foto (BETAPHOTO/MILAN TIMOTIĆ/MO)Već nekoliko godina Veljko Đurić Mišina trudi se da dokaže kako je Vasilije Krestić amoralan, nečastan i neka vrsta diktatora u srpskoj istoriografiji, da je u toj oblasti zauzeo mesto koje mu ne pripada, pa je postao Silan i „crni kontrolor” istorijske nauke.
U toj nimalo časnoj nameri on se služi nečasnim sredstvima, obmanjuje, izmišlja, podmeće i kleveće.
Zbog toga sam, kako sam već napisao u Vašem listu od 15. aprila o. g., bio prinuđen da ga tužim.
Napisao sam da ga je sud osudio da plati novčanu kaznu na šta je taj gospodin, koji se usuđuje da deli lekcije o moralu, tu moju tvrdnju prokomentarisao na sledeći način: „Tačno je da je Vasilije Đ. Krestić podneo tužbu protiv mene.
Toliko mu se žuri da mi uzme novac da je prevideo dugu sudsku proceduru koja još uvek nije okončana. Možda se uzda u pomoć službenika Ministarstva tajni da me malo pritisnu.”
Đurić zna da je istinski duga sudska procedura okončana i da je on kažnjen. Javni izvršitelj mu je 9. marta dostavio Zaključak, na osnovu kog će mu svakog meseca, dok ne namiri presuđenu visinu kazne, novac biti prisilno zakidan od penzije.
Kopiju rešenja sudskog izvršitelja dostavljam redakciji Vašeg lista kao neosporni dokaz da V. Đurić nije pouzdan u iskazima (redakcija potvrđuje da je dobila pomenuto rešenje na uvid – prim. ur.).
Koliko je moralan, vidi se po tome što kaže da sudska procedura još nije okončana, a da se meni žuri da mu uzmem novac. Vrhunac njegove zlobe došao je do izražaja u delu rečenice u kojem kaže da se ja možda uzdajem „u pomoć službenika Ministarstva tajni da me malo pritisnu”.
Aluzija je jasna da sam ja u dosluhu s nekim tajnim službama.
U sudskom procesu okončanom njegovim kažnjavanjem takvu tvrdnju nije uspeo da dokaže. Možda će mu u sledećem suđenju to poći za rukom.
Međutim, on me i ovog puta sumnjiči i optužuje za saradnju s nekim tajnim službama bez ijednog dokaza.
Cilj tih neosnovanih optužbi je da me uvredi i unizi. Zbog toga sam, između ostalog, i bio prinuđen da ga tužim.
Međutim, presuda koja mu je izrečena na njega uopšte nije delovala.
On iz nje nije izvukao nikakve pouke. Zbog toga ćemo se opet sresti na sudu, pred kojim se on, u jednom trenutku, prilikom rasprave, izvinjavao za ono šta je o meni pisao. Prilikom izricanja presude sud je uvažio njegovo izvinjenje, ali on je podvalio sudu.
Time je pokazao kakva je „anatomija” njegovog morala.
U svom odgovoru na moj prigovor Đurić je napisao da sam „delimično” objasnio kako je nastao moj tekst “O genezi genocida nad Srbima u NDH”.
Da je dobro pročitao i da je razumeo šta sam napisao, Đurić ne bi mogao reći da sam „delimično” odgovorio.
Odgovorio sam mu da Dedijer nije naručio tekst, nego da me je zamolio da ga napišem. Moguće je da Đurić kuburi sa semantikom, pa ne zna šta znači naručiti, a šta zamoliti.
S namerom da pred čitaocima ostavi utisak da je u pravu kada je napisao da je Dedijer pomenuti tekst naručio, sada je naglasio da sam zaboravio šta sam o tome napisao u Zapamćenjima, mojoj memoarskoj knjizi.
A u toj knjizi, na 191. strani piše: „Taj tekst nastao je na sledeći način.
Akademik Vladimir Dedijer, predsednik Odbora za genocid Srpske akademije nauka i umetnosti, zamolio me je početkom proleća 1986. da za članove Odbora i jedan krug zainteresovanih u Akademiji održim predavanje o istorijskim pretpostavkama nastanka genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Poziv sam prihvatio jer sam imao dovoljno arhivske i raznovrsne druge građe za temu o kojoj je trebalo da govorim Š…Ć.”
Ko zna da čita, videće da nema kontradiktornosti između onog što sam napisao u odgovoru Đuriću i u Zapamćenjima.
Kao što je u ovom slučaju učinio, tako i u nekim drugim slučajevima Đurić podvaljuje i manipuliše.
