Foto: Medija centar

Ti si karika u velikom lancu, deo celine. Sam, ti si ništa, ali kada živiš za svoj narod, ti si sve. Sudbina tvog naroda je tvoja sudbina. NJegova borba i tuge, radosti i nesreće, tvoje su. Svi pripadnici tvog naroda su tvoja braća. Ne smeš misliti, želeti ili učiniti bilo šta što može povrediti tvoj narod!

Istorija tvog naroda je velika i slavna, i možeš biti ponosan na istu… Veličina tvog naroda poziva te na odanost!“.

U ovom citatu izostavljena je odrednica „nemački“, a tekst je preuzet iz knjižice „Deutscher National-Kathechismus“ štampane 1934. godine jedne od propagandnih publikacija tokom vladavine nacista u Nemačkoj, korišćene u školama, radi indoktrinacije dece u duhu nacionalsocijalizma.

Da je suština nacionalsocijalizma u nacionalizmu, ukazuje i prva tačka dokaza, dokumenta br. 1708 PS, sa suđenja nacistima u Nirnbergu.

Radi se o programu Nacionalsocijalističke radničke partije iz 1920. godine, tada Nemačke radničke partije, a koji je ostao nepromenjen sve do njenog kraja: „Tražimo ujedinjenje svih Nemaca i stvaranje Velike Nemačke na osnovu prava naroda na samoopredeljenje koje imaju sve nacije.“

Nacionalizam kao osnovnu ideologiju nacista jasno iskazuje i pamflet, koji je Gebels napisao 1929. godine, već u prvoj rečenici: „Mi smo nacionalisti jer vidimo naciju kao jedini način da objedinimo sve snage nacije kako bi očuvali i unapredili naše postojanje i uslove pod kojim živimo.

Nacija je organsko jedinstvo naroda radi zaštite njegovog života“. O odnosu prema socijalizmu Gebels piše: „Bez nacionalizma je (socijalizam) ništa, fantom, samo teorija, zamak na nebu, knjiga. Sa njim je sve, budućnost, sloboda, otadžbina!“.

U apelu nemačkom narodu, 31. januara 1933. godine, nove nemačke vlade predvođene Hitlerom, ističe se: „… mi nacionalističke vođe zaklinjemo se pred Bogom, našom savešću i našim narodom da ćemo nepokolebljivo i sa odlučnošću ispuniti misiju koja nam je data kao Nacionalnoj vladi.“

Jasno je iz ovih citata da je, u hijerarhiji vrednosti nacista, nacija ključna vrednost, oko koje nema kompromisa, da je pojedinac u potpunosti podređen istoj i obavezan na apsolutnu žrtvu, da je „individualizam sebična, uništavajuća za kulturu, jevrejska vrednost koja će uništiti tkivo zajedničke nacije“ (citat – Memorijalni muzej holokausta, Vašington), a ekonomsko društveno uređenje je sekundarno, bez smisla ako nije vezano za nacionalizam.

Ne samo propagandom već i putem pravnih akata poput Uredbe o paljenju Rajhstaga, Zakona o ovlašćenjima (Zakon o uklanjanju stresa sa Naroda i Države), Zakona o zloćudnim radnjama iz 1933. godine i Zakona o izdaji iz 1934. godine, kao i kasnijim „rasnim zakonima“, sprovođena je nacifikacija.

Ovim aktima su ukinuta sva politička prava i slobode, drugačije mišljenje od nacionalističkog proglašeno za krivično delo, a Hitleru data sva ovlašćenja kako bi branio državu i nemački narod. Tako, npr., na osnovu Zakona o izdaji bilo bi optuženo svako lice koje je razgovaralo sa osobom koja se suprotstavlja nacizmu, a da to odmah nije prijavilo Gestapou.

Nacisti su nacionalizam pretvorili u jedinu zakonom dozvoljenu ideologiju, način života, definišući netolerantan, isključiv, „superioran“, konfliktan nacionalni identitet Nemaca. Drugačije mišljenje od njihovog proglašavali su za izdaju i mržnju sopstvenog naroda, tj. Nemaca.

