Četnička hegemonija

To „svedočenje“ predstavlja farsu kakva do sada nije viđena u sudskoj praksi i to iz sledećih razloga:

Osim što je B.D. kao ličnost nepodoban da bude svedok jer je očigledno pristrasan, on ni po samom zakonu ne može biti svedok. Po članu 255. Zakona o parničnom postupku, sud poziva svedoka „da iznese sve što mu je poznato o činjenicama o kojima treba da svedoči“. Svedok je, dakle, lice koje ima neposredno saznanje o nekom događaju, koje je tom događaju prisustvovalo i videlo kako se on odigrao. Naravno da B.D. nije prisustvovao suđenju D.M. i da o tome nema pojma (rođen je 1968 godine), pa zato ne može da bude svedok. Zbog toga je njegovo tobožnje svedočenje zasnovano na onome šta piše u dokumentima sa suđenja D.M. Međutim, ne postoji i nije dozvoljeno „svedočenje“ o tome šta piše u nekoj dokumentaciji. Sud je sposoban da sam pročita šta u toj dokumentaciji piše i za to mu nisu potrebni nikakvi „svedoci“. Ovo je valjda prvi slučaj u istoriji pravosuđa da sud traži od nekoga da mu prepriča šta piše u nekom dokumentu, kao da je on sam nepismen i ne zna da to pročita.

Naravno da B.D. o tome ne zna ništa, pa je očigledno da on nije pozvan kao svedok već kao stručnjak za istoriju, tj. kao veštak koji treba naknadno i na osnovu istorijske dokumentacije da proceni valjanost suđenja Draži Mihailoviću. Međutim, sud u ovome čini nedozvoljenu grešku. Pre svega, pravna pitanja nikada ne mogu biti predmet veštačenja. Sud i postoji radi toga da rešava pravna pitanja i važi pretpostavka da on najbolje poznaje pravo, te mu zato nikakvi veštaci nisu potrebni.

Drugim rečima, umesto saslušanja B.D. kao tobožnjeg svedoka ili veštaka, sud je bio dužan da sam prouči spise sa suđenja D.M. i da sam oceni da li je ono bilo korektno. Izuzetno, ako bi u tom poslu sudu bila potrebna pomoć veštaka, onda bi on za veštaka imenovao nekog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu ili nekog sudiju Vrhovnog suda, a ne istoričara koji, po definiciji, nema pojma o pravu i krivičnom postupku.

Sam B.D. je u svom „svedočenju“ više puta istakao da nije pravnik i da mu nije poznat „pravni kontekst tog suđenja“ (šta god da to znači). Uprkos tome, celokupno njegovo „svedočenje“ odnosi se na pravna pitanja i njegove primedbe su primedbe pravnog karaktera, iako kaže da je za to laik. Prema tome, da ponovo naglasimo, u ovom „svedočenju“ nema ničega što bi ukazivalo da je D.M. osuđen iz političkih, ideoloških i sličnih razloga i svedok iznosi samo banalne procesno-pravne prigovore. U tom smislu, njegova osnovna zamerka jeste to što Mihailović „nije imao na raspolaganju dokazni materijal koji je imao tužilac“, da su i branioci tu dokumentaciju dobijali dan uoči suđenja, da je predsednik veća prekidao D.M. u toku izlaganja i skretao mu misli sa onoga što je hteo da kaže, da nisu saslušani neki svedoci koje je predlagala odbrana itd.

Pod oborivom pretpostavkom da je sve ono što B.D. kaže tačno, odnosno da je njegova pravna ocena suđenja D.M. ispravna, postavlja se pitanje kakve to veze ima sa rehabilitacijom D.M.?

Pre svega, D.M. je osuđen po komandnoj odgovornosti, zbog toga što je vojska kojom je on komandovao, a ne on lično, izvršila nebrojene ratne zločine protiv civilnog stanovništva. I kako bi ta činjenica mogla da se promeni da je odbrani D.M. neki dokumenat dostavljen pet dana pre, a ne dan pre suđenja? Da li to zakasnelo dostavljanje predstavlja dokaz da je D.M. osuđen iz političkih razloga, a ne zato što je, na primer, Avalski korpus, pod komandom Svete Trifkovića (na suđenju Draži Mihailoviću na pitanje tužioca „Da li je Trifković bio vaš komandant?“ D.M. odgovara „Bio je“) u noći 20. decembra 1943. godine u selu Vranić kod Beograda zaklao 67 meštana, od staraca i žena do dece u kolevci? A kakve je tek procesne nepravilnosti i kršenje elementarnih normi krivičnog prava počinila izraelska tajna služba kada je Adolfa Ajhmana kidnapovala u Argentini? Kakve su tek procesne propuste učinili italijanski partizani, među kojima je bio i budući predsednik Sandro Pertini, kada su streljali Musolinija bez ikakvog suđenja?

U svim ovakvim i sličnim slučajevima bilo je bitno da se ratni zločinci privedu pravdi, na osnovu nesporno dokazane direktne ili komandne odgovornosti, tako da isticanje u prvi plan nekih navodnih procesnih nepravilnosti ima za cilj negiranje ratnih zločina i odgovornosti za njih. Jer, sve i da te procesne nepravilnosti nisu učinjene, činjenično stanje bi ostalo isto, pa je zato pozivanje na te nepravilnosti samo pokušaj zamagljivanja suštine stvari. Uostalom, sve primedbe pravnog karaktera koje iznosi B.D., čak i kad bi bile osnovane (a zapažanje laika mora se a priori odbaciti kao neosnovano), nisu takve da bi zahtevale reviziju krivičnog postupka.

Posebno je zanimljiv prigovor B.D. da su na suđenju D.M. korišćena neka falsifikovana dokumenta, tj. neke naredbe D.M. njegovim komandantima za koje je D.M. izjavio da su falsifikati i da on takve naredbe nije nikada davao. Kao dokaz da se tu radilo o falsifikatima B.D. navodi činjenicu da je D.M. davao ponekad svojim komandantima blanko papire sa svojim potpisom, što znači da on nije odgovoran ako su oni kasnije upisivali naredbe da se, na primer, pobije celokupno muslimansko stanovništvo.

Ovaj prigovor je više nego smešan i ne vredi ga komentarisati. Ako je D.M. ovlastio, davanjem blanko papira, svoje komandante da na njemu pišu šta im je volja, onda je to pravno isto kao da je on lično to napisao.

Konačno, jedan od glavnih „argumenata“ koje B.D. iznosi jeste da D.M. nije sarađivao sa okupatorom. Naime, B.D. tvrdi da su se „nemačke i Mihailovićeve snage dodirivale slučajno ili namerno“.

Ova „teorija dodira“ Bojana Dimitrijevića predstavlja epohalno naučno otkriće, ali je, nažalost, ona u pravu potpuno bezvredna. Da su četnički komandanti, zbog „dodira“ sa partizanskim snagama, bili „prinuđeni“ da sarađuju sa okupatorom, to je argumenat istovetan onom kada lopov kaže da je zbog „dodira“ sa novcem bio „prinuđen“ da ga ukrade. Pritom su jedino relevantne činjenice da je lopov ukrao novac i da su četnici sarađivali sa okupatorom, a sve racionalizacije tih akata nisu relevantne.