S namerom da prikrije da je pogrešio kad je napisao da sam članak “O genezi genocida nad Srbima u NDH” proširivao i objavio u nekoliko verzija, on mi sada nadugačko i naširoko, krajnje neumesno i nadmeno, gotovo preteći, prebacuje da sam prevideo da se građa akademijinog Odbora za genocid, čiji predsednik je bio Dedijer, čuva u Muzeju žrtava genocida.
Koliko ovaj podatak ima veze sa temom o kojoj se vodi rasprava, Mišina će verovatno objasniti u sledećem nastavku ove polemike.
Đurićeva manipulacija došla je do izražaja i u njegovom tekstu “Očevi i deca u SANU”.
Tu je obmanuo čitaoce kada je napisao da sam u svojoj knjizi “Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka” (Novi Sad 2020) „napisao takav hvalospev sebi da kod malo obrazovanijih čitalaca izaziva blagu nelagodnost, naročito sledećih nekoliko rečenica: ‘Tokom proteklih 25 godina, od 1985. do današnjih dana, sticajem okolnosti javno sam reagovao na mnoga zbivanja koja su se dešavala u našoj zemlji.
Kako je ona prolazila kroz razne nedaće, smatrao sam da, po prirodi posla, kao istoričar, nemam pravo na ćutanje, već sam dužan da se oglasim, da iznesem svoje viđenje o događajima, da ih objasnim i ocenim.’”
Sreća je da Veljko Đurić spada u red „malo obrazovanijih”, pa je doživeo samo „blagu nelagodnost”, da je više obrazovan, ko zna kako bi prošao posle čitanja ovog teksta.
Međutim, problem je baš u tome što je malo obrazovan i što kao takav uopšte nije u stanju da vrednuje ono što je napisano i što je pročitao.
Da je više obrazovan, u tom tekstu, koji je citirao, uopšte ne bi mogao da vidi da je reč o hvalospevu.
Ali, netrpeljivost i mržnja, koju on nije u stanju da priguši, osim male obrazovanosti, pomućuju mu zdrav rezon.
Đurićevo pravo je da ne veruje meni i onome što sam napisao u Zapamćenjima da me za člana Akademije nije predložio akademik Čubrilović, već da je to učinio Dejan Medaković, a da je Čubrilović podržao Medakovićev predlog.
Pitanje šta bi sa mnom bilo da me, kako tvrdi Đurić, nije predložio Čubrilović za člana Akademije više je nego apsurdno i stupidno, pa ću prepustiti Đuriću i njegovom mentoru, koji je pre Đurića postavio to pitanje, da na njega i odgovaraju.
Đurić je bio veoma pogođen kada Odeljenje istorijskih nauka nije pristalo da on bude jedan od organizatora izložbe o genocidu u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.
Izložbu je želeo da priredi pokojni akademik Dinko Davidov. Odeljenje je prihvatilo Davidov predlog da se takva izložba održi u Galeriji SANU.
Ali, kada se Davidov, bez saglasnosti Odeljenja, povezao s Đurićem, Odeljenje je zaključilo da takvu izložbu ne treba održati.
Drugim rečima, Odeljenje nije imalo poverenja u Veljka Đurića i u njegovu stručnost.
Zbog takve odluke Odeljenja, svu krivicu Đurić svaljuje na mene, jer mu je teško da se pomiri s činjenicom da u njegove sposobnosti i njegovu stručnost ne sumnjam samo ja već da sumnjaju i moje kolege iz Odeljenja istorijskih nauka SANU.
Nespreman da se suoči s činjenicom da ga Odeljenje istorijskih nauka i SANU, kao celina, ne uvažavaju, on nalazi da je i u ovaj slučaj upetljala ruke neka tajna služba, pa to i kaže: „Pre će biti da je reč o ispunjenju obaveza kontrole.”
Đurić me upućuje na to da pročitam knjigu D. Davidova “Genocidium totale”.
On ne zna, a morao bi da zna, jer se bavi proučavanjem genocida, da sam ja napisao opširan prikaz Dinkove knjige Totalni genocid.
Prikaz sam objavio u listu „Pečat”, br. 296, novembra 2013. pod naslovom „Šta otkriva i na koje ustaške zločine podseća knjiga akademika Dinka Davidova”.
Čudno je da prilikom objavljivanja ovog mog prikaza nije bila „reč o ispunjenju obaveza kontrole”. Đurić ne zna, a kad piše o meni i Davidovu, morao bi da zna, da sam ja napisao i vrlo afirmativne prikaze još tri njegove knjige i da su naši odnosi bili ne samo kolegijalno dobri, već i bliski i prijateljski.
(ZBOG OBIMNOSTI TEKSTA, DRUGI DEO ODGOVORA AKADEMIKA KRESTIĆA OBJAVLJUJEMO U SUTRAŠNJEM IZDANJU LISTA DANAS)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
