Čudo u susedstvu

 U glavnim hrvatskim dnevnim novinama baš se ovih dana objavljuju odlomci iz jedne knjige koja nas podseća da je Budimir Leka Lončar još 1956. godine, kao čovek od najvećeg poverenja glavnog bezbednjaka Steve Krajačića, bio generalni konzul tadašnje Jugoslavije u Njujorku. Kad je Lončar bio ministar inostranih poslava SFRJ, ja sam bila novinar spoljnopolitičke rubrike. Sad mi se prosvetli zašto nam nije dozvoljavao da uključimo diktafone dok nas on brifuje. U ovo vreme prošle godine Hrvatska je, kao i Srbija, tragala za svojim Barakom Obamom. Danas hrvatske, kao i novine širom sveta, nabrajaju neispunjena obećanja prvog američkog manekena. I hvataju se za novu nadu. Svoga levo orjentisanog predsednika. Samo koliko juče, naše kolege iz Zagreba su nam plastično, da nam sve iz prve bude zabavno i jasno, opisivale sada već izabranog hrvatskog socijaldemokratskog predsednika Ivu Josipovića: Mirko Cvetković, najkraće rečeno. Mediji u vlasništvu stranih investitora zacenili su se od sreće: Hrvatska je definitivno (?) krenula levo liberalnim smerom. Ne samo da je Josipović pobedio onolike desničarske kandidate, nego ankete pokazuju da je Socijaldemokratska partija Zorana Milanovića najjača. Ljudi vole pobednike. Zasad se samo time može objasniti neviđeni medijski preporod Josipovića i gotovo besramni sinhronizovani, i po prvilu u nastavcima, medijski linč palog HDZ premijera Ive Sanadera u kome reč NAVODNO zasad dominira. U opštoj euforiji, nezadovoljni Glas koncila deluje neuverljivo, a i omiljenim kineskim izrekama novoizabranog predsednika usuđuje se podsmevati samo još poneko. Da mi je juče neko pripovedao, ne bih verovala da i kod zaštitnika ljudskih prava postoji levo, desno stajalište i centar. Po toj se osnovi, a u opštoj levoj euforiji, pocepao i Hrvatski helsinški odbor. Levica u Hrvatskoj jača jer je desnica na vlasti. A svaka vlast dosadi, kad-tad.Naročito ako je korumpirana. A svaka bar po malo jeste. A ova sadašnja hrvatska po tome sliči ovoj našoj. Više je interesna nego politička organizacija. To ljuti, naročito kad germanski preosetljive Hrvate drma, kao i nas, ekonomska kriza, više domaćeg, nego stranog porekla. Sad bi izabrali i crnog đavola, samo neka je promena. Hrvatski predsednik nema nadležnosti u ekonomiji, ali je u jednom od prvih govora podvukao da će se zalagati za prava radništva, pa čak i ako poslodavci prigovaraju, kao i kod nas uostalom, da su zakonima radnicima data prevelika prava jer „praksa u mnogim tvrtkama pokazuje da se zakoni uopće nepoštuju, da je zaštita radnika slaba ili nikakva“ , pa je otpor smanjivanju postojećih prava razumljiv „ljudi razmišljaju: ako im poslodavci rade to što rade, kako bi tek bilo da se i ta prava dodatno smanje“. Kao kod nas. Zatim, Hrvatsku su rešili da prime u Evropu. A Hrvati, kojima je njihov tisućuljetni san o suverenoj državi najzad postao java, nisu tome baš iskreno radi. Treba da se odreknu dela svoje državne suverenosti, tek stečene, i da sarađuju više sa susedima, prema kojima su puni podozrenja. Ako je socijaldemokratija bar delom ostala ono što je izvorno bila, i internacionalna politička opcija, jedan socijaldemokratski predsednik je na pravom mestu u pravo vreme. Očito poznavajući hrvatsku traumu, Josipović nije propustio da poruči kako je ipak „najvažnije da se ne smije forsirati jačanje europske vlasti“ i da „nema nove Jugoslavije i nikada je više neće biti“, ali „tu Hrvatska ima i gospodarski interes… S njima ćemo uskoro moći nastupati na trećim tržištima“.

