Da li je SANU potreban sud časti

Sve ostalo, uključujući i način citiranja i upotrebu citata, manje je ili više propisano. Propisana su i pravila etičkog ponašanja naučnika. To, međutim, ne mora da važi za vas ako ste član SANU i zovete se Časlav Ocić.

Pođimo redom. Ocić je osporio predlog za izbor svog kolege Aleksandra Kostića za redovnog člana „jer je učestvovao vrlo intenzivno u tzv. industriji citiranja (kao urednik i saradnik časopisa „Psihologija“) zbog čega su se taj časopis i CEON našli na udaru kritike Tompson-Rojtersa. (Iako su sa ceonovcima povezane i druge nečasne radnje vezane za „evaluaciju“ naučne i obrazovne delatnosti, te radnje ne stavljam na dušu kandidatu Kostiću)“.

Naravno, u CEON-u je smesta pokrenuta istraga. Ociću je upućen uljudan zahtev da pojasni i dokumentuje svoje tvrdnje. Nije se odazvao. Kako za njihovu osnovanost nisu nađene ni najblaže indicije, od SANU je zatraženo da ga privoli na izvinjenje ili se ogradi od njegovih stavova. Ništa ni od toga. Preostalo nam je da satisfakciju zatražimo na sudu.

U međuvremenu, bauk je krenuo da kruži Akademijom – bauk industrije citiranja. Zatim se sablast, zajedno s nekim drugim avetima, pojavila u tekstovima Ocićevih istomišljenika, da bi ovih dana ceo optužujući pasus postao javno dostupan u jednom Ocićevom zborniku. E, to je ipak previše. Duh će jednoga dana biti vraćen u Ocićevu bocu, ali mi nismo radi da dotad, čekajući na sporu ruku srpskog pravosuđa, nepotrebno trpimo štetu. Zato, radi javnosti, a prvenstveno naših poslovnih partnera, evo šta u nauci jeste, a šta nije dopušteno, pa ni Ociću.

Dopušteno je da neki fenomen označite svojim, dotad neupotrebljenim terminom kakav je „industrija citiranja“. Nije, međutim, dopušteno da taj pojam ne odredite, bar utoliko da ga opišete u prostoru postojećih pojmova/termina. Ocić to vešto izbegava. On se upinje da mu reči zazveče, makar bile mutne ili prazne. NJihov prividni legitimitet Ocić obezbeđuje sitnom podvalom, dodavanjem onog „tzv.“, kao da je reč o nečemu što je u opticaju. Uzgred, iz istog razloga uvodi konglutinat „ceonovci“, (zvuči kao „ibeovci“ i „đilasovci“, zar ne?), da bi sugerisao da je reč o poznatoj društveno opasnoj grupi. Ocić izbegava postojeći termin „fabrikovanje citata“. Izbegava zato što ne bi mogao da objasni na koji je to volšeban način CEON mogao da asistira Kostiću u prisvajanju tuđih citata kada njegova citiranost nije utvrđena u CEON-u, već u jednoj drugoj ustanovi (UBSM) i ne na osnovu CEON-ove, već jedne druge citatne baze (Web of Science). Biće da CEON Ociću smeta na drugi način – time što postoji, što se bavi evaluacijom (a što on ne priznaje, otuda navodnici) i što u SCIndeksu obelodanjuje da je njegova citiranost toliko niska da to njegovu misiju spasavanja srpskog naroda, srpske države i same SANU (od nje same) ne čini naročito izglednom. Ako se diskvalifikuju CEON i SCIndeks Ociću i nekim njegovim sledbenicima biće dopušteno to što čine – da svoju citiranost utvrđuju sami, pabirčenjem mesta na internetu na kojima se pominju njihova imena. Nije to kažnjivo, ali je nedopustivo nazivati to citiranošću i podastirati kao dokaz sopstvenog učinka. Internet nije citatni indeks. Pominjanja (mentions) nisu isto što i citati (citations). Pominju se ljudi, a citiraju radovi. Citiranost se utvrđuje isključivo na osnovu citatnih indeksa. Indeksi pominjanja ne postoje.

Dopustivo je, takođe, da osporite tačnost nečijeg popisa citata. Nije dopušteno netačnost proglasiti krađom, posebno ako greške potiču od manjkavosti citatnog izvora kojim se taj neko (u ovom slučaju A. Kostić) poslužio i ako je očigledno da on za prevaru nije imao razlog. To se da zaključiti po tome što mu je citiranost i bez omaškom pridodatih citata visoka, a naročito u poređenju s vašom, ako ste Časlav Ocić.

Dopustivo je da se na sudu branite ćutanjem ili laganjem. Nedopustivo je da to činite u naučnoj komunikaciji. Dopušteno vam je da se branite s pozivom na tzv. sive izvore, ali ne, pobogu, na nešto što se zove Tabloid. Još manje vam je dopušteno (već je štaviše sramno) da se pritom poslužite pamfletom prepunim evidentnih laži, a da baš nijedna od njih ne potkrepljuje vaše tvrdnje. Sve to učinio je Ocić ignorišući poziv da obrazloži svoje optužbe i pravdajući se za to u SANU.

Najzad, razumljivo je, ako ne i dopušteno da, braneći se, izmislite neki dokument ili događaj. Ocić je to učinio navodeći da je CEON kritikovan od strane Thomson Reutersa. Razumljivo je, ali ne pametno, pošto zbog činjeničkih iskaza koje niste u stanju da dokažete, sudski spor gubite skoro po automatizmu. Ocić će izgleda morati da potraži nekog hakera da takav dokument podmetne Thomson Reutersu i pritom ga antidatira.

I za kraj, SANU ne bi imala problem zvani Ocić da poput mnogih drugih akademija ima svoj sud časti. Još bolje, ne bi imala Ocića, da je u prošlosti koristila citiranost na doktrinaran način. Da je bar prihvatila ponudu CEON-a da joj za sve kandidate dostavlja citiranost u domaćim časopisima, naravno besplatno. Bez toga ocena kandidata je nepotpuna, a onih iz društvenih i humanističkih oblasti nemoguća. SANU je tradicionalno institucija u koju se dospeva na osnovu doprinosa nacionalnoj, a ne nužno i svetskoj naučnoj baštini.

Autor je univerzitetski profesor u penziji i predsednik CEON-a (Centar za evaluaciju u obrazovanju i nauci)