Rade Radovanović Foto: Medija centar

A laž je u tome da i ove, kao i prethodnih godina, mediji u Srbiji kao i oni u Republici Srpskoj, objavljuju sve i svašta o slučaju Dobrovoljačka, o zločinu u Sarajevu 3. maja 1992, kada je u napadnutoj koloni pripadnika JNA ubijeno, uporno se tvrdi – 42 ljudi. Banjalučki Republički centar za istraživanje ratnih zločina nudi i specifikaciju žrtava: poginulo je 10 oficira, 28 vojnika i četiri građanska lica. Istina, međutim, izgleda drugačije.

Prilikom napada na kolonu vozila u kojoj su bili pripadnici JNA, 3. maja 1992. u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, poginulo je, po sudskoj verziji sedmoro, a po svedočenju generala JNA Milutina Kukanjca, koji je i sam bio u pomenutoj koloni pa žrtve navodi po imenu – šestoro ljudi.

Pisao sam gornje redove pre godinu dana da bi, ne po prvi put, izneo činjenice i tako omogućio da se zna i vrednuje istina o slučaju Dobrovoljačka. Uzalud…

U vikend izdanju Danasa, na u rubrici Region, čitam pisanije Dobrovoljačka ulica nedostupna (preuzeto od agencija Beta), školski primer podlih namera realizovanih apsurdnim lažima koje falsifikuju istoriju, vređaju seni mrtvih i pristojnost živih. U pisaniju, dostojnom najboljih primera najgore propagande, doslovce stoji: „U napadu muslimanskih oružanih formacija na pripadnike bivše JNA 2. i 3. maja 1992. godine u Sarajevu ubijena su 42 vojnika, prilikom dogovorenog povlačenja iz zgrade komande vojne oblasti, 71 ih je ranjeno, dok je 207 pripadnika JNA zarobljeno.“

Kako, dakle, tvrdi autor (ili autori!) pomenute (ne i jedine) laži u nevelikom pisaniju, nekakva kolona pripadnika bivše JNA, dva dana se (2. i 3. maja 1992), dogovoreno povlačila iz zgrade vojne oblasti, a sve to vreme (dva dana!), muslimanske oružane formacije su ih napadale i ubijale (42 vojnika!), ranjavale (71) i zarobljavale (207 pripadnika JNA)… Šta je to drugo do krvavi i surovi obračun muslimanskih formacija, pod komandom Ejupa Ganića, prema jadnim vojnicima JNA, i pored garancija mirovnih snaga UN datih JNA. Istina je, ponavljam, potpuno drugačija a da bi se razumelo u ovom slučaju, mora se znati šta se dešavalo – ne 3. nego 2. maja 1992. u ratnom Sarajevu.

Tokom aprila 1992. u Sarajevu je ubijeno 225 ljudi, ali će drugi maj 1992. ostati zabeležen u istoriji kao poslednji propali pokušaj još uvek formalno postojeće JNA da zauzme centar grada, podeli ga i stavi pod svoju kontrolu. Napad je počeo u ranim jutarnjim satima granatiranjem sa već uveliko utvrđenih položaja na brdima oko Sarajeva.

Čitav sat i po, Mladićevi i Karadžićevi artiljerci tući će iz svih tenkova, topova i ostalih oruđa po Predsjedništvu, Skupštini, Narodnom pozorištu, Domu sindikata… Po najužem gradskom jezgru, po Opštini Stari grad, ali i po Novom Sarajevu. Bio je to početak ostvarenja monstruoznog plana – kasnije označenog kao najduža opsada jednog grada u novijoj istoriji – 1.395 dana! – što će životima platiti 14.011 građana Sarajeva, među kojima i više od 1.600 dece…

Pomenutog drugog maja 1992, nakon kanonade sa brda, usledio je napad na centar grada, uz korišćenje tenkova, oklopnih transportera i pešadijskog naoružanja. Ovom iznenadnom akcijom JNA je pokušala da osvoji zgradu Predsedništva i ostale državne institucije. Stratezi raspada bivše Jugoslavije tako su hteli da pokažu kako legalno izabrana vlast, tada već međunarodno priznate i nezavisne BiH, članice Ujedinjenih nacija, ne vlada ni u Sarajevu.

Međutim, na pokušaj proboja i paljbu iz tenkova i oklopnih transportera, u području Skenderije, oko Predsedništva i iz ulica centra grada – grupe sarajevskih teritorijalaca odgovaraju projektilima iz zolja, osa, ručnih bacača, automatskog oružja… Posle celodnevnih sukoba 2. maja, tako je pogođeno i uništeno nekoliko oklopnih transportera i tenkova, a u njima ginu vojnici i oficiri JNA… Koliko njih – tog 2. maja 1992? NJih 35 (trideset petoro!) – odnosno, tačno onoliko koliko iznosi razlika između 42 mrtva (kako se tvrdi) i 7 (sedam ) – koliko je utvrđeno da je stvarno izginulo u Dobrovoljačkoj ulici, 3. maja 1992.

Do ove jednostavne računice se dolazi kada se uzmu u obzir podaci banjalučkog RC IRZ i uporede sa podacima sarajevskog IDC, nalazima iz istrage Tužilaštva i ozbiljnim svedočenjima pojedinih učesnika s jedne i druge sukobljene strane.

Zna se sve to u Banjaluci, kao što se zna i u Sarajevu, pa ipak se i dalje, neljudski i necivilizovano, manipuliše brojem mrtvih u slučaju Dobrovoljačka. Zašto? Kome odgovara da se evo već 27 godina krije i falsifikuje istina da je najmanje 35 vojnika i starešina JNA, 2. maja 1992, izginulo u napadima, u pokušajima da zauzmu strateške tačke u Sarajevu?

Jedan od razloga nesumnjivo je u pokušaju da se falsifikovanjem istine sakriju i od pravde zaštite istinski krivci za besmisleno stradanje ne samo pripadnika JNA, već i za smrt više od dvadesetoro branilaca i građana Sarajeva tog 2. maja 1992. Drugi je razlog izneo sam general Kukanjac: „Valjda su ovi u Beogradu izgubili strpljenje što nismo više stradali pa su prosipane te laži o Dobrovoljačkoj, što je nešto najsramnije što se moglo čuti.“ Treći…

„Pobednici“ koji ovako sagledavaju i prezentiraju istorijske događaje drugačije i ne mogu. Ne odgovaraju im puke činjenice, te moraju patriotski da ih kreiraju i tretiraju po Gebelsovim kriterijima! … Ponavljaj laži i pretvaraj se da i sam u njih veruješ! Tvrdi da nije bilo genocida u Srebrenici, opsade Sarajeva, koncentracionih logora i planskog ubijanja dece u Prijedoru, spaljivanja dece, žena i staraca u Višegradu, silovanja i ubijanja u Foči, proterivanja i ubijanja u Banjaluci… E, otud i „toliko“ mrtvih, ranjenih i zarobljenih vojnika JNA u Dobrovoljačkoj, 2. i 3. maja 1992. u Sarajevu. Mora se braniti, i dokazati da nije genocidna tvorevina, Republika Srpska.

Autor je novinar i jedan od osnivača lista Danas

Povezani tekstovi