se nasmejati i pomisliti da Univerzitet u Srbiji nikada nije imao autonomiju. Čitalac će biti samo delimično u pravu. Akademska autonomija ili pravo da se usko odlučuje o kurikulumu nikada nije bila ozbiljno ugrožena, sa retkim izuzecima. Slučaj je pak nešto drugačiji sa spregom organizacione, finansijske i političke dimenzije koje se međusobno nadopunjavaju i presecaju.

Najnoviji zakon o finansiranju Univerziteta koji bi trebalo da bude usvojen sledeće godine jasno govori o tome da autonomije neće biti. Na primer, kontradikcija u članu 4. nije izazvala reakcije akademske javnosti. U tom članu se sa jedne strane garantuje akademska autonomija, a sa druge strane se brutalno ukida premeštajući fokus finansiranja na projektno i tržišno.

Obrazovanje se stavlja u službu privrede, ne društva – neobrazovanja kao takvog, ne znanja, već privrede. Onoga trenutka kada tržište počne da diktira istraživački i akademski kurikulum i ciljeve istraživanja i obrazovanja, tog trenutka prestaje i autonomija. Očekuje se 2020. godine.

Organizaciona autonomija podrazumeva univerzitetski kapacitet i mogućnost da akademski radnici sami odlučuju o pitanjima unutrašnje organizacije uključujući izvršno vođstvo, tela koje donose izvršne odluke i druge akademske strukture. Čitateljka bi pomislila da se ovde na mala vrata želi uvesti samoupravljanje i donekle bi bila u pravu. Naime, organizaciona autonomija se bazira na stručnosti i integritetu akademskih radnika da sami odlučuju pregovaranjem i dijalogom o svojim naučnim politikama, upravljanju fakultetima i institutima kroz upravne odbore i naučna veća.

Na taj način se održava pravo struke da bez upliva vladajuće strukture može nesmetano da nastavi svoj istraživački rad. Imenovanja članova upravnih tela članica Univerziteta, koja su jasno partijski opredeljena govore u prilog ukidanju i takve autonomije. Postavljanje bivšeg člana predsedništva vladajuće stranke i direktora Akademije za nacionalnu bezbednost, institucije u srcu režima, u upravni odbor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju svedoče u prilog tome.

Ove dve dimenzije iako nesvodive, ali i neodvojive upućuju na činjenicu da kada nema ni finansijske ni organizacione autonomije, teško da može da bude i autonomije akademskih sloboda. Specifičnost mladih demokratija je u tome da građenje kritičkog društva, u kome građani odlučuju na osnovu racionalnih argumenata, mora da inkorporira i izloženost kritici koja se odvija u javnoj sferi. U vremenima pasivnosti i građanskog straha od izražavanja stavova, kritički glas i slobodu permanentne kritike u ime demokratije, pluralnog društva, jednakosti i slobode na sebe preuzimaju intelektualci.

Društva u kojima je potrebna hrabrost da bi se govorilo, nisu slobodna i demokratska društva. Svedoci smo poslednjih meseci da se i ova vrste autonomije u Srbiji želi ukinuti na perfidan način. Kritički glasovi se izlažu defamaciji, zastrašivanju, lažnim prijavama. Saslušavanje Jove Bakića nakon nelegalnog ulaska policije na univerzitet, etiketiranje univerzitetskih profesora koji se kritički oglašavaju (Danica Popović, Ognjen Radonjić, LJubomir Madžar itd) upućuju da smo se uputili na zabrinjavajući put.

Danas je u Srbiji autonomija univerziteta ozbiljno ugrožena. Bilo bi previše lako okriviti kapitalizam ili neoliberalizam za takvo stanje. Odgovornost za ovakvo stanje leži i na samim akademskim radnicima, uglavnom pasivnim ili pasiviziranim danas. Autonomija univerziteta je preduslov modernog univerziteta. Kada se apsolutno ukine autonomija, onda se na neki način ukida i društvo i mogućnost slobode. Ostalo je jedino nedoumica da li smo zakasnili sa ovim tekstom?