LOGIČNO DA JE NELOGIČNO: E pa tim nas ekonomskim povodom Hrvati konstantno ispotiha, ni malo incidentno – nerviraju. I mi njih uvršćivanjem u komunikacijski rečnik pojma „jugosfera“ – oberučke. Budući da sigurno poznaje eksplozivni kapacitet te kovanice, onaj ko je izmislio nije dobronameran. Hrvatska u Srbiji ima investicije po obimu slične onim koje ima Crna Gora, a hrvatski su proizvodi moglo bi se reći sveprisutni. Recimo, „kiki“ i „bronhi“ bombone samo što nam ne iskaču iz frižidera. Srbija gotove nema investicija u Hrvatsku, a naše proizvode rado tražimo po hrvatskim radnjama gde, recimo, na kiseloj pavlaci piše „proizvedeno od 100 odsto hrvatskog mlijeka“. I ne samo na pavlaci. Moš‘ misliti! Predsednik Droge Kolinska Slobodan Vučićević baš je odlučio da ovu „nelogičnost“ raščisti sa Hrvatima. „Nelogično je da Srbija sa Hrvatskom ima godišnju razmenu od milijardu dolara, a da u Hrvatskoj nema srpskih investicija, dok kod nas posluje 200-300 hrvatskih kompanija“. Inače, ovih dana je objavljeno da će Droga Kolinska odustati od svoje fabrike kafe u Hrvatskoj. Ja, međutim, kao prvo hoću da podsetim na jedan davni odgovor Japanaca Amerikancima na večitu primedbu o zatvorenosti japanskog tržišta za inostrane proizvode. A što ga nismo zatvorili za nes-kafu, a?, pitali su Japanci. Koliko je poznato i pored veličine ukupne uzajamne robne razmene, Srbija ima deficit u razmeni sa Hrvatskom. Dakle, nema top proizvod kojim bi mogla da razbije hrvatski ekonomski nacionalizam populističkog tipa. Da takvih proizvoda nema, pokazuje i naš ukupni spoljnotrgovinski bilans. Računajući tu i nebrigu za sopsteve robne marke. Da bi bilo ko iz Srbije imao interes da investira u Hrvatsku, mora imati proizvod koji se tamo prodaje u respektabilnoj količini. Ali ni to nije dovoljno. Nedavno je u samom centru Zagreba svoju prodavnicu hrabro otvorila Mona. Po kožnoj galanteriji i konfekciji Srbija je poznata još iz blistavih dana Jugoeksporta i vrhunskog obrađivača kože iz Velikog Gradišta. Monina je prodavnica u Preradovićevoj ulici poznatoj po Trgu cveća, koji je proslavila ona srceparajuća pesma Novih fosila, a sad ga je izvesni investitor Horvatinčić surovo presekao gradnjom, kao Vuk Hamović onaj lepi beogradski park koji povezuje Terazije sa pijacom Zeleni venac. U istoj je ulici i Srpka pravoslavna crkva, čiji pop Milenko Popović je upravo dobio spor sa kič-biznismenom Josipom Radeljakom oko građevine koja pretežnim delom pripada SPC. Tokom spora je Radeljak koliko god se moglo, pa i više nego što se moglo neprilično, kako čini i u drugim prilikama i sa drugim protivnicima, koristio međunacionalnu municiju koja ne pomaže da se stvari između Popovićeve domovine Hrvatske i otadžbine Srbije učine normalnim. Rekla bih, srećom ko ozbiljno uzima Radeljaka, ali nisam luda… Kao gost, svoj deo jedne prodavnice na samom Jelačića placu ima već duže vreme i naš Manuel Co. Takođe kožna galanterija. Pa je otprilike jasno preko kojih priizvodnji bismo mogli na hrvatsko tržište. Za koje je potrebna ne samo ekonomska hrabrost. Pošto je i sam novi hrvatski predsednik rekao da Hrvatska po mnogo čemu još nije pravedno društvo. Ali samo ko rizikuje i pokušava, nešto i dobije.