Navedenim zakonima je pravnim sredstvima sprovođen tzv. „Gleichschaltung“ odnosno proces nacifikacije nemačkog naroda i društva. Primenom ovih zakona nacisti su sve one koje su drugačije mislili od njih i različito interpretirali nacionalni identitet prvo javno stigmatizovali kao „nacionalne dezertere“ poput nemačkih socijaldemokrata, demokrata i komunista, a potom ih ubijali ili slali u koncentracione logore.

Tako su Kurta Šumahera, posleratnog lidera Socijaldemokratske partije Nemačke, optužili za marksizam (komunizam) i mržnju prema Nemcima, te ga držali više od 10 godina u logorima. Greh Šumahera je bio taj što je kao poslanik u Nemačkom Rajhstagu nacizam opisao kao „stalni apel unutrašnjoj svinji u ljudskom biću“, a koji „uporno mobiliše ljudsku glupost“, i zato što se, između ostalog, oštro suprotstavio Zakonu o ovlašćenjima i nemačkom nacionalizmu.

Procenjuje se da je samo na osnovu ovih zakona i zahvaljujući radu specijalnih sudova poput „Suda Naroda“ u periodu od 12 godina vladavine Hitlera, osuđeno na smrt i ubijeno 16.000 Nemaca, a preko 100.000 držano u koncentracionim logorima.

Ideologija nacionalizma koju je izražavao nacizam, prethodno se uobličila i u fašizmu, još 1922. godine sa dolaskom Musolinija na vlast, a koji je rekao: „mi (fašisti) nismo imali ideju, nacionalizam nam ju je dao“. Međutim, nacionalizam u prvoj polovini XX veka nije imao svoje vatrene zagovornike samo u Italiji i Nemačkoj.

Čuven je primer Frica Kuna u SAD, koji je 1939. godine u Medison skver gardenu, okupio 20.000 svojih nacističkih pristalica oštro napadajući „jevrejsko-boljševičkog“ predsednika Frenklina Ruzvelta. U zemljama kontinentalne Evrope ova ideologija imala je mnogo više realne snage, te su nacionalistički pokreti i partije bile na vlasti u jednom trenutku od Francuske pa sve do Ukrajine.

U Srbiji početkom II svetskog rata postojala je potpuna dominacija nacionalističkih političkih snaga. Nedić je bio šef vlade u Području vojnog zapovednika u Srbiji i sprovodio zakone poput onih gore navedenih. Združena borbena organizacija rada, ljotićevci, su aktivno sarađivali sa nacistima u kažnjavanju srpskog stanovništva, poput streljanja u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine.

Draža Mihailović je na sastanku u selu Divci, 11. novembra 1941. godine, sa predstavnikom nemačke komande, potpukovnikom Kogardom rekao: „Kao vojnik ne stidim se što sam nacionalista. U tom svojstvu želim jedino da služim narodu. Pritom nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce. Ali, neću da dozvolim, uzimajući u obzir slabe nemačke snage koje su u zemlji, da Srbija postane komunistička“.

Stevan Moljević, glavni ideolog četničkog pokreta, u svom proglasu „Homogena Srbija“ reflektuje u suštini prvu tačku gore navedenog programa nacista: „Stoga se Srbima nameće danas prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive.“

Bez obzira na časne primere pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, poput popa Vlade Zečevića i onih koji su na osnovu naredbe kralja Petra II pristupili jedinicama NOVJ, ova ideološka bliskost između nacionalista, bili oni srpski ili nemački, dovela je do toga da se Mihailović i njemu preostali odani četnici pri kraju rata, oktobra 1944. godine, formacijski spoje sa Srpskim dobrovoljačkim korpusom LJotića, Srpskom državnom stražom Nedića i formiraju Srpski udarni korpus.

Ova objedinjena jedinica srpskih nacionalista se povukla sa prostora Srbije zajedno sa svojim nacističkim saveznicima, te doživela sudbinu onih koji su počinili, parafrazirajući Ruzvelta, „zločine protiv čovečnosti, a u ime svog naroda“.

Autor je advokat

Povezani tekstovi