Moral u školstvu – šta to beše?

Stvarnost nam očigledno pokazuje da je u nas tehnologija korupcije u izdavaštvu udžbenika detaljno razrađena. Ključni činilac u njoj su direktori škola. Onaj izdavač koji njih „dobro motiviše“ rešio je problem prodaje svojih udžbenika bez obzira na kvalitet i cenu.

Da bi se to postiglo ne biraju se sredstva. Neki izdavači su se dosetili da im u tome „poslu“ mogu pomoći pedagoški eksperti koji će obučavati direktore veštini upravljanja školom. U svemu tome više nije važno šta će se na tim skupovima direktora raditi već gde će se oni dogoditi. Za to su najpogodnija mesta, praksa pokazuje, izvan Srbije: Dubrovnik, LJubljana, Trst, Solun da bi na tom privlačnim destinacijama čuli predavače koje izdavači dovode iz Srbije.

Dakle, direktori i predavači iz Srbije u solunskom hotelu (skorašnji skup) održe-odslušaju po jedno predavanje tokom tri dana tek da se ljudi ne sete šta stoji iz toga. A šta je to? Stručno usavršavanje, turizam ili nešto treće? Ko to plaća? Izdavači, škola ili roditelji učenika preko cene udžbenika?

Da li se posle ovakvih sansi i ugođaja koji pojedini izdavači priređuju predstavnicima vlasti (direktorima) može očekivati da se nastavnici u školama opredeljuju za najbolje udžbenike iz kojih će đaci da uče? Kako zaštititi interese učenika, roditelja i društva kad se, u ime „tržišne konkurencije“, koja bi trebalo da bude konkurencija kvaliteta, đacima nude knjige izdavača koji najveštije i najbolje podmićuju. Ispada da društvo treba da se brani od ljudi koje je država postavila da rukovode školama.

Korupcija u plasmanu udžbenika je lako vidljiva, ali se postavlja pitanje zašto država preko svojih inspekcija nije ništa učinila da ovu pojavu otkrije, prouči i suzbije. Jedan od prethodnih ministara obrazovanja (Mladen Šarčević), sležući ramenima, zaključio je „neka se izdavači sami snalaze“.

I takva preporuka izgleda da je dobro delovala jer sve je više onih koji se sasvim dobro snalaze. Zakonske odredbe o izdavanju udžbenika postale su smešne jer su u snalaženje uključeni i oni koji su pozvani da sprovode Zakon. Po Beogradu se priča da je direktor jedne ustanove koja ocenjuje udžbenike autor kod jednog stranog izdavača udžbenika. Pitamo se šta to beše sukob interesa.

Plasman udžbenika i sve što se oko toga dešava ima i svoju etičku stranu. Umesto pitanja koji je udžbenik bolji, sve se češće pita koliko izdavač nudi, koliko po predmetu, po razredu, koliko direktoru, koliko nastavniku. Ima izdavača, koji, u zamenu za dobru narudžbinu, nude školama (direktoru) laptopove, bele table, opremanje fiskulturnih sala pri čemu odlučuje direktor ne pitajući nastavnike. Preporuke često dolaze i iz školskih uprava i iz opštinskih političkih struktura.

Beogradom kruže priče da vlast podleže pritisku stranih ambasadora koji protežiraju svoje izdavače, a prirodno je da su zainteresovani jer profit ide u njihovu državu.

I to je ekonomska diplomatija u kojoj je u boljem položaju onaj moćniji.

Moć novca je ogromna, njime se osvajaju i najčvršće države, pred njim padaju svi principi. Mudri Ivo Andrić kaže: „I svet i slika sveta, i naša najveća zadovoljstva, i lepe misli i naši postupci – sve je to vezano za neke daleke i nevidljive zakone kruženja novca… i sunce ponekad pomrača, a dukat u džepu uvek je dukat.“

Jevrejska poslovica kaže „sa novcem u džepu vi ste mudri, i vi ste lepi i pevate dobro“. Ne znamo da li su lepi i da li dobro pevaju, ali znamo da su, sa tako prljavim novcem, nepošteni